Vozačka dozvola u partijskoj knjižici

Apsurdnost navodnog ateriranja Zorana Babića u fotelju direktora Aerodroma „Nikola Tesla“ zaziva argumente kojima je ranohrišćanski apologeta Tertulijan dokazivao postojanje Boga. Baš zato što nikako ne ide u glavu, racionalnu, misleću, koliko-toliko moralnu, mora da je tačno. Ne tvrdimo da su Babić i Bog jedno te isto. Ali to što se malo ko začudio nad vrlo mršavom mogućnošću da nova zakletva zaposlenih na aerodromu počne sa „mi, mladi vazduplohovci“ oslikava činjenicu da su građani Srbije u nekom trenutku prihvatili apsurdnost društvenopolitičke stvarnosti kao ludu majku, luđu maćehu, zlu kob, koja, eto, povremeno nasmeje. Međutim, koliko god čudni putevi Gospodnji umeli da budu, a zna se ko u Srbiji pretenduje na funkciju spasitelja-bogočoveka, ispostavilo se da postoje putevi koji s merljivom sigurnošću vode čak i do javnih funkcija. Aktuelni ambasador Srbije na Kipru Marko Blagojević je, recimo, bio vozač nekadašnjeg direktora Uprave carina Dragana Jerinića, otprilike u vreme dok je teškom mukom ganjao diplomu inženjera menadžera malih i srednjih preduzeća na jednom privatnom beogradskom fakultetu koji je akreditaciju dobio tek mnogo kasnije. Već je krajem 2013. na osnovu ugovora o delu zaposlen kao generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova kod Ivana Mrkića, a potom je primljen za stalno. Naposletku je postao ambasador u Nikoziji, odakle, kažu, pokušava da utiša ranija hvalisanja, po svoj prilici izmaštana, kako je deo mladosti proveo u zloglasnoj JSO. A mislili ste da je priča o Babiću apsurdna. Uspon nekadašnjeg šofera Aleksandra Vučića Dejana Matića na mesto predsednika opštine Zemun manje je filmičan i više utemeljen u stvarnosti, što, naravno, ne znači da je iole prihvatljiviji. Bilo je čudno kada je avgusta 2013. podneo praznu imovinsku kartu Agenciji za borbu protiv korupcije, a još je čudnije kada se svega šest meseci kasnije u njoj našlo čak 18 nekretnina. Osnovano se pretpostavlja da 2,5 miliona dinara za čišćenje snega prošlog februara nije platio iz svog džepa, i to na tenderu na kojem je bio jedan jedini ponuđač. Verovatno nije znao da se o stanju na putevima brine gradska, a ne opštinska vlast. Sve drugo bilo bi apsurdno. Matićev pomoćnik Slaviša Topalović je, s druge strane, bio vozač Tomislava Nikolića. Matić ima zvanje „operativnog menadžera“, Topalović „ekonomskog operativnog menadžera“, diplome su dobili na privatnom fakultetu Union, a pored dugogodišnjeg šoferluka su se povremeno navodno bavili i auto-limarisanjem. Čini se da se među nekadašnjim vozačima koji su u međuvremenu avanzovali najmanje zna o Branku Maloviću, bivšem šoferu u Ministarstvu rudarstva i energetike, koji je danas koordinator SNS za južni Banat. Doduše, ako mu je operativni nadimak zaista „Šef“, kako se kojekude tvrdi, možda je i bolje da nemamo sve biografske detalje. O aktuelnom ministru vojnom Zoranu Đorđeviću, s druge strane, ima malo tajni – bio je stranački vozač guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković, u međuvremenu je na Megatrendu dobio diplomu mastera (ekonomije, očekivano), a na mesto šefa odbrane je stupio iz fotelje državnog sekretara. Dakle, umesto keramičara – vozač. Da se u ekonomiju razume sugeriše istraživanje KRIK-a prema kojem je 2008. bio imenovan za direktora ofšor kompanije KBX consulting LLC registrovane u američkoj državi Delaver, jednoj od popularnijih destinacija za osnivanje ove sorte preduzeća. NJegova je firma u Srbiji osnovala drugu, pod imenom Telecraft, i to na adresi Đorđevićeve kuće u Malom Mokrom Lugu. Nije poznato je li Đorđević i dalje u ma kakvoj vezi s američkom firmom, jer bi to podrazumevalo transparentnost, što bi u našim uslovima predstavljalo otelovljenje apsurda. Docent na beogradskom Filozofskom fakultetu, sociolog Jovo Bakić, za NIN kaže da je od svih životno uspešnih šofera znao samo za ministra Đorđevića i da ga raduje njegova žeđ za znanjem, budući da priprema doktorat. Podseća da je i prethodna vlast unapređivala vozače – Đinđićev šofer Aleksandar Bijelić je, recimo, bio gradski menadžer Beograda – i da se ne može govoriti o savremenom ozvaničenju zakonomernosti prema kojoj je volan službenog automobila prečica ka fotelji u državnoj upravi. „Osim toga, ne radi se tu samo o vozačima, već o jednoj sveopštoj nestručnosti, kupovini i plagiranju diploma, nameštanju rođaka i kumova, pa i vozača kao poverljivih osoba, na najbitnija mesta u državi. Iznad svega, radi se o činjenici da mafija vlada državom. Primerice, za onog Saleta Mutavog se veli da je bio telohranitelj sina jednog visoko pozicioniranog političara. Da li znamo ko je bio taj političar? Da li je taj političar, možda, previsoko pozicioniran da bismo to znali? Da li smo se, konačno, zapitali zašto to ne znamo? Da li je opasno to znati? Šta je s drugim slučajevima povezanosti mafijaša i različitih političara? Da li je ijedan rešen? Koja je tu uloga sudstva“, govori Bakić. Nije svejedno kada kola vozi očigledno nepouzdana osoba. Reč je o odgovornom poslu koji iziskuje visok stepen poverenja. Međutim, nešto se ne događa često da vozači u javnom prevozu očas posla dođu do neke kožne fotelje i onda zasednu, a fakat voze više ljudi od jednog ili dvoje funkcionera. Pekari takođe – hrane onoliko ljudi, a i dalje zavise samo od pazara. Pri tome, nemalo je mladih, obrazovanih i radnih građana Srbije prinuđenih da usled virulentnog stranačkog zapošljavanja umesto svog poziva ili profesije obavljaju poslove za koje se nisu školovali. Još je više sredovečnih gubitnika pljačkaške tranzicije koji su u sličnoj situaciji. Stati tome na rep bi, smatra naš sagovornik, podrazumevalo korenite promene. „Čini mi se da treba početi od najtežeg zadatka, a to je borba protiv mafije. Tada bismo mogli da se izborimo i s nepotizmom, blažim oblicima korupcije, pa i s imenovanjem nestručnih i nečasnih ljudi na visoke položaje. No, uslov svih uslova jeste bitka protiv mafije, a nju je nemoguće povesti iz opozicije, već samo s mesta najviše državne vlasti. Ali ako je vlast deo mafijaških struktura, onda od te borbe neće biti ništa“, kaže Bakić. Prema njegovim rečima, doduše, pozicija Srbije kao periferne države svetskog kapitalističkog sistema obesmišljava i najzamamnije snove o meritokratiji. „Tu obično nalazimo banana-države, a u njima vladaju strane sile i mafijaši. Naše šanse su otuda slabe, što obrazovani i bistri ljudi vide, pa neretko napuštaju banana-državu. Iskreno, bez revolucije, a ona ne može biti ograničena na jednu malu zemlju i mora imati snagu koja je izvodi, a koja se kod nas ni ne nazire, mislim da smo osuđeni na bauljanje po kaljuzi. Nama vladaju mafijaši i njihove sline“, zaključuje Bakić. Valja, međutim, zadržati zrnce optimizma, makar zbog artikulacije zdravog razuma i nastanka vesnika nekih novih političkih energija. Inače će nas vozati ko gde i kada poželi.