Porazno je koliko smo politički glupi

Sa dva glasa za, Vladislav Bajac je bio blizu osvajanja NIN-ove nagrade. Već nekoliko puta zaredom. NJegova Hronika sumnje je roman koji na osobeni način priča istoriju jedne zemlje, porodice i vremena, te je kao takav bio u „čaršiji“, sve do poslednjeg trenutka, već viđeni favorit za najprestižnije književno priznanje. Kako dosad nije komentarisao finale, intervju sa Vladislavom Bajcem sasvim logično smo počeli pitanjem, kako je doživeo taj poslednji stepenik koji mu je ponovo izmakao: „Mirno i staloženo, iz više razloga. Iako nisam srećan što mi postavljate to pitanje, osećam da ovakav moj, nekome možda neočekivan, odgovor valja nekako potkrepiti, da ne kažem dokazima. No, najpre moram reći da ćete vi biti jedini medij kojem ću o tom svom doživljaju finala nešto izgovoriti, i to samo zato što je NIN utemeljivač i vlasnik nagrade. Dobro, i zato što je pristojno odgovoriti na postavljeno pitanje. Biće to ujedno i moje prvo, ako ne i jedino, javno komentarisanje nagrade. Preveliki uvod, ali iz principijelnih razloga: nagrade ne treba komentarisati ako ste bilo kako u „igri“. Prvo i poslednje: Ja pišem knjige da bi se, daj bože, čitale. Naravno, što više. I u tome „što više“ leži jedini žal bilo kog pisca, pa i moj, ako ovu nagradu ne dobije. Jer ona donosi veliki broj novih znatiželjnika. Ali, pošto ipak imam dovoljan broj čitalaca svojih knjiga, nadam se da njihova vernost nadoknađuje mogućne ogromne cifre. U pisanje se ne ulazi kao u osvajanje nekih brojeva niti u osvajanje bilo čega, osim opet, eventualno – čitalaca. Po mom shvatanju odnosa pisac–čitalac, pre je reč o međusobnom usvajanju na duži rok. Kao što ste rekli, već sam dovoljno puta bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu a i na klackalici završnog glasanja žirija odabira između dve knjige, da sam počeo to pomalo lakonski da primam kao rezultat fudbalske utakmice. I ne sa indignacijom ili razočaranjem, već sa podsećanjem na skromnost. Tačno je da se pamti pobednik a ne onaj koji ju je „umalo dobio“, ali taj dobitak ili gubitak nije jači od čvrstine iskustva pisca. Ja ga imam. Čak i iz vremena bivše Jugoslavije kada je moj prvi roman Knjiga o bambusu, po prirodi stvari ondašnje bitno veće države – bio u vrlo jakoj konkurenciji za NIN-a uz još tri romana, od kojih su sva tri komotno, da u to ne uvrštavam svoj, tada zaslužila da nagradu dobiju. Ali nije nijedan. Dobio ju je ne najlošiji, nego jedini zasigurno loš, peti! Ovo je, doduše, možda ekstreman primer. Iz njega naravno ne treba izvlačiti paralele sa ovogodišnjom konkurencijom niti sa sadašnjim žirijem. Dakle, ovoga puta da nije bilo tenzije u javnosti i navijanja u medijima, mislim da bih skoro pa ignorisao tu takmičarsku atmosferu. Ali pisac, ni kriv ni dužan, upadne u to vrzino kolo „okoline nagrade“. Mašta koju proizvede javnost pre i posle ove nagrade veća je od spisateljske. Da sam kojim slučajem recimo ja bio dobitnik, ko zna u kom pravcu bi stvari otišle: možda bi se, recimo, neko setio kako sam pre puno godina bio spoljni utemeljivač i urednik jedne od rubrika NIN-a dok sam radio u kući Politika, ili da sam još uvek član drugog NIN-ovog žirija nagrade za sinopsise romana mlađih pisaca! Šta hoću da kažem? Pa, da se spekulacije oko nagrade ne mogu izbeći, ali da pisci moraju zadržati svoje dostojanstvo time što neće ni na koji način u to biti umešani, osim svojim knjigama. Ah da, i da se vratim svom sasvim subjektivnom odgovoru na vaše pitanje: bez i trunke ironije, moram reći da i dalje mislim kako je moguće da još uvek nisam dosegao nivo književnog kvaliteta koji je potreban da bi se NIN-ova nagrada i dobila. Jer ja sumnjam – Ja sumnja – u sebe, kao i u sve drugo. Pa, zar nisam upravo napisao čitavu knjigu na tu temu, a o kojoj je ovde reč? I hvala vam što je ovo pitanje prvo, pa sada možemo da pređemo na književne i slične teme. Upravo tako… Koliko ste preispitivanje prošlosti emotivno proživeli tokom rada na knjizi? Da li je to bio osobeni egzorcizam? Po načelima književne fikcije ne bih mogao ni smeo da vam do kraja odgovorim. Ako je ova knjiga svrstana u tzv. lepu umetnost, onda su njeni likovi, i oni koji nemaju i oni koji imaju svoja imena utemeljena u stvarnosti, izmišljeni. No, svejedno, pošto sam ipak bio saučesnik a ne samo svedok svom sopstvenom životu, naravno da sam ga iskoristio. Jeste bilo teško prisećati se nekih namerno ili slučajno potisnutih događaja koji su potom budili i zatrpane emocije. Autorska sreća i moć istovremeno rade na pogon drskosti (zlo)upotrebe fakata: tako se stvara jedna nova hibridna forma koju opravdava umetnička sloboda. U zbiru, pobeđivala je osnovna želja knjige da vratim iz tog sećanja i lepe godine, ne samo momente, u ovu mračnu sadašnjost. Mislim da je lepota pobedila. Neke priče diraju duboko u emocije. Recimo priča o prvoj diskoteci u Beogradu, i Kući Jevrema Grujića. Da li su to slike neke utopističke prestonice, koje se ne mogu vratiti? Pa, slike su se vratile. I te i mnoge druge. Prvo u mom sećanju, a pošto sam ih zapisao, čitanjem su oživljene. Kod nekih sam vratio lična sećanja čitalaca, a kod nekih probudio maštu zamišljanja onoga što su pročitali. Sećanje je selektivan proces i možda idealizuje činjenice. Ali to ne menja na stvari da se time čoveku s razlogom iz prošlosti došunja nešto majušno, a važno. Koliko god idealizovao Beograd iz nekih od decenija koje opisujem, on jeste bio jedan ozbiljan, kosmopolitski grad. Čak i onda kada nije tako izgledao. I mislim da je imao pravo na svoju prepotenciju. Demokratija je višepartijski sistem – teza koja provejava kroz knjigu. Koliko je danas ižvakana ideja o demokratiji? Sanjali smo snove, šta smo dobili u realnosti? Time što su političari srušili skoro sve snove o mogućnom ne znači da to mogućno ne postoji. Ideje su ostvarive, samo im mnogi ljudi nisu dorasli. U nekom trenutku tokom šeste decenije prošlog veka, Jugoslavija je bila blizu te mogućnosti da ostvari unikatnu utopiju: demokratski socijalizam. Zašto? Zato što je već takva kakva je bila u tih nekoliko dekada bila dovoljno drugačija od svih, a imala je i ljude koji su bili na nivou potencijalnog zadatka. Ova nova demokratija višepartijskog sistema uvela nas je u sadistički neoliberalni kapitalizam koji ne preza ni od čega pa ni od, srećom, svoje neminovne propasti. Pisali ste istorijsku prozu bez da ste spomenuli vladare! Tito se spominje na tri mesta, a Miloševića nisam nigde našao… Vladari imenom i prezimenom – osim Tita koji je to zaslužio – namerno nisu pominjani. Sa Miloševićem i njegovim dronjcima od političara, od kojih neke gledamo i u današnjoj vlasti, životarili smo isuviše dugo. Sa ovima danas ćemo još malo, ali njihovu anonimnost u knjizi nastaviće neminovni procesi koji će ih i u realnosti oduvati daleko u prošlost pre no što se ona i dogodi. Ako smo dozvolili da nam se takvi neobrazovani i nesposobni a samoljubivi anonimusi uvuku u živote sve do spavaćih soba i kupatila, nije li to malo previše da im dozvoljavamo da ulaze i u umetnička dela? Pošto sam ja makar na tren bio vladar svoje sopstvene knjige, imao sam tu moć i zadovoljstvo da ih ignorišem. Nadam se da sam time učinio uslugu zaljubljenicima u književnost. Čitajući Hroniku sumnje, istorija jedne zemlje za vas je istorija kulture. Kako kulturi vratiti pripadajuće mesto u društvu? Rigidnim načinom. Morala bi se pojaviti neka vrsta intelektualnog anarhizma kao jezgro ne umetničkog eksperimenta već socijalno-političkog i kulturološkog profila. Ta vrsta intelektualnog autoriteta mogla bi da „zavlada“ i vrati sebi mesto koje kulturi pripada. A da osvoji slobodu i za mnogo šta drugo. Najuzbudljiviji deo knjige svakako mi je bio prikaz koride na Tašmajdanu. I neverovatan broj likova se tu pojavljuje – Ava Gardner, Hemingvej… Da li ste mislili da jednu od priča izdvojite kao zasebni roman? U pravu ste, puno je celina koje bi mogle da se razviju u nešto još zasebnije i bolje. Već sama asocijativnost scena ili imena koje pominjete govori u kakvom sam iskušenju bio već i u procesu pisanja. Jer, na primer u ovim poglavljima o koridi, priča se mogla granati od matadora Domingina do legendi kao što su La Pasionarija, Santjago Kariljo, Španski građanski rat, Frenk Sinatra, Holivud, mafija... morao sam da se kočim i kontrolišem. Koliko god struktura Hronike sumnje izgledala kao nabacani materijal, u njoj ipak ima stroge kontrole. Da nema, knjiga je mogla imati više hiljada stranica, recimo. Opisujete Andrićevu sahranu, a hronika u naslovu nedvosmisleno poziva u sećanje Travničku hroniku. Da li je i u kojoj meri on bio uzor? Priznajem, Andrić kao pisac ali pre svega kao građanin poslednjih godina sve me je više intrigirao. Tako se on pojavljuje, doduše i svojim delom, u romanu Hamam Balkanija. Ovde, ali i u nekim od mojih priča, prisutan je svojim životom, mojim pretpostavkama o njegovom razmišljanju i razlozima za delanje, nekim preklapanjima sa životima porodice glavnog lika. Dakle, ne književnim uticajem. Ali, koliko god mnogi tvrdili suprotno, nema velikog pisca bez zanimljive sopstvene životne priče. I baš zato što Andrić važi za primer „mirnog“ čoveka, fragmenti i u mojoj Hronici govore suprotno. Lepo je što nam se podudara ova „žanrovska“ reč u naslovima romana, ali podsećam da je to reč koja već prilično vremena privlači pisce po celom svetu te se može naći u naslovima i podnaslovima dosta knjiga. Čak i kod poslednjeg dobitnika Nobelove nagrade. Vi i koketirate malo sa pojmom hronike. Da li su književni žanrovi izgubili definitivno svoje granice? Već dugo postoji jedna uporna struja spisateljskog istraživanja granica romana kao žanra. DŽojs i slični primeri su izuzeci od mnogo ranije. Moderna, sadašnja književnost meandrira i sama krči puteve slobode. Dogod čitaoci prihvataju novitete, pa i u žanrovima, ona to treba da čini. Pogledajte sveži roman Fizika tuge bugarskog pisca Georgija Gospodinova ili nešto davniji Tri tužna tigra Kubanca Kabrera Infantea... Čekajte tek da vidite novi roman Alehandra Sambre! No, paralelno sa tim upornim modernizmom postoji i ona osnovna struja klasičnog pripovedanja koje nikada neće zastariti. Važno je postojanje obe. I u njima, ipak, priča. Hronike su izrađene na nelinearnosti pripovedanja, baš kakva su i naša sećanja, naše uspomene… Šta ste zapravo hteli da sugerišete tim rezom između godina, decenija, različitih događaja? Da li se kod nas istorija ne ponavlja, nego se samo ponavljaju greške, odnosno loši primeri iz istorije? Drago mi je što ste izvukli ovu paralelu između redosleda poglavlja i čovekovih sećanja. Rez je bio skraćena putanja za upoređivanje slika, a time i osećanja. A što se ponavljanja grešaka iz naše istorije tiče, porazno je koliko smo politički glupi. Mislim da smo talentovani za promašaje, a naročito za obožavanje nesposobnih vođa. I svaka nam čast na toj upornosti. Jer ona nas tako lepo i sigurno vodi u propast. Roman je osobeni hipertekst, vi dajete čitaocu priliku da sam izvuče priču. Da li je to teže osmisliti i realizovati, nego roman čvrste narativne strukture? Uvek sam priželjkivao da mi knjige imaju takav tok ili makar kraj: ostavljanje praznog prostora da čitalac „dopiše“ šta želi. Bitna je ta aktivna uloga čitaoca koja ga veže za tekst. To se u pisanju teško postiže iako deluje kao čista improvizacija. Volim to naročito kod svojih priča – koje će kao Sabrane uskoro biti objavljene u jednom tomu. Ali valja znati da ima i čvrstih klasičnih romana koji ostavljaju prostor za dopisivanje. Najinteresantnija teza romana jeste – nije rokenrol propao zato što je propala Jugoslavija nego obrnuto! Kako biste to objasnili? Naravno da je to jedna slobodna interpretacija uzroka i posledice. Ali, čak i da je u šali izrečena, ima u njoj istine. Naime, nestankom te vrste autentično slobodarskog, umetničkog i nekonvencionalnog mišljenja – nestale su i mnogo ozbiljnije stvari od rokenrola. Pa i čitavi državni sistemi. Vi prolazite kroz istoriju jedne porodice i paralelno sa tim jedne zemlje. I u jednim i drugim pojavljuju se pitanja identiteta. Da li su ona večna kod nas, nakon svih raspada i ratova koje smo prošli? Nažalost, jesu večna, i na individualnom i na kolektivnom planu. Potragu za ličnim identitetom svi moramo razumeti kao stalnu potrebu, ali za nacionalnim više ne razumem. On kao da nas drži lancima vezane za prošlost. Kao da još ne znamo ko smo, a time i zašto smo. Ja sam se lično već toliko bavio tom temom da ću sada zabraniti sebi da je više ponovim. Stiče se utisak da su ranije godine 20. veka, četrdesete recimo, bile progresivne u odnosu na devedesete koje su tako nazadne. Da li smo i u kojoj meri kao društvo doživeli slom? Voleo bih da mogu da vam odgovorim, a naročito kratko. Ali... No, da probam: pre više godina na jednoj međunarodnoj konferenciji PEN-a – tada sam, mislim, bio potpredsednik Srpskog – godinama posle završenih ratova na tlu bivšeg jugoslovenskog prostora, sećam se da mi je dozlogrdilo i dalje opšte mesto kritikovanja Srbije na takvim susretima i kada treba i kada ne treba, a naročito kada se ne zna šta drugo pričati, od strane predstavnika PEN-ova skoro svih bivših republika. Molio sam, mimo protokola, zbog pravih stranaca među nama, da razumeju da je Srbija od svih novih država u tom razvodu jedina ostavljena, a da su svi drugi pred sobom imali motivaciju u izgradnji budućnosti novih država. Dakle, oni su bili onaj bračni drug što odlazi, a Srbija onaj što je napušten. Ali, rekao sam da to ne znači da je Srbija zato i kanta za smeće. I dobio sam žestok aplauz! Ali nažalost, mislim da smo to i dalje. I svojom i tuđom krivicom. Odbrana od zla stvara nebrojeno mnogo čudnovatih mogućnosti – kažete u jednom delu romana. Koje su to mogućnosti i koji bi za nas bili mehanizmi odbrane od zla? U romanu se ta odbrana od zla tiče vremena u ratu. No, i kada je proširimo i na mirnodopske periode, nema čarobnih formula: reč je o metafizičkom stvaranju mehanizama svakog pojedinca. Ali, valja znati da ponekad, čak često, apstraktna rešenja donose dobrobit i praktičnom životu. I za kraj – Bitlsi ili Rolingstonsi? Ko je pročitao knjigu, vrlo dobro zna. A da ne kvarimo „navijanje“ onima koji nisu.