Kurs o neodustajanju

Kada mi je muž saopštio da su ga poslom prebacili za Bukurešt, kofer mi je bio već toliko pun gorčine, beznađa i frustracija da nisam predugo razmišljala pre nego što sam mu rekla: „Ma, nek ide život!” Doduše, pomalo pokislo, pomislila sam kako je moglo biti i dalje i bolje al’ šta je - tu je... Mislila sam, ako ništa drugo, sad ću bar prestati da urlam na televizor, sanjam nepravdu i plačem od nemoći. Nekako sam zamišljala kako to više neće biti moj problem. Ali… Februar u Bukureštu. Na TV-u su počele da se ređaju dobro poznate slike... ljudi trče, plaču, dimi se suzavac, policajci pod punom opremom bacaju na zemlju neke tipove sa fantomkama, ostali ih gađaju flašama i kamenicama, nešto gori, uznemirena masa ljudi trči u svim pravcima... plače i moja bebisiterka jer joj je tamo u masi sin kojeg bezuspešno pokušava da dobije telefonom. Rumunska vlada je, u toku noći, bez glasanja u Parlamentu, usvojila nekakav dekret zahvaljujući kome će silni prevaranti i lopovi izaći iz zatvora a i mnogi drugi, koji bi trebalo, neće nikada tamo ni otići jer, odsad, sve što ukradeš iz državne kase a manje je od 44.000 evra, nije kažnjivo zatvorom. Tako da ako sam ja, npr, predsednik neke opštine i, eto, zaigram se malo u svojoj moći te napravim sitni manevar i prebacim sebi na račun 44.000 evra, pa isto toliko mom mužu, sestri, ujni, kumi itd... ukoliko smo se držali donjeg limita za krađu, nemamo zašto da se bojimo zatvora .Mislim se, ovi vaši su luđi od naših... dok se njene oči pune suzama. Ona je žena koja se čitavog života pošteno i izuzetno vredno bori za svaki svoj lej... udovica koja je sama odgajila četvoro i svi su sad odrasli i jednako pošteni i vredni ljudi. Veliki deo njenog života, nekih 25 godina, obeležila je vladavina Čaušeskua. Ne priča mnogo o tom vremenu ali postidim se svaki put kad vidim kako rasprema sto nakon obroka... ta neverovatna skromnost i tišina u kojoj ona pokupi i pojede ili spakuje, da se ne baci, i poslednju mrvu hleba govori sve o vremenu iza nje. Od kraja Revolucije 89. do danas, Rumuni su prešli ozbiljan put promena. Ušli su u EU, došle su investicije, zakoni, inostrane kompanije, poslovi... mlade generacije Rumuna okusile su sasvim nov život. Starije generacije zadržale su pak poneku staru naviku, kao što je kraduckanje tu i tamo. I sad, mlade generacije na ulici brane taj svoj Novi svet. On nije savršen ali daleko je bolji od onoga u koji bi ih ovakav zakon vratio, kažu. Počinjem pomno da pratim vesti, dopisujem se sa nekoliko lokalnih novinara, pokušavam da saznam iz prve ruke ono čega nema na televiziji i u novinama. Već sutradan, protesti su bili pod znakom pitanja zbog nemira koji su se dogodili veče pre. U vazduhu se osećala bojazan da neće opstati jer većina njih, koja na trg dolazi sa decom i ženama, strahuje od novih nemira. Ipak, kako popodne odmiče , sve veći broj ljudi izlazi na ulice... brojka raste neverovatnom brzinom. Na društvenim mrežama toga dana zavrtelo se nekoliko snimaka na kojima se videlo da su momci koji su izazvali nemire - grupa koja je za to bila dobro organizovana i plaćena. Policija, navodno, nije imala nikakva saznanja. Oprečne informacije sustižu jedna drugu. Napetost polako raste. Uprkos svemu, te večeri veliki broj tata na ramenima je nosio svoje dečake i devojčice a žene su policajcima delile cveće. Trg je opet bio prepun ljudi. Nije bilo nikakvog sukoba, sve je prošlo u savršenom redu. Sećam se transparenta ŽIVI OTPOR, koji smo ponosno uneli u Beograd, mi studenti Novosadskog univerziteta, došavši peške iz Novog Sada. Pešačili smo popodne, čitavu noć i jedno pre podne, starim novosadskim putem. Osećala sam kako su mi stopala prekrivena žuljevima, koji s vremena na vreme pucaju, ali ništa na svetu nije moglo da me natera da odustanem. Onda, kada je Beograd bio svet. U danima koji slede, osećam kako moja bliskost i razumevanje sa tim ljudima na ulici raste. Počinjem da uviđam koliko mi nedostaje taj osećaj nade i vere da mogu da menjam svet u kojem živim. Gledam ta lepa mlada lica na ulicama, ljude fine, kulturne, duhovite, nasmejane, pune duha... koji preko dana rade, onda odu kući, nabrzaka nešto pojedu, pokupe svoje klince i izlaze na ulice i trgove. Tamo, zajedno sa svojim prijateljima, dišu za istu ideju, isti san. Bolju Rumuniju. Žele, kažu, da im deca odrastaju u svojoj zemlji, da ne beže iz nje. Ništa posebno oni ne žele... da lopovi budu u zatvorima i naizgled sasvim logične stvari koje tako lako, preko noći, postanu nedostižne. Osećam se kao da krstarim vremeplovom - pištaljke, šerpe, lonci, šetnje... čak i lutke sa likovima političara, u zatvorskim uniformama. Neki momak koji se uživo sa ulice, direktno u kameru obraća svojoj majci, koja ga je nekoliko minuta pre toga, uspaničena zvala telefonom jer su na televiziji javili da se demonstranti gađaju kamenicama... „Mama vidi me... sve je u redu... promeni kanal... ovde je divno, samo gledaš pogrešan kanal...” Večeri su nabijene emocijama, a dani samo naizgled mirni a zapravo izuzetno stresni za one koji razmišljaju par koraka unapred... propaganda protiv demonstranata je moćna, mnogi mediji su provladini, moćnici ne odustaju lako od onoga što su započeli... jedan čovek je izneo na trg stolicu, sto, na njega stavio laptop i počeo da radi. Kaže da ga mnogo nervira što na televiziji kažu da oni nisu nikakvi demonstranti već gomila neradnika. Kada je prostrujala vest da su oni, zapravo, Soroševi plaćenici i da čak postoji dodatna tarifa za svakog ko sa sobom ima psa, izveli su sledeće večeri svi svoje pse i okitili ih tarifama i ponudama za plaćanje putem računa, kešom ili odloženo. Nadamo se, kažu, da ćemo svi biti isplaćeni. Tim pre što ih je te večeri bilo oko 300.000. Plus psi. Moja bebisiterka je „koktu“ prvi put okusila u 37. Ja sam u 39. prvi put čula da negde na obali Dunava postoji spomen-mesto sa kog su rumunski graničari pucali u svoje sunarodnike koji su preplivavali Dunav, pokušavajući da se domognu Jugoslavije. Dakle, nekih dvadesetak godina kasnije, mene Rumuni pitaju kako se dogodilo da smo mi sad tako...pa neće da dovrše. Ja se isprva sapletem o sopstvene misli, malko otćutim pa smognem snage da im izgovorim: „Znate kako - nama u diskoteci, koja nikako nije mogla imati dozvolu za rad, izgore neki mladi ljudi i nakon toga, jednom godišnje ispred zgrade suda okupe se njihovi poluživi roditelji i nekoliko desetina prijatelja da pitaju vlasti da li će ikada neko odgovarati za to. Vama, u diskoteci koja nikako nije mogla imati dozvolu za rad, poginu neki mladi ljudi i na ulice izađu desetine i stotine hiljada ljudi i ne vraćaju se kućama dok vlada ne podnese ostavku. To je razlika. Ali ne pitajte me kako i zašto. Pre samo desetak - petnaest godina i mi smo bili takvi. Tišina. Mrak. Samo ja mogu da budem takav baksuz da napustim grad u kojem stanuju sve moje uspomene, uspavam svoje ideale i snove o borbi za bolji svet, odem tamo gde sam mislila da im nikada neće pasti na pamet da me potraže, da bi me svi oni, đumle, sačekali iza jednog ćoška u Bukureštu, tog ledenog februara 2017. Izgleda da je došlo vreme za popravni. Draga Jelena, dobro došla na ubrzani kurs o Neodustajanju. Lekcija 1 - kako se smejati strahu u lice i nikada ne uzmaći pred istinom. Važna napomena: sloboda nema rok trajanja. Ona se osvaja iznova, svakoga dana.