Kontinuirana propast

Popularnom Kolarcu narednih dana neminovno slede promene! Pre svega, menja se Upravni odbor čija je predsednica Olga Milutinović nedavno preminula. Ostavku je podneo i Oskar Kovač zbog odlaska na drugu funkciju, a ovog meseca prvi mandat u UO ističe ambasadoru u Unesku Darku Tanaskoviću. Rečju, biće izabrani novi članovi UO, ali ovog puta dva mesta će biti rezervisana za predstavnike aktuelne vlasti: jedno za Gradski sekretarijat za kulturu i jedno za Ministarstvo za kulturu i informisanje. Treba reći da sadašnji sastav UO broji sedam članova, a po Statutu može da ih bude i devet, pa je na UO za koji će broj da se opredeli. Tu počinje i tu se završava osnovni problem ove zadužbine zbog čije materijalne situacije se proteklih dana uzbuđuje kulturna javnost Beograda. Pozadina te nemaštine je prilično jasna: funkcionisanje Kolarca košta mesečno milion i 500.000 dinara, a tih para nema još od 2011. godine kada je dotadašnju pomoć beogradske vlasti uskratio tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas! Taj novac je do tada dobijan od svake prethodne gradske vlasti za tekuće održavanje zgrade i za deo zarada zaposlenih. Bilo je to kontinuirano institucionalno finansiranje koje je prekinuto u vreme vlasti Demokratske stranke u Beogradu i svaki dalji pokušaji da se Kolarac vrati na neku gradsku ili republičku kasu bio je bezuspešan. Inače, zauzvrat, Kolarac je godišnje davao do 100 besplatnih termina u koncertnoj sali za ustanove čiji je osnivač Skupština grada. Kolarčeva zadužbina je praktično od svog osnivanja bila državna ustanova kulture sa osnivačkim pravom onoga ko je dao novac za njeno podizanje. Dakle, srpski trgovac i zadužbinar iz 19. veka Ilija Kolarac je 1878. testamentom ostavio dukate za izgradnju Zadužbine (koja je podignuta 1932. godine) koja nosi njegovo ime, sa veoma preciznom namenom, rekavši da će Srbiji uvek biti potrebna kulturno-obrazovna ustanova koja će pružati dodatna znanja u odnosu na ono što je univerzitetski i školski sistem. Tada je Kolarac rekao da će se rad njegove zadužbine finansirati od prihoda od objekata i radnji koje su bile vlasništvo Ilije Kolarca na današnjem Trgu republike. Naravno, od tada do danas su se menjali sistemi i zakoni, nestali su dukati, nacionalizovana je imovina Ilije Kolarca i tih para odavno nema. Aleksandar Belić, znameniti srpski filolog, profesor, rektor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, dragoceni je tvorac koncepta delatnosti ove zgrade na način kako je to u testamentu zapisao Kolarac. Tako se ovde odvija koncertna delatnost, postoji likovna galerija, drže se brojna predavanja iz oblasti istorije ali i savremenog stvaralaštva, predstavljaju se nove knjige, radi škola stranih jezika koja je starija od katedri na kojima se uče strani jezici na Filološkom fakultetu. Nekada je bilo po četiri hiljade đaka, danas ih je 400. Ovde se na svakog đaka plaća PDV, a inostrane škole stranih jezika ne plaćaju ovu dažbinu pa je školovanje kod njih u startu jeftinije nego ovde. Status Kolarčeve zadužbine regulisan je Zakonom o zadužbinama (to je zgrada od 4.500 kvadratnih metara) a po oporuci Ilije Kolarca ona ima trajni zadatak da delatnosti ovakve ustanove budu kultura i dodatno obrazovanje, jer nijedna institucija obrazovnog sistema u Srbiji neće pružiti sva potrebna znanja, pa programska delatnost ove kuće treba da popunjava rupe koje imaju univerzitetski programi. Ta doslednost i trajanje Kolarca do danas govore koliko ima smisla njegovo postojanje od 85 godina. Po Zakonu o zadužbinama, iz ove ustanove se aplicira na konkurse koje raspisuju Grad Beograd i Republika Srbija, a koji se odnose na projekte. Međutim, ovim Zakonom nije predviđeno ulaganje u infrastrukturu objekta. Sada slede pregovori, dogovori sa Ministarstvom kulture Srbije. Kako obavezati Ministarstvo da finansira ovu ustanovu, ili kako obavezati Sekretarijat za kulturu Beograda da se vrati nekadašnjoj praksi? Teško je danas potezati argument iz vremena izgradnje Kolarca, pa i one iz prošlog veka, da je to institucija kakva nedostaje obrazovnom i kulturnom sistemu Srbije. Poslednjih decenija drastično je promenjen obrazovni i kulturni sistem u Srbiji i Kolarac je ostao svojevrstan bastion odbrane nečega što se kao vrednost drastično urušava. Jasno je da je vlast u Beogradu od 2011. inaugurisala loše ponašanje koje je poništilo dotadašnju praksu koja je trajala od osnivanja Kolarca do 2011. godine. A to je značilo da su država ili grad uvek pokrivali 20 odsto od ukupnih troškova odnosno budžeta ove ustanove. I druga istina se ne može mimoići u ovom slučaju: u Zakonu o kulturi postoji član 77 koji se odnosi na kontinuiranu institucionalnu podršku ovakvoj vrsti ustanova kulture, ali se on ne primenjuje. Zbog čega? Direktorka Zadužbine Ilije Kolarca Jasna Dimitrijević danas kaže da je potrebno „da političari javno podrže i istaknu vrednosti u nacionalnoj kulturi do kojih im je stalo. Da se opredele za kulturu i umetnost kao osnovni pokretač razvoja. „Vlast kojoj nije stalo do kulture pokazala je svoje lice upravo u liku gradonačelnika Dragana Đilasa koji je bio ozbiljno nezainteresovan za institucije kulture. I sada smo tu gde smo, sa ljudima na čelu Ministarstva kulture i Gradskog sekretarijata za kulturu koji su izabrani od strane Srpske napredne stranke.“ U Ministarstvu kulture su čelni ljudi spremni da razgovaraju o ovom problem, ali ono što NIN saznaje svodi se na sledeće: Ministarstvo želi da delegira svog predstavnika u UO Kolarčeve zadužbine. I takođe traži da jedan član bude delegiran od Sekretarijata za kulturu Beograda. U Kolarcu je to do sada bila nezamisliva praksa, smatralo se da je za one koji daju novac predviđeno mesto u Nadzornom a ne u Upravnom odboru. Doduše, prethodnu vlast nije zanimalo to mesto u Nadzornom odboru. Međutim, činjenica je da je UO do sada bio sastavljen uglavnom od članova SPS-a pa je dosta logično da čelni ljudi u kulturi Grada i Republike žele da i oni tu budu prisutni. Ono što se u ovom trenutku ne zna jeste odgovor na pitanje kako će Ministarstvo ili Grad da pomognu Kolarcu, kroz koju formu. Direktorka Zadužbine kaže da očekuje rešenja u naredne dve nedelje. Ali ona je svesna da promene koje se događaju u društvu traže od nje i svih 60 zaposlenih u ovoj kući da se prilagode vremenu današnjem. Doduše, bez preteranih ustupaka zakonima tržišta, što se od nje uglavnom traži, a ona smatra da se mnogo dobrog može uraditi ako se zadrži kvalitet i ako se ne podilazi najširoj publici. Za NIN, Jasna Dimitrijević tim povodom objašnjava: „Ako jedna institucija hoće da preživi u današnjim uslovima, a još ako želi da bude uspešna kao što mi to ovde želimo, onda moramo da budemo spremni da idemo ukorak sa svetom. Naš koncept je da budemo održivi sa programima koje imamo, da ta održivost podrazumeva plaćanje redovnih dnevnih troškova, da apliciramo na što većem broju konkursa. Zanimljivo je, u stvari više je tužno, da je Kolarčeva zadužbina posle Prvog svetskog rata osnovana rešenjem Ministarstva prosvete, ali da ne postoji mogućnost da mi budemo od strane tog ministarstva podržani ni na jednom projektu. A naša uloga je jednako promocija znanja i obrazovanja. Moramo da postignemo da dobijemo Kolarac kao modernu zadužbinu 21. veka. Naravno, za sve ovo je potrebno razumevanje Republike, odnosno Grada.“ U godini kada Kolarac obeležava 85 godina postojanja, aktuelna vlast ima priliku da povuče dobar potez.