Nije lako biti pošten privrednik u Srbiji

Da li smatrate da novom direktoru dr Miljanu Baćoviću neće biti teško da vodi preduzeće s obzirom na njegovo stručno obrazovanje, radno iskustvo, a naročito što se Transportšped kotira kao visoko uređeno preduzeće, pitamo predsednika Branislava Baćovića? Siguran sam da je Transportšped dobio mladog motivisanog i osposobljenog rukovodioca. Jedini je doktor u našem sektoru. Bez ikakve rezerve prihvaćen je u kolektivu kao novi rukovodilac, jer zaposleni znaju koliko je njegovo znanje o kompletnom procesu poslovanja. Doduše, i ja sam tu ako bude potrebno da pomognem savetima, jer mi imamo izuzetno dobre odnose, i kao kolege i kao otac i sin. Bio bih presrećan kada bi svaka srpska porodica imala odličnu komunikaciju kao što mi imamo. Mi smo i drugari i partneri. Neće mu biti lako da se bori i uspešno vodi preduzeće, jer je u Srbiji mnogo negativnih pravila i nerešenih situacija koje opterećuju poslovanje. Već dugo nema pozitivnog pomaka u popravljanju poslovnog ambijenta. Dosta toga je neizvesno, složeno i komplikovano. Zbog toga se mnogo više radi nego što to određeni poslovi zahtevaju, a da ne govorim o naplati potraživanja, što je mnogo problematično i sporno. Država nije sprečila da sve veći broj dužnika nepošteno ulazi u blokade, kako bi izbegli izmirenje obaveza i mi smo potpuno i nezaštićeni i oštećeni. Moraju se postaviti ista pravila, da ona važe za sve učesnike, kako bi do izražaja došao kvalitet robe i usluga i da jedino kvalitetom možete povećati svoje tržišno učešće. Navešću nekoliko ozbiljnih problema sa kojima se privrednici u Srbiji susreću. Prvi je zaštita naših obligacija. Recimo, imate dužnika, uredno je registrovan, bavi se biznisom, uzmete od njega instrument obezbeđenja, menicu. Kada dospe dug za plaćanje, on izbegava kontakt. Onaj ko bi trebalo da reši problem u kratkom roku, jer postoji sva validna dokumentacija, jeste sud. Ali nije tako. Sud ne donosi rešenje, već nas upućuje, po osnovu nepoštenog i neargumentovanog prigovora dužnika, na parnicu. Parnica, po pravilu, traje od tri do pet godina. Mi u međuvremenu trošimo energiju i novac na razne takse, honorare veštacima i advokatima i na kraju, ako dobijmo spor, dužnik nestaje jer je ugasio preduzeće i osnovao novo. Ako se obratite tužiocu da vas zaštiti, dobijete odgovor da nema elemenata prevare. Zašto država svojim instrumentima ne uređuje ovako haotično stanje, nije mi jasno. Ja ovo pitanje često javno na mnogim skupovima postavljam. Mislim da je, između ostalog, jedan od razloga što imamo problem sa stranim investitorima baš nedostatak sigurnog poslovnog ambijenta i zbog toga oni ne dolaze u onolikoj meri u kolikoj bi možda želeli - nema sigurnosti od strane države. Sa mukom dovodimo strane investitore. Iz budžeta poreskih obveznika dajemo pare za podsticaj, ili ako nemamo dovoljno u budžetu uzimamo međunarodne kredite i dajemo ih stranim investitorima. Oni retko kada dolaze sa nekom vrhunskom tehnologijom. Najčešće je to proizvodnja čarapa, kablova, auto-delova, koja zahteva angažovanje velikog broja radnika koje oni ponižavajuće malo plaćaju. Kada bismo imali obezbeđen siguran privredni ambijent, onda bismo mogli da biramo kome ćemo da omogućimo da investira u Srbiji, po osnovu tehnologija, visoke efikasnosti i ozbiljnog broja zaposlenih radnika koji bi bili pristojno plaćeni. Primera radi, Jura zapošljava veliki broj radnika, ali bi novinari trebalo da istraže pod kakvim uslovima njihovi radnici rade i kolike su im zarade. S druge strane, da li je određen rok za koje vreme će Jura vratiti državi podsticajna sredstva. Ta pitanja se nigde ne postavljaju niti se pravi ikakva kalkulacija. Ono što, takođe, narušava tržišni ambijent u Srbiji jeste pitanje stečaja. Stečajevi bi, po pravilima ekonomske teorije, trebalo da se uvode kao pokušaj da se firma osposobi da samostalno izvršava svoje obaveze. Stečajni upravnik na određeno vreme odlaže sve obaveze prema poveriocima i u najkraćem roku, za godinu-dve, osposobi firmu da počne normalno da radi, vraća odložene obaveze. Tako bi trebalo da bude. Međutim, u Srbiji se stečaj uvodi sa namerom da firma nestane, a za to postoje mnogobrojni primeri. Recimo, imali ste menadžera, profesionalca koji je vodio fabriku i uveo je u problem, zatim se dovodi stečajni upravnik koji nikada nije radio u privredi i koji ima obavezu da se jedan dan u nedelji, na par sati, posveti preduzeću koje je dobio na upravljanje. Takvim pristupom stečaju preduzeće je osuđeno na propast. U međuvremenu, stečajni upravnik proda nešto od imovine da bi namirio troškove svojih zaposlenih koji nešto piskaraju i da bi sebi obezbedio neku naknadu. Uz sve to, često, stečajni upravnik vlasniku firme pomaže kako da prema poveriocima nikada ne izmiri obaveze. Firma nestane, ugasi se i nikad ne izmiri obaveze. Nečinjenje da se ova oblast uredi dovodi do zaključka da nema dobrih namera ni od strane države. Ono što takođe negativno utiče i ugrožava poslovanje, jeste ponašanje lokalne samouprave kod obezbeđenja dozvole, kod naplate i utvrđivanja vrednosti imovine nekretnina. Ona određuje vrednost imovine veću nego što je na tržištu da bi naplatila što veći porez na imovinu. Lokalna samouprava, njen poreski organ, bez ikakvih kriterijuma određuje koliko neka imovina vredi. Neadekvatno je ponašanje lokalne samouprave i oko firmarine. Sve vlasti u poslednjih15 godina obećavaju da će te namete ukinuti i da će se uspostaviti red. Mi smo imali situaciju gde je država propisala da firmarina ne može biti veća od tri prosečne plate isplaćene u godini kada se plaća firmarina, i ranije smo plaćali firmarinu 200.000 dinara, a kada je donet taj zakon umesto da nam olakša i smanji troškove mi plaćamo tri do četiri miliona, jer u zakonu nigde nije predviđeno kako se to rešava u slučaju kada neko ima 20 filijala po Srbiji. Imamo filijalu gde imamo dva zaposlena i tamo nam lokalna samouprava odredi da platimo tri prosečne plate, što iznosi tri ili četiri njihove zarade. Sve su to problemi sa kojima se mi privrednici susrećemo, a sa kojima nije lako izaći na kraj.