Navikavanje na marginu

Da su ovogodišnji predsednički izbori u Francuskoj sapunska opera, ne bi valjda imali više obrta nego što ih imaju u stvarnosti. Dve partije koje su obeležile period Pete republike - republikanci, aktuelna inkarnacija nekadašnje UMP, baštinika nasleđa više konzervativnih pokreta, te socijalisti - na preliminarnim izborima su za predsedničke kandidate izabrale ličnosti koje su važile za autsajdere: oni prvi starovremskog konzervativca, ovi drugi radikalnog levičara. Pa je onda jedan od tih autsajdera, onaj s desnice, naprasno proglašen favoritom za konačnu pobedu u drugom krugu predsedničkih izbora, da bi šanse počele da mu kopne nakon što je, zbog mogućeg muljanja s parama poreskih obveznika, u pitanje doveden njegov dotle neupitan moralni kredibilitet. Što direktno ide u prilog trećem kandidatu, kome se sad - iako iza njega ne stoji nijedna etablirana stranka i iako manje-više reprezentuje upravo ono protiv čega se, svako iz svojih razloga, bune birači i na razbucanoj levici i na razgoropađenoj desnici - predviđa da će on biti novi šef države. Uprkos ozbiljnoj prepreci u liku jedine žene među kandidatima, koja će gotovo sigurno biti najbolja u prvom krugu, ali čiji će politički atavizam dobar deo zemlje navesti da se u drugom ujedini protiv nje i tako je (moguće? verovatno? izvesno?) onemogući da odnese konačnu pobedu; političarke koju, uzgred, takođe prate stanoviti finansijski skandali - samo što to, za razliku od njenog republikanskog rivala, nekako ne utiče na njen rejting. Hoće li, dakle, predvodnica politički izrazito desnog, a ekonomski etatistički nastrojenog Nacionalnog fronta Marin le Pen - sa svojim „Francuska Francuzima“ pristupom, zalaganjem za izlazak iz Evropske unije i neskrivenim simpatijama za Vladimira Putina i Donalda Trampa - dati potpuno novo značenje pojmu fatalne plavuše? Da li će kandidat desnog centra Fransoa Fijon politički preživeti sumnje da je svojevremeno kao član parlamenta državnim parama suprugu i dvoje dece plaćao kao asistente (što u Francuskoj nije zabranjeno) na poslovima koje, kako neki tvrde, uopšte nisu obavljali - što bi već, naravno, predstavljalo zloupotrebu? Hoće li nekadašnji ministar prosvete Benoa Amon, koji je neočekivano izborio predsedničku nominaciju socijalista, svojim levičarenjem više glasača odbiti od stranke nego što će ih pridobiti, i da li je to uopšte važno kad mu se svejedno ne predviđa bolji plasman od, u najboljem slučaju, četvrtog mesta? I da li će samoproklamovani „antisistemski“ kandidat Emanuel Makron, dojučerašnji ministar ekonomije u socijalističkoj vladi čija životna i radna biografija, te politički stavovi (sebe s ponosom opisuje kao liberala i u političkom i u ekonomskom smislu) ukazuju da je i sam predstavnik establišmenta, do te mere profitirati na Fijonovim nevoljama i razjedinjenosti socijalista, da će zaista stići do Jelisejske palate? Ko bi da sazna kako će se sve ovo završiti - a ove godine u Evropi nema značajnijeg glasanja; to je valjda jasno - moraće do kraja da odgleda kompletnu seriju čije su završne epizode na programu 23. aprila (kada se održava prvi) i 7. maja (kada sledi drugi krug izbora). Dotad je svašta moguće, a i posle toga - na primer na parlamentarnim izborima koji slede već u junu. S nadom mnogih i u Francuskoj i u EU da će to „svašta“ nekako biti izbegnuto. Prošlogodišnje iskustvo s bregzitom i Donaldom Trampom uči da se, kad je u pitanju slobodno izražavanje volje birača, više apsolutno ništa ne uzima zdravo za gotovo; a naročito da se ne drži do istraživanja javnog mnjenja, koja su se u ovim slučajevima pokazala savršeno beskorisnim. I sad u Francuskoj ona sva predviđaju isto: da će onaj ko se u drugom krugu izbora bude našao naspram Le Penove osvojiti daleko više glasova od nje - ili u najmanju ruku sasvim dovoljno da je zadrži daleko od svake šanse za pobedu. Mimo onih koji od ovakvih istraživanja žive i kojima je mogućnost da se izbrukaju upisana u opis posla, ipak, niko drugi nije spreman da tvrdi da će tako i biti. To još ne znači da se neke stvari i dalje ne mogu predvideti s većim stepenom verovatnoće nego neke druge. Kad je o predsedničkim izborima reč, sigurnim se izgleda smatra samo jedno: da će na njima biti produbljeno već duže vreme vidljivo rastakanje Socijalističke partije, koja bi mogla da izgubi i status jedne od dve stožerne političke stranke u zemlji. Posvađani sami sa sobom oko toga treba li da se drže levičarskih ideja, ili da - kao i druge nekad velike evropske socijaldemokratske partije - krenu da oponašaju svoje pandane na desnom polu bazične političke podele, socijalisti ne samo da su bez ikakve šanse da zadrže vlast, nego im preti i opasnost da postanu irelevantni. To je jasno svima, pa i njima samima, ali im svest o tome nije ni od kakve pomoći da sunovrat zaustave: nakon što je (ionako traljav) pokušaj desnog zaokreta pod odlazećim predsednikom Fransoa Olandom i doskorašnjim premijerom Manuelom Valsom antagonizirao levo krilo stranke, sada mogućnost njenog još oštrijeg skretanja ulevo, nakon što je Amon makar privremeno izbio u prvi plan, odbija onaj deo članova i simpatizera koji prirodno inkliniraju nekoj srednjoj liniji. Rezultat toga je da stranka gubi podršku na oba kraja: jedni su je, smatrajući da više ne brine o običnom čoveku, već odbacili privučeni sirenskim zovom Nacionalnog fronta - dok se drugi, kojima se čini da bi mogla da se pretvori u francusku verziju britanskih laburista pod DŽeremijem Korbinom (a to će reći, partiju osuđenu da posle svakih izbora ostane u opoziciji), spremaju da to sad učine, kako bi podršku dali nekom čiji im se pristup čini izbalansiranijim (što u trenutnoj situaciji znači - Makronu). Francuski socijalisti su, dakle, duboko zašli u tamni vilajet, i šta god da urade obija im se o glavu. Niti su svojevremeno istinski zalegli da, sa skoro dve decenije zakašnjenja, urade ono što su u bolja vremena sa svojim strankama učinili Toni Bler ili Gerhard Šreder - što, s obzirom na šta je to sve tamo posle izašlo, nije nužno loša stvar - niti su pak u dramatično pogoršanim prilikama stvorenim lošom ekonomskom situacijom, učestalim terorističkim napadima i panevropskom izbegličkom krizom, uspeli da nađu adekvatne odgovore na te izazove. Stoga ne čudi što svi jedva čekaju da im vide leđa - uključujući i one, poput Makrona, koji su donedavno bili u istom timu s njima. Može li Amon da zaustavi to propadanje socijalista? Kao predsednički kandidat očigledno ne. Francuska se jednostavno - kao i čitava Evropa - pomerila udesno, i progresivne ideje poput njegovih (uvođenje zagarantovanog osnovnog dohotka od 750 evra, skraćenje radne nedelje sa 35 na 32 sata, oporezivanje poslodavaca koji živu radnu snagu zamenjuju robotima, legalizacija marihuane...), u situaciji kad su dominantne teme nacionalna bezbednost i nacionalni identitet, manjak posla a višak rasnih i verskih tenzija, isuviše su egzotične da bi privukle glasove izvan kruga tradicionalnih levičara. U stvari, socijalisti nemaju zagarantovane čak ni te glasove, budući da na radikalnoj levici kao predsednički kandidat figurira i njihov bivši partijski drug Žan-Lik Melanšon - iskusniji, harizmatičniji i probitačniji političar koji ima podršku ono malo preostalih francuskih komunista. A kako će se obojica boriti za isto biračko telo, to Amona može da spusti još niže na kraju prvog kruga - što dodatno potvrđuje tezu da, na koju god stranu da se okrenu, francuski socijalisti naleću na zid. NJihovo posrtanje i lutanja možda najbolje ilustruju situaciju u kojoj se širom kontinenta našao levi politički mejnstrim - i samim tim zbog čega su populisti i demagozi u tolikom usponu: loša vremena evropsku levicu nekako uvek sateraju u ćošak. Ranije je, međutim - uz sve zablude i greške - levica znala kako da na nepovoljan razvoj događaja uzvrati; danas, i u Francuskoj i drugde, deluje nesposobna za tako nešto, i na pragu istorijskog poraza. N’est-ce pa?