Šuplje ili prazno

Poslednji izveštaj o socijalnoj pravdi, meren indeksom koji čine sprečavanje siromaštva, jednakost u obrazovanju, dostupnost tržišta rada, socijalna kohezija i nediskriminacija i zdravlje, pokazao je blagi napredak u Evropskoj uniji, sa smernicama koje bi mogle da koriste Srbiji. Ali, taj pojam, samo je kratko bio u svakodnevnoj stranačkoj frazeologiji - najfrekventnije onda kada se želeo opravdati povratak SPS-a u vlast - pa i tada se pod socijalnom pravdom i odgovornošću podrazumevalo jedva zaustavljanje mahnite privatizacije. A njegova upotreba uvek je politički motivisana brojnošću takozvanih tranzicionih gubitnika među biračima. Ekonomska kriza u Srbiji poslužila je kao izgovor da se ciljano dostizanje socijalnog ujednačavanja ne svrsta u merila budžeta, upravljanja privredom i državom uopšte. Lažni borci za socijalnu pravdu u međuvremenu su napravili duplu štetu - uzurpirali su prostor borbe legitimišući investicionu klimu i nisku cenu rada kao prioritete zajednice i istovremeno razočarali, zbunili i pasivizirali mase koje bi bile zainteresovane za borbu. Analizirajući rezultate monitoringa socijalne pravde, Marina Blagojević Hjuson, sociološkinja i naučna savetnica u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, došla je do zaključka da je jaz između severa i juga Evrope izrazit. Za merenje dometa socijalne pravde u Srbiji, međutim, ne važe isti kriterijumi. „Ali, potrebna nam je neka vrsta komparativne perspektive, jer samo tako možemo da nađemo rešenja koja su i za nas najbolja. Suština poređenja sa drugima je da se pokaže da je određen nivo razvijenosti, kao što ga imaju zemlje evropskog severa, usko povezan sa višim nivoom socijalne pravde. Dakle, moguće je.“ U Srbiji, prema njenim rečima, jasnu sliku ometa nepostojanje znanja o tome kako ljudi zapravo žive i preživljavaju. „U ovakvom društvu i ekonomiji veliki je značaj sive ekonomije, mreže solidarnosti na mikronivou, kao i novca koji stiže od dijaspore. Opiranje kontroli tokova novca i dobara svojevrsna je strategija preživljavanja za veliki broj ljudi, koji zapravo ne veruju da država štiti njihove interese. Nadalje, osnovni problem socijalne pravde nije samo ono što se realno doživljava kao visok rizik od siromaštva, već pre svega raširen stav da postoje ničim opravdane velike i rastuće razlike između bogatih i siromašnih. Oni koji su bogati nisu to postali, osim u malom broju slučajeva, zahvaljujući svojim sposobnostima, talentima, inovaciji, radu, ili višegeneracijskom nagomilavanju kapitala“. Sagovornica NIN-a veruje da osećanje nepravde nije povezano samo sa realnom dubinom jaza, već sa nagomilavanjem frustracije. „Pritom, ovo društvo još uvek ima pamćenje o egalitarnim vrednostima, pa i o egalitarnoj raspodeli, koje su bile raširene do pre nekoliko decenija, što dodatno otežava prihvatanje socijalnih razlika.“ Sećanje na egalitarizam uticalo je da, uprkos razlici u bogatstvu, manje imućna društva poput slovenačkog i češkog ostanu na visokom nivou zadovoljenja socijalne pravde. Povratak na ideje pre uvođenja tržišnih mera u ekonomiju, u Srbiji izaziva podsmeh, ali elementarna jednakost uslova kandidat je za široku debatu, makar i samo zato što odveć muči većinu stanovništva. Zoran Stojiljković, predsednik UGS Nezavisnost, koji će 20. februara, povodom Međunarodnog dana socijalne pravde, organizovati okrugli sto na temu „Ima li socijalne pravde u Srbiji“, podseća da se bolja raspodela crpe iz poreza i da su osnovna načela demokratije kao što su jednakost, sloboda i jednaka politička prava u direktnoj zavisnosti od socijalnih i ekonomskih uslova života. „Srbija, po svojoj perifernoj poziciji, nije primorana samo da prilagodi svoj poreski sistem interesima kapitala, već i da primeni, umesto sage o Robinu Hudu branitelju siromašnih, Superhikovu logiku, po strip junaku koji pljačka siromašne da bi plen dao bogatima. Po doktrini neoliberalnih ekonomista srpska poreska politika se usmerava na potrošnju. Ali, očigledno je da standardna stopa od 20 odsto ne utiče podjednako na kvalitet života čoveka koji jedva obezbeđuje uslove da preživi i onog sa milionima. Uostalom, denuncijacija te ideje je stigla čak i iz ekipe milionera, jer bogati ne troše značajno više od drugih.“ Poreska konkurencija, smatra Stojiljković, primorava državu da, uz druge olakšice, bogate oslobađa i poreskih stega dok na drugoj strani, uzimajući u obzir socijalnu kartu stanovništva, dolazimo do zaključka da je broj bogatih građana zanemarljiv. „Smanjenjem plata i penzija dobile bi se uštede od 350 do 500 miliona evra godišnje. Dodatni prihodi eventualno se mogu naći u povećanju obuhvata i poreskih stopa u oporezivanju dohodaka, zarada, dividendi. Sada oko 20.000 ljudi, sa trostruko većom zaradom od proseka, plaća godišnji porez, a država po tom osnovu dobija oko četiri milijarde dinara. Ako bi se njihov broj i poreska stopa duplirali, država bi ostvarila svega oko 100 miliona evra. Računica pokazuje da bi se čak i u slučaju ekstremnog povećanja poreske stope i obuhvata ostvarili dodatni prihodi koji iznose petinu ušteda koje su ostvarene smanjenjem plata i penzija. I inače svaki pokušaj uvođenja poreza na bogatstvo i luksuznu potrošnju završavao se njegovim seljenjem iz zemlje ili izbegavanjem poreza.“ Pod tim unakrsnim uticajima obaveze, koje vladajuće elite u Srbiji jedna od druge nasleđuju prihvatajući i trenutno važeću ideološku ravan, sve su veće u sferi kapitala, a sve manje u tradicionalnim javnim funkcijama države. Kako je pravednija raspodela u siromašnom društvu moguća, ako se, za početak, država sve više povlači iz obrazovanja, zdravstva, kulture? Marina Blagojević Hjuson kaže da je u ovom prelomnom trenutku pogrešno tražiti rešenja u bilo čemu što je već postojalo. „Izranjaju novi modeli razvoja. Najveća prepreka za rešenje problema, pa i problema socijalne pravde u Srbiji je, pre svega, nedostatak mišljenja, znanja i hrabrosti da se napravi odgovarajuća razvojna strategija. Dok god se kolač ne bude povećavao, nema smisla govoriti o povećanju delova. U suprotnom to je sve presipanje iz šupljeg u prazno, i služi daljoj fragmentaciji nezadovoljnika. Srbiji nedostaje širok konsenzus, koji bi omogućio da se napravi stvarna promena. Ali, on nije moguć ukoliko nema socijalnog poverenja i ukoliko nema motivacije da se pronađe najmanji zajednički imenitelj između mnoštva različitih strana. Ovaj model razvoja, zasnovan na takozvanoj `štednji` se urušava u svetu, ali to do nas kao da još nije stiglo. Na kraju krajeva, svaki narod ipak ima vladu kakvu zaslužuje. Korupcija ide `odozgo`, ali je kapilarno zahvatila gotovo celo društvo. Znači, pravo pitanje je: kako korumpirano društvo da postane pravednije?“ Stojiljković podseća da su brojni autori od Toma Piketija (koji predlaže povećanje poreza i progresivno oporezivanje ne samo tekućih dohodaka nego i akumuliranog bogatstva) do DŽona Remera (koji predlaže efektivno podruštvljavanje vlasništva nad akcijama korporacija, dajući svakom građaninu trajni udeo u vlasništvu) dali važan teorijski doprinos ulozi oporezivanja u rešavanju problema koncentracije bogatstva. „Kako bi se, recimo, (DŽon) Rolsova uopštena vizija da društvena pravda zahteva pravedniju preporesku preraspodelu produktivnog bogatstva, a ne samo preraspodelu prihoda, mogla prevesti u progresivni politički program? Prvo, sva deca bi mogla odmah po rođenju dobiti poverenički fond. Drugo, mogao bi da bude ustanovljen univerzalni bazični dohodak, koji bi doneo osnovnu sigurnost i zaštitu u svakodnevnim šokovima.“ Međunarodni dan socijalne pravde Generalna skupština Ujedinjenih nacija prihvatila je 2007, a prvi put obeležila 2009, tek kada je bilo jasno da će važeći globalni poredak, izgovarajući se krizom, nastaviti da produbljuje razlike na štetu ogromne većine svetske populacije. I danas su kriterijumi nivoa socijalne pravde nepovoljniji nego što su bili pre 2008, čak i u zemljama EU, ali pitanje nije koliko je teško dostići, nego koliko je građanima Srbije hitna jednakost uslova.