Preterano pitomi ili preterano uplašeni

Nekoliko dana pre navršenih devet meseci od premijerovog priznavanja da sudbina građana zavisi od „kompletnih idiota“, navršilo se trideset godina od smrti Branka Pešića, učesnika NOB-a i legendarnog gradonačelnika Beograda. Za njegovog su vakta u prestonici Srbije pokrenuti ili sprovedeni projekti koji danas oblikuju urbano sećanje mlađih generacija Beograđana. Palata „Beograd“, Terazijski tunel, most „Gazela“, mostarska petlja, razvoj Novog Beograda, veštačko jezero na Adi Ciganliji... i, među njima, nacrt silaska grada na savsku obalu. Istu onu gde se danas bespravno ruši da bi se jedva pravno gradio stambeno-poslovni kompleks koji će s lokalnim stanovništvom imati veze koliko i kakav luksuzni neboder u NJujorku. Kompletni idioti su i dalje neimenovani, premda se za mnogo šta pitaju, možda će umesto pravih krivaca nastradati neko žrtveno stranačko jagnje, ali će Pešićevo ime odjekivati dok je i Beograda. Ne samo zato što je grad približio ideji metropole, već i zato što je putem telefona bio dostupan svojim sugrađanima, čemu mnogi stariji žitelji glavnog grada Srbije mogu da posvedoče. Tragička pogreška aktuelne vlasti nije bandoglavo prihvatanje problematičnih urbanističkih i ulagačkih rešenja, mada bi ga svako uljudan uklonio iz radne biografije, već upravo nedostatak želje za komunikacijom s građanima čiji ih je deo na vlast doveo. Ni kada se pretresala zamisao iza „Beograda na vodi“, ni prilikom rušenja objekata u Savamali, ni prilikom potonjeg pozivanja odgovornih na, je li, odgovornost, kada je na ulice u nekoliko navrata izlazilo i do 20.000 ljudi, što ove proteste čini najmnogoljudnijim u Srbiji još od svrgavanja Miloševića. Protesti su bili i prošli, „Beograd na vodi“ se vozdiže ka nebu i deluje da se šetanjem ništa nije postiglo. Izuzev što je Kontrast izdavaštvo nedavno u saradnji s inicijativom „Ne da(vi)mo Beograd“ objavilo drugu zbirku karikatura, kratke proze i poezije „Čiji grad?!“ u kojoj su tematizovani pojmovi urbanog prostora i revolta. Nastupa nova faza njihovog promišljanja, a među 27 autora su i dva dobitnika NIN-ove nagrade, Filip David i Dragan Velikić, višedecenijski NIN-ov ilustrator Jugoslav Vlahović i karikaturista Dušan Petričić, te Predrag Koraksić Koraks, Marko Somborac, LJubomir Simović, LJubomir Živkov... Koje je istinsko nasleđe ovog građanskog bunta? Prema rečima još jednog zastupljenog autora, pozorišnog reditelja i kolumniste Danasa Zlatka Pakovića, u pitanje je doveo legitimitet despotske vlasti koja prilikom rušenja u Savamali nije ni prvi ni poslednji put suspendovala zakone bez kojih ni društvo ni država ne mogu da postoje, a kamoli da se razvijaju. „Dva su rezultata – prvo, izjava premijera da je za ovo rušenje odgovoran sam vrh gradske, prestoničke vlasti. Zatim, tokom deset meseci premijer bagateliše svoju izjavu i drži se protivpitanja: kome je uopšte bitno što su srušeni tamo neki bespravni objekti i što su se, dakle, pojedini građani malo uznemirili - među njima i onaj radnik obezbeđenja koji je ubrzo potom umro? Pitanje građana sklonjeno je s dnevnog reda, kao da nikada nije ni postavljeno. Moje pitanje sada glasi: zašto se uopšte od premijera, koji podržava suspenziju zakona, očekuje podrška? Zašto još nije, jasno i razgovetno, napisana tužba protiv odgovornih lica gradske vlasti i zašto nije već pokrenut sudski postupak“, kaže Paković za NIN. Prema mišljenju našeg sagovornika, ovakvo stanje pokazuje da su protesti bili i ostali preterano pitomi i da se nije imalo smelosti za zaoštravanje politike protesta, kako to ovih dana čine građani Rumunije. Veruje da bi slična politizacija nezadovoljstva dovela do toga da bi makar gradonačelnik Siniša Mali i ministar policije Nebojša Stefanović ponudili ostavke. Uspostavila bi se kakva-takva ravnoteža legitimiteta i legaliteta, društva i države, javnosti i vlasti. Ovako, smatra on, istinski rezultat je potpuna likvidacija društva. „Na tome se radi sistematično, ubijanjem duhovitosti i volje za pobunom, a to su donedavno bili najživlji elementi naše istorije. Dakle, od genijalne narodne poezije o Kraljeviću Marku do Jove Zmaja, i od Zmaja i Domanovića do Vinavera i mudraca Duška Radovića, od bune protiv dahija do antifašističkog partizanskog pokreta, i od njega do 1948, pa 1968, pa 1996, pa 2000. godine... danas se osobena naša duhovitost ubija televizijskim i filmskim humoresknim šundom, inteligencija je izabrala karijeru a ne sudbinu, a pobuna se guši još u osnovnoj školi, kad se đacima objašnjava da su narodni heroji nedićevski kolaboracionisti i mihailovićevski četnici, dakle oni koji neprijatelju i okupatoru ližu čizmu kojom gazi našu kulturu i državnu nezavisnost“, objašnjava on. S druge strane, istoričarka Dubravka Stojanović, koja je u zbirci takođe učestvovala s jednim tekstom, za NIN kaže da je nimalo ne iznenađuje stanje u kojem je postalo prirodnije biti ogorčen, sumnjičav i bespomoćan nego angažovan. „Mi smo u principu društvo kratkog daha. Svaka vrsta otpora zahteva i ozbiljnu organizaciju i, pre svega, istrajnost, a ni u jednoj od te dve discipline nismo baš šampioni. Zato su me protesti 1996. i 1997. godine iznenadili, jer je to bio više izuzetak nego pravilo, zbog čega je i bilo impresivno. Uz to, za aktivizam je potrebna osetljivost za političke prestupe, gaženje ljudskih prava, rušenje kuća ili pravne države. Treba da znamo da smo anestezirano društvo koje nije pokazalo empatiju ne samo za žrtve srpskih zločina, nego ni za srpske izbeglice kada su 1995. stigle posle Oluje. Dakle, to je društvo niske empatije, pa samim tim i malih političkih potreba. Takvo društvo teško šta može stvarno da uzdrma“, kaže naša sagovornica. Glavni uzrok za stvaranje defetističke društvene klime u kojoj mesta za aktivizam nema je, prema njenom mišljenju, politička kultura nedovoljno osetljiva prema odbrani demokratskih vrednosti. Čak i kada ideje pluralnosti i vladavine prava imaju podršku u glavama građana, slaba osetljivost generiše političku letargiju, osećanje individualne izolovanosti i nemoći, iako demokratska logika upravo počiva na moći svakog pojedinca. Čak i kad mozak hoće, dupe klokoće. Retke su tišine koje su toliko zaglušujuće da postanu glasnije i od bagera u gluvo doba noći, a takvu je uz pravosuđe proizveo i Univerzitet u Beogradu, ali i drugde, odlučivši da se ni u jednom trenutku ne oglasi zvanično povodom ma kojeg od brojnih prestupa koje vlast čini i prećutkuje. Koliko god pojedini predavači često istupali u javnosti - Jovo Bakić, Đorđe Vukadinović, Žarko Korać, Vlada Pavićević, Srbijanka Turajlić, između ostalih - ne mogu zameniti analizu, okrugli sto ili makar saopštenje o pitanjima političkim, pravnim i društvenim koje bi organizovao Fakultet političkih nauka, Pravni fakultet i neka od katedri na Filozofskom fakultetu. Recimo, kako je to uradilo Udruženje profesora i istraživača Srbije kada je u maju 2000. rektoru BU uputilo pismo u kojem je pisalo: „Upozoravamo te, Jagoše Puriću, imenom i prezimenom, kao kolege, da si pogazio sve norme ljudskosti i razumnog ponašanja... ne plaća te narod da bi mu tukao i prebijao decu. Da li si pokušao da razgovaraš sa studentima, da vidiš šta oni to hoće, a na šta više ne pristaju?“ Pokušaja društvenog dijaloga nije bilo, kao što ga nema ni danas. Međutim, Stojanovićeva smatra da danas nema nikoga ko bi slično pismo napisao. „Akademska zajednica je zabavljena svojim ambicijama i neko mešanje u politiku smatra suviše niskim. Mislim da je na njoj ogromna odgovornost, jer, ko drugi može da artikuliše problem društva? Lično mislim da nauke, posebno društvene, nemaju nikakvog smisla ako aktivno ne učestvuju u rešavanju društvenih i političkih problema“, zaključuje ona. U pravljenju zbirke je sudelovala i mlada pozorišna rediteljka Stanislava Staša Koprivica, koja na često spočitavanje mlađim generacijama što se ne buni više, glasnije, uspelije, ima spremnu opasku: „Moja generacija se nagledala protesta i demonstracija. Gledali smo naše roditelje kako lupaju u šerpe s pištaljkama oko vrata, gledali smo stariju braću i sestre kako beže od suzavca ispred Skupštine, ali gledali smo se i međusobno kada su jedni branili svoja prava, a drugi lomili izloge i ambasade. Znamo kako se šeta. Međutim, nekako bi uvek na kraju te naše šetnje i urlanja bili stavljeni u funkciju interesa stranaka i pojedinaca koji su nas svi, bez izuzetka, izdali i razočarali. Plašimo se ponovnih razočaranja. I, samim tim - ako neka akcija pridobije nas ovako cinične, nepoverljive, sitničave i inertne, to je jasan znak da su stvari otišle predaleko“, predočava ona za NIN. Ipak, dakle, postoji prag društvene tolerancije koji vlasti ne mogu preći bez posledica. Ne bi bio prvi put, naravno, ali zašto li nam taj prag raste brže od zaposlenosti, plata i perspektive? „Različite ’afere’ koje svako malo potresaju političku scenu tiču se samo izrazito uskih krugova - maline malinara, komunalni problemi u Nišu samo stanara određenog niškog kvarta, koordinaciono telo za abortus samo žena, i to ne svih, plagijati u vrhovima vlasti samo delova učmale akademske zajednice... U međuvremenu se namnožilo toliko ’javnih foruma’ na kojima svako u svako doba dana može izneti svoje mišljenje o svakom od ponuđenih problema. Dodajmo tome i da je solidarnost, ta magična i uvek neprecizna reč, danas postala puki sinonim za milosrđe onih koji imaju mogućnosti da budu milosrdni. Tako se onaj odgovorni građanin, zamišljan s dolaskom liberalne demokratije, pretvorio u pojedinca koji u skladu s mogućnostima i prema sopstvenoj savesti bira kome će i koliko solidarnosti udeliti - SMS za Gračanicu, SMS za poplave, SMS za imigrante - sve tvitujući o mogućim alternativnim izborima“, predočava za NIN Adriana Zaharijević, docentkinja na Univerzitetu u Novom Sadu i koordinatorka grupe za studije angažovanosti pri Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Taj odgovorni, angažovani, politički osvešćeni i oslobođeni građanin je u državama istočne Evrope bio stvar konsenzusa s početka devedesetih, pre ratova i posle pada Berlinskog zida. S aspekta dvoipodecenijske amortizacije ideje i realizacije angažmana, rast vere u građansko društvo tekao je paralelno s razvojem nevladinog sektora, koji je pak promovisao ideju da angažman građanina može odluke države dovoditi u pitanje i da su protesti samo najvidljiviji oblik delovanja. „Setimo se mantre s početka dvehiljaditih: samo da nam je da postanemo zemlja u kojoj svako radi svoj posao i niko ne zna ko je na vlasti. U postsocijalizmu smo konačno došli do toga da je teško, često i nemoguće raditi svoj posao, a o onima na vlasti i dalje sve znamo. To liberalno obećanje nikad nije bio ostvareno. Jer, već posle 2000. pokazalo se da niti je građansko društvo proizvodilo aktiviste, niti su građani en masse postajali aktivni, kako je nalagao liberalni ugovor. To se možda nije odmah videlo. Kada aktivnost u nevladinom sektoru postane izvor prihoda od kojeg plaćate stanarinu i račune, ona se profesionalizuje i postane zavisna od poslodavaca, a veliki evropski i globalni ’poslodavci’ bili su definisali da je saradnja države i građanskog društva postala neophodna, pa je s vremenom postajala sve manje kritička i nezavisna. Zauzvrat, država je sve manje morala da ulaže u dijalog s građanima“, kaže Zaharijevićeva. Dakle, ako se i verovalo da je nekakav kritički dijalog između države i građana moguć i potreban, ta je ideja u međuvremenu izgubila na uverljivosti. Prema merodavnim, stranim procenama, država danas obavlja zadatke bolje nego ikad ranije, „građansko društvo“ i nevladin sektor je servisiraju. Gde su tu građani? „Više nisu podeljeni po političkim linijama, već u skladu s društvenom hijerarhijom koja spada u korpus ustaljenih zapadnih vrednosti“, zaključuje naša sagovornica. Od svega profitira još samo politička elita, pogotovo vladajuća, dovoljno nehajna da bude vidljivo samoživa i despotska, dovoljno oprezna da se održi na okupu.