Sedma kapitulacija države

Kako država funkcioniše vidi se, između ostalog, i u oblastima planiranja, izgradnje i prava na nepokretnostima. Slika naše države i društva je i to što nam je svaki treći objekat nelegalan. Sadašnja vlast se hvali reformom ovog sektora i napretkom na listi Svetske banke. Koliko je zaista učinjeno? Trudiću se da ne budem sitničav u analizi. Prva velika reforma ove vlasti je uvođenje objedinjene procedure u izdavanju građevinskih dozvola. Time je napravljen suštinski otklon od prethodnog anahronog sistema i krenulo se u pravom smeru. Iskopirani i implementirani su primeri najbolje prakse iz Evrope i to je odrađeno dosta dobro. Vlast se hvali ovom reformom i ja se pridružujem pohvalama. Druga reforma je bila u oblasti naknade/doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta – parafiskalnog nameta koji opterećuje izgradnju i čini nas nekonkurentnim. Prepoznat je problem parafiskalne prirode ovog nameta i pokazana ozbiljna namera da se problem reši. Međutim, zbog pokušaja da se odlučivanje oduzme iz ruku lokalnih samouprava formiran je jedinstven front svih lokalnih samouprava, bez obzira na stranačku pripadnost. Konsenzus lokalnih vlasti protiv reforme je bio impresivan i odustajanjem od prvobitne namere republička vlast je pokazala demokratski duh. Parafiskalna priroda doprinosa je ostala, ali je sam iznos ograničen ili ciljano ukinut, tako da se ostvari napredak na Duing biznis listi Svetske banke. Iako se demokratski duh i osećaj za marketing kod donošenja ove odluke moraju pohvaliti, mislim da se od reforme odustalo isuviše lako. Pogrešno je zauzeta pozicija ili–ili, a poraz suštinske reforme je lako prihvaćen i zbog ostvarene marketinške pobede. Moralo se, međutim, insistirati na ukidanju parafiskalne prirode doprinosa i uvođenju principa plaćanja stvarnih troškova opremanja lokacija. Podršku lokalnih samouprava je trebalo dobiti sa vremenski ograničenim parafiskalnim delom doprinosa, sa kojim bi „kupili“ četiri–pet godina za prilagođavanje. Ovako, ta reforma nas svakako čeka i trebalo bi je sprovesti sada, pre neke nove globalne krize. Treći problem sa kojim se ova vlast uhvatila ukoštac je konverzija prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu. Taj problem ima specifičnu političku istoriju i vrlo je delikatan. Konverzija je naše političko minsko polje – morate kroz njega proći i u najboljem slučaju to ćete učiniti neprimetno. Sa druge strane, jedan pogrešan korak će vas politički ubiti, što je već viđeno u praksi. Sadašnja vlast je u rešavanju ovog problema pokazala zavidnu političku hrabrost i pragmatičnost. Nažalost, rezultati su izostali jer lokalne samouprave, naročito Beograd, tiho bojkotuju zakon. Obuke i podrška lokalnim samoupravama u sprovođenju neće pomeriti stvar sa mrtve tačke, jer uzrok bojkota nije neznanje ili nedostatak podrške. Razumem motive i strah ljudi na lokalu, i ne vidim način da se ova tiha blokada prevaziđe. Jedino realno rešenje je da se sprovođenje konverzije organizuje centralno, u okviru Ministarstva ili ad hoc formiranog tela za te potrebe. Jasno je da se nikom ne ide u „minsko polje“, ali kad „lokalna pešadija“ odbije da strada od „mina“ koje su drugi sejali, kosmička pravda je da se problem rešava na nivou na kome je i nastao, iako su u jednom mandatu mine sejane, a u drugom će se od njih ginuti. Srećne vam političke rane junaci, ko časno strada - živi dovijeka. U uspešne reforme se mogu svrstati i tri zakona koja nisu digla toliko „prašine“ - o prometu nepokretnosti, o stanovanju i o proceniteljima nepokretnosti. To su i bitni, i tehnički vrlo kvalitetno urađeni zakoni. Iako se čini da kod njih nema mnogo prostora za grešku, primeri iz okruženja pokazuju suprotno, tako da dobro odrađen posao u ovim slučajevima ne treba uzimati zdravo za gotovo. Za kraj sam ostavio najbitniji, hronični problem koji moramo rešiti da bismo postali moderno društvo i država. Ne pričam o Kosovu, iako će rešavanje biti podjednako teško, bitno i složeno. Pričam o nelegalnoj gradnji i legalizaciji. Problem nelegalne gradnje je višeslojan. Prvo, problem je u njenom obimu – gotovo trećina objekata u Srbiji je nelegalna. Svaki treći stanovnik živi u paralelnom sistemu u kome se ne traže i ne izdaju dozvole, ne traže saglasnosti i ne plaćaju porezi i takse. Drugo, ovakav paralelni sistem stvara centre moći koji privlače novac iz sive zone i kriminala i generišu korupciju u državnim organima. Usvajanjem svakog od sedam dosadašnjih zakona o legalizaciji država je kapitulirala i sama sebi pucala u noge. Zakoni o legalizaciji su samo ohrabrili nelegalnu gradnju, finansijski ojačali ljude koji posluju mimo sistema i povećali pritisak korupcije na administraciju. Glavna zabluda svih ovih zakona je da ne postoji drugi način rešavanja nelegalne gradnje zbog njenog obima, socijalne i političke osetljivosti problema. Poslednja kapitulacija države je aktuelni Zakon o ozakonjenju, koji baštini iste principe kao i svi prethodni. Uz to je verovatno nešto najlošije što je sadašnja vlast usvojila. I pored upitne ustavnosti, Zakon je antisistemski, suštinski nepravedan, tehnički nesprovodljiv, pospešuje sivu ekonomiju i predstavlja veliki generator korupcije. Rezultat njegovog sprovođenja biće nekoliko stotina hiljada legalizovanih objekata po vrlo niskim cenama, dok će više od milion objekata ostati van procesa legalizacije. Legalizovani će uglavnom bili objekti rađeni za tržište/prodaju, jer njihovi vlasnici imaju najveći interes da ih legalizuju. Ovim će se stvorila nelojalna konkurencija firmama koje sve vreme rade legalno i plaćaju sve takse i doprinose. Pravi se loš presedan zbog koga neće biti moguće zaustaviti nelegalnu gradnju u budućnosti. Građevina će i dalje privlačiti ljude i novac iz sive zone ili kriminala, kojima kršenje zakona nije strano. Pritisak korupcije će se povećati, a najveću cenu platiće firme koje rade u skladu sa zakonom. Legalizacija zato mora da počiva na drugačijim principima, da pošalje jasnu poruku onima koji su gradili nelegalno i ne obeshrabri one koji poštuju propise. Prvo, troškovi legalizacije moraju biti bar jednaki ili veći od troškova legalne gradnje. Drugo, taj proces mora obuhvatiti sve nelegalne objekte, bez obzira na to da li njihovi vlasnici imaju želju da ih legalizuju ili ne. Treće, učešće vlasnika nelegalnih objekata u procesu treba da bude izuzetak, a ne pravilo. Četvrto, legalizaciju ne treba naplaćivati prilikom sprovođenja, već prilikom prvog prometa legalizovane nepokretnosti. Peto, da bi se legalizacija završila u razumnom roku, neophodno je maksimalno optimizovati taj proces i koristiti prilagođena softverska rešenja. Ovakvo zakonsko rešenje je pravedno, moguće, sprovodljivo i održivo. Samo bi zakon baziran na tim principima omogućio da se svi nelegalni objekti legalizuju u razumnom roku, smanjio bi se pritisak nelegalne gradnje, inspekcija bi mogla da primeni represivne mere i svede nelegalnu gradnju na minimum ili da je potpuno zaustavi. Tako bi se dugoročno rešio problem nelegalne gradnje u Srbiji. Da li je aktuelna vlast dorasla sprovođenju jedne ovakve reforme? Usvajanjem nekih drugih zakon pokazala je reformski duh, pragmatičnost i političku hrabrost. Istovremeno, problematični su zakoni kod kojih nije bilo moguće kopirati tuđa dobra rešenja, pa se kod legalizacije i sedmi put držimo principa koji je u prethodnih šest pokušaja pravio samo štetu. Želja i trud vlasti mogu se oceniti najvišom ocenom, ali su rezultati mnogo bliži proseku. Budućnost ne zavisi od nesporne političke volje za reformama, već od volje vlasti da se samoreformiše, da menja samu sebe, da uči i prihvata drugačije načine rada i rešavanje problema. Jer, da bi promenio svet - moraš prvo da promeniš samog sebe.