Opijajuća sočnost

Delo Danila Kiša ključno je i dalekosežno uticalo na generacije pisaca koji se još uvek nadahnjuju njegovom prozom koja je anticipirala sve tematske i formalne preokupacije srpske književnosti na prelazu vekova. Sa druge strane, dramski opus Danila Kiša je nevelik, čine ga svega tri televizijske drame i dve adaptacije, pored Elektre, dramatizovao je još i sopstveni roman Grobnica za Borisa Davidoviča. Prevodio je dosta drama, te kako saznajemo iz teksta O Elektri i ova adaptacija je nastala od ideje da se metrički tačan, ali jezički arhaičan prevod Kolomona Raca „prevede“ na način koji bi bio podesan za scenu. Na kraju, pisac je u potpunosti prepevao Euripidovu tragediju vrativši joj dramsku lakoću i jezičku sočnost. Tekst je prvi put izveden na trećem Bitefu pod nazivom Elektra 69. Postoji jedan zanimljiv problem u rediteljskom konceptu Elektre koju smo imali priliku da vidimo na sceni Narodnog pozorišta. Kao što smo napomenuli, Kišova adaptacija je imala za cilj da vrati tekstu dramsku i psihološku autentičnost, da na neki način „oslobodi“ tekst, razgrne slojeve tradicija i „dobrih praksi“ koje su se taložile vekovima i vrati onu početnu iskru univerzalne ljudskosti. A ipak, u režiji Ive Milošević opet nailazimo na onu promišljenu hladnoću, stilizaciju koja u stvari predstavlja komentar, dramatično koje postaje ceremonijalno. Postoji, istina, mnogo razloga zbog čega tu monumentalnu ukočenost možemo, ako želimo, bez ostataka implementirati na svet Elektre. Jer kao u predstavi Narodnog pozorišta, ovi likovi zapravo i nisu ljudi, jake emocije i užasna iskustva su mumificirale njihovu ljudskost, žeđ za krvlju, za osvetom, što im je jedini dokaz da su živi, jedini definišući faktor oko koga pletu svoje egzistencije. Tu leži tragična determinisanost njihovih sudbina, statična poput Akropolja. Ta monumentalna statičnost boji predstavu od početka do kraja, ne dozvoljavajući tekstu da zaiskri opijajućom sočnošću koju Kiš u svom tekstu nudi. Tek povremeno, posebno u kreacijama Dubravke Stojanović Glid i Marka Janketića, ta opna napukne i počnemo da naziremo, da osećamo istinsku ljudskost, a ne samo koncept, ne ideju određene dimenzije ljudskosti, već živog čoveka. Postoji mnogo tačnih i pametnih opservacija u ovoj predstavi kao što postoji i mnogo motiva koji su promišljeno uklopljeni u celinu, na primer detinjstvo i značaj uspomena, paganska, sirova priroda čoveka i njegovih emocija, večito dvojstvo u ljudskoj prirodi i tome slično. Postoji kreativni zamah koji je posebno očigledan u odličnom završetku predstave. Postoji, dakle, mnogo toga. Ali ono čega nema dovoljno, to su emocije, to je zainteresovanost, ne intelektualna, već ljudska, zainteresovanost za sudbinu ovih ljudi, za našu sopstvenu ljudskost.