U centru političkog filma

Specijalno za NIN iz Berlina Čini se da je ove godine na Berlinalu, najznačajnijem festivalu najviše A kategorije u svetu, neophodni glamur na crvenom tepihu vidljivo izostao. Čini se, barem sudeći po prvim danima, da ga neće krasiti ni velike zvezde svetskog filma, pogotovo ne ona zvučna imena sedme umetnosti. Donekle, organizatori i ove godine igraju na kartu komercijalnosti same smotre tako značajne za film i filmske delatnike, te su stoga u program (van takmičarske kategorije doduše) uveli naslove kao što je Logan, na primer, najnoviji i valjda poslednji nastavak priče o Volverinu, samo da bi Berlinom prošetao Hju DŽekmen, nedostajuća karika kada je taj aspekt festivala u pitanju. Zasad, u prvim danima festivala, velike zvezde zapravo i ne nedostaju. Berlin se sa svojim festivalom nametnuo kao mesto sa kojeg se putem filmske umetnosti šalju jasne političke poruke o svetu i društvu u kome živimo. I u tom smislu, skoro da nikog nije uznemirilo to što je festival otvorio jedan debitantski francuski film kao što je Đango ili što je svoj dolazak u poslednjem trenutku otkazala potencijalno najveća zvezda ovogodišnjeg festivala Penelope Kruz. I to je prva stvar koja vas potpuno očara kada se zateknete u Berlinu, usred festivala na koji je grad očito tako ponosan. Način na koji je sve izbrendirano i sve služi festivalskoj svrsi zapravo je idiličan. Zatim, gotovo sve festivalske dvorane pune su od ranog jutra. A program i ove godine čine akcentovani politički filmovi i male, odnosno još preciznije, manje poznate kinematografije. U Berlin smo stigli u subotu kasno po podne i prvo što nas je čekalo bila je tradicionalna žurka naslovljena Serbian Party. Više od pet stotina gostiju zateklo se te večeri u klubu, u kome je svoj nastup na tako značajnom festivalu obeležio i Filmski centar Srbije. Žurke su integralni deo festivala i sasvim je logično da se svaka zemlja trudi da se što bolje predstavi filmskoj javnosti, ali činjenica da se te večeri okupio sam krem savremene filmske produkcije iz čitavog sveta, bio je prvi pokazatelj koliko srpska kinematografija postaje polako i međunarodno interesantna. Zatim štand! Filmski centar Srbije smešten je u zgradi u kojoj je čitav evropski filmski market i to na veoma dobrom i vidljivom mestu. Čitava zgrada vrvi od ljudi, koji kao na pokretnoj traci ulaze i izlaze iz tog golemog zdanja. Na nekoliko nivoa, market izgleda poput buvlje pijace, na kojoj se, ovog puta, prodaju filmovi. I neverovatan je broj toga što razni filmski centri nude. Od poznatih naslova koji su već prošli bioskopsku distribuciju do koncepta koji tek treba da se razviju, ali za koje producenti već imaju velike planove… I potom film! Srbija ove godine ima naslov u kategoriji Panorama Specijal, gde se takmiče vrlo specifična ostvarenja, koja ćemo predstaviti nekom drugom prilikom, možda već u narednom broju. A film Bojana Vuletića Rekvijem za gospođu J. svakako se u taj koncept uklopio. Mirjana Karanović igra ženu koja je odlučila da oduzme sebi život, nakon smrti muža i teškog života koji proživljava sa ćerkama i svekrvom, međutim birokratija joj to ne dozvoljava. U teškom tonu i oporom ritmu, Karanovićeva, podržana ostatkom glumačke ekipe u kojoj su se našli Mira Banjac, Boris Isaković i Srđan Todorović, te mlađa ekipa Jovana Gavrilović, Danica Nedeljković i Vučić Perović, briljira igrajući dosta smirenije u odnosu na uloge u kojima smo je dosad gledali. Film je provokativan, autentičan, ne ostavlja gledaoca ravnodušnim. Stavivši svoju junakinju pred tešku odluku o oduzimanju sopstvenog života, kojoj birokratija dodatno otežava tu odluku, Vuletić postavlja pitanje da li je država jača i moćnija od same smrti? Ono što je dodatno bilo iznenađujuće u Berlinu jeste to da su projekcije za naš film bile rasprodate, uključujući i projekciju za kupce iz čitavog sveta, kojoj je prisustvovao i izveštač NIN-a i uverio se da je interesovanje za film ogromno, dodatno podstaknuto i prvom pozitivnom kritikom koja je izašla u prestižnom i čitanom magazinu Holivud riporter. Da li se slika o našoj kinematografiji i sama kinematografija menjaju? Da li nam se učinilo ili je Srbija napredovala, kada je prezentacija domaćeg filma u pitanju? Boban Jevtić, kao čelnik FCS, slaže se da jeste: „Naš štand u Berlinu zamišljen je kao ogledalo Srbije. Mi, s jedne strane, nudimo filmske produkcije, a s druge strane štand je otvorena kancelarija za sve one koji su došli ovde da rade na međunarodnim koprodukcijama. Stoga je napravljen veliki pomak. Vratili smo se na mapu Evrope. S jedne strane, dosta je urađeno ulaskom u Medija program prošle godine (jedan od evropskih fondova koji podržava i filmove i filmske manifestacije, prim D. J.) i pokazali smo veoma dobre rezultate već prve godine. S druge strane, uvedene su poreske olakšice, te sve više filmadžija iz sveta dolaze da se raspituju o uslovima snimanja kod nas“, veli Jevtić. Listajući program diskutujemo i o odnosu arthaus filmova kojima festival teži i komercijalnih, koji se stavljaju u program kako bi privukli što više publike. Na samom marketu, prisutan je ove godine veliki broj akcionih filmova, te trilera i horora: „U principu se više gleda na arthaus filmove“, dodaje Jevtić. „Primetno je da postoje pomaci na planu žanrovskog filma. Recimo, kolege iz Zagreba dobile su podršku od Medije za forum o žanrovskom filmu, što se nikada ranije nije desilo. I to je forum koji okuplja gradove kao što su Zagreb, Amsterdam i Talin, što je tek krajnje neočekivano. Takođe, organizuju se radionice na kojima se razvijaju žanrovski filmovi. Činjenica da je i naš film Jesen samuraja Danila Bećkovića upravo ovde u Berlinu dobio svog distributera za tržište u čitavom svetu, govori da dodatno uvek postoji interesovanje za žanr. Ali ipak, festival je pre svega angažovan. Insistira na političkom filmu i na reprezentaciji manje poznatih kinematografija. Kao i na otkrivanju novih autora.“ A već prvih dana, otkrili smo neke više nego impresivne autore. Najpre mladog Španca Edoarda Kazanovu, koji je stigao sa svojim filmom Kože (Skins). U tonu sapunica, on pravi komediju o fizički disfunkcionalnim ljudima, koje društvo kao takve odbacuje. Malo je reći da je film šokantan, ali da je zabavan svakako jeste. Na predstavljanju, Kazanova je rekao da se grozi klišea po kojima glumica mora da bude lepa i privlačna, a glumac zgodan i zabavan, te je odlučio da ode u kontru. I više je nego uspeo u tome… U tom smislu, Berlin je i zgodno mesto da se preispita položaj i srpske kinematografije. Evropske produkcije okreću se koprodukcijama, pa tako dolazi do čudnih spojeva koji su sve češći tipa da filmove skupa prave nordijske zemlje i Balkan ili baltičke zemlje i istočna Evropa. Govoreći o strategiji za budućnost srpske kinematografije, tu svakako treba da nađemo svoj prostor i tek treba da se nametnemo. Predstavljanje u Berlinu upravo je to pokazalo. „Gde smo mi na mapi? Bolje da se pitamo gde bismo želeli da budemo na mapi“, ambiciozan je Jevtić. „Veoma je važna zakonodavna stvar. Ako uspemo da zakonski situiramo način finansiranja domaće kinematografije i ako uđemo u ritam sa konkursima, stvoriće se za par godina dobra baza domaćih filmova. Kao što su to Rumuni uspeli, na čemu su radili deset godina.“ A koji su to sve modeli da se produkcija unapredi: „Koliko je naše prisustvo sa arthaus filmovima važno, toliko je važno i prisustvo komercijalnog srpskog filma, koji mora da se zavrti. Jer, komercijalni film je motor cele industrije. Ne možemo da imamo dobar arthaus, ako nemamo dobar komercijalan film“, kaže Jevtić. I tu se vraćamo na pitanje balansa između umetničkog i komercijalnog filma. Berlin i ove godine taj balans drži. Ali vidljivije nego ranije, ipak naginje ka potpuno neotkrivenim filmskim svetovima.