Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   24.05.2017. 01:30
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА   НИН трибина   КОНКУРС 
 
победник наградног конкурса
Повратак из Бризбејна

Парчад лепиње највише воли да сакрива иза излизаних фотеља у дневној соби и иза веш-машине у купатилу. Понекад их сакрива испод дрвене комоде са пешкирима и доњим вешом. Пре тога их умотава у неколико увек белих најлон кеса. Ради то врло брзо. Брзо, ако би се такмичио са сличнима себи. Кожну торбицу у којој држи кутију цигарета и упаљач у току небројено пута премести с места на место.

У неколико наврата видео сам га како плаче слушајући Кита Џарета у трију са Гаријем Пикоком и Џеком Деџонетом. До тада сам био уверен да слуша само староградску музику.

Он верује да је мој стриц. Верује да сам његов синовац, син његовог покојног брата Милоша.

* * *

Када сам ушао у некада брижно неговано двориште, Сем је промолио главу, незаинтересовано залајао и наставио да лешкари у пластичној кућици на чијем се крову јасно видела повећа рупа. Да ли ме је уопште препознао?

Нисам волео да се бавим баштованством. Ни богат врт у нашем дворишту није пробудио то интересовање.

Он највише воли да гледа у агапантусе и ахименесе које повремено заливам, тек да се не осуше. Воли да гледа и розе цветове вајгеле у пролеће.

Мрежаста лежаљка била је само једним крајем закачена за кукицу у храсту, други крај лежаљке се вукао по земљи. То је било место где је често листала модне часописе.

„Видиш, ово би и ти могао да носиш. Ти имаш лепа, широка рамена, спојена преко дугог трупа са уским струком. Стајало би ти као и овом манекену на слици“, говорила је Мирјана, моја мајка. Из те куће иселио сам се пре четрнаест година. Прави разлог мог изненадног одласка тада се само нагађао, док се данас засигурно зна. Мали је ово град.

У Лондону сам провео две године, у Мадриду готово пет, а у Бризбејну, где сам се испрва запутио због луде заљубљености у Стефана, пуних седам.

Из Бризбејна, града зеленила и ботаничих башта, вратио сам се када се он разболео.

Тамо, у Бризбејну, нико ме никада није погледао попреко због мојих љубави. Последње две године живео сам са Матеом. Тај момак је био Италијан пореклом. Пргав, горд, паметан. Али није ми био одан. Спетљао се прво са Оливером, на време сам за то сазнао, па са Лукасом. Знам да се у Лукаса заљубио. Тешко сам поднео његово заљубљивање.

* * *

„Хеј, ко си ти? Слушај, излази из моје куће! Излази! Мирјана, овај је лопов! Полиција! Зови полицију!“, изговорио је ширећи зенице, покушавајући да устане из колица која су се покретала помоћу акумулатора. „Мирјана, Миро моја, зови кума Миладина да га одмах ухапси. Такве смо Миладин и ја одма` хапсили. Он ме пита је л` треба начелниче, а ја одговарам: Треба, него шта! Хапси овог пробисвета Миладине, хапси!“, говорио је врпољивши се у колицима. Поново ме није препознао.

„Ја сам Ђорђе. Ђорђе, твој синовац“, рекох му. Помислио сам на Ђорђа, мога брата од стрица, директора локалне банке. Није га посетио дуго, од смрти свога оца.

„Ниси ти никакав синовац! Ти си нико и ништа! Хапси га, Миладине, одмах!“

Пуно сам читао о његовој болести. Од његовог лекара сам сазнао најмање.

Затворио сам врата куће и дворишта слушајући га како гласно, уз псовке, пева Тозовчеву песму. Овога пута га нису разгневили моји влажни дланови.

* * *

„Ево мога најбољег синовца! То је прави изданак наше лозе. Ти! Само тако настави да радиш то што радиш, синко. Само тако!“, изговорио је сутрадан.

Сем је показао много више живахности, залајао је и дотрчао до мене скачући ми по ногама. Шапама свога ниског а дугачког тела гребао ми је колена.

Почео је говорити о томе како је хтео да ми објасни на који начин је његова мајка васпитала своје синове, да бих и сам требало тако своју децу, већ ми је време. Време за женидбу.

„Деца су једино право богатство, каже наш народ. Деца! Нажалост, мени је само онај несрећник остао... Нисам га видео више од пет година. И боље што нисам. И боље! Да моја мила ћерка Данијела није погинула оног дана када су ме именовали за амбасадора у Анголи, све би било другачије. Све! Морао сам одбити то наименовање, били смо ван себе од бола. Онај лудак је возио сто двадесет на сат. Таман је кренула у други разред гимназије, моја бистра девојчица. Ех...“

Заћутао је на неколико минута, покушавао да устане, па одустао спустивши главу и задржавајући поглед на поду.

„Два пута је одлазила у Истраживачку станицу, а зна се ко тамо иде. Можда смо њега тада и запоставили, окренули се своме болу, заиста смо дуго туговали. Ни данас не знам када је он почео... Ни данас! Знам да је пропушио са шеснаест, допустио сам му то, урадили сте то заједно. Ти, Ђорђе мој, и он. Заједно сте запалили прве цигаре. Због чега нисте наставили да се дружите? Били сте много више од браће. Он је нешто засрао, сигуран сам. Колико ти је сада? Тридесет и четири? Да, тридесет и четири. Њему тридесет и пет. Загубио сам негде телеграме које ми је слао за Нову годину. Шта ли би Данијела данас радила? Сигурно би ми већ подарила унуке, обожавала је да се игра са децом. Сигурно! Можда би учитељица постала? Мада пре фармацеут, лекар. Или као ти, банкар. Баш према твом занимању сам усмеравао оног мога несрећника, али ништа. Није вредело... Банкари су увек били високо котирани у дипломатском свету. Надам се да ти није циљ да останеш на тој позицији на којој си сада... Можеш ти далеко више. Далеко више!“

Прекрстио је руке на грудима, гласно удахнуо и издахнуо.

„Када ли се он окренуо мушкарцима? Можда када је Мирјана умрла? Никада ми није рекао у лице да је геј. Можда га је било срам? И треба да буде! Мада, никада није био срамежљив. Знаш да је био отворен. Шта натера онако згодног момка да се окрене на погрешну страну? Шта?! Не могу да разумем то. Прочитао сам доста књига и чланака на ту тему, али и даље немам одговор. Немам! Све то није убедљиво. Можда је теорија доктора Митровића једина права. Можда само она... Шта мислиш, јесам ли у животу имао среће? Не рачунајући њега. Ни Данијелину смрт. Ни ова колица. Јесам ли имао?“

Мирис његових фекалија проширио се по дневној соби. Мислио сам да човек са таквом болешћу не може дуго и течно да говори без престанка.

„То сам први пут чуо од мог сарадника, тада сам био сигуран да ми је и пријатељ, то, да ми је син застранио. Нисам му поверовао. Иако ми је то изговорио врло озбиљним тоном, образлажући ми да може фатално угрозити функције које сам имао. Издерао сам се на њега, рекао сам му да су то најобичније `подметачине`, `колац у точкове`. Наредио сам да испита ко гура такве измишљотине. Све је испитао, у детаље испитао, па са фотографијама објавио у жутој штампи. Ух, када сам га дохватио! Добио сам привремену, потом трајну суспензију. И пензија! Од начелника полиције до пензионера за месец и по дана. Нисам ни знао да ће ме послати у пензију. Када ми је поштар, онај мали косати бициклиста, донео решење, питао ме је: `Већ`?“

Потом се почео чешати по челу, као да је тиме покушао да разбистри мисли. Ћутао сам.

„Он је мој највећи пораз! И моја највећа срамота! Бар да је онај лудак у аутомобилу њега ударио! Ево, сада да га видим, видим да се вратио из оног Бризбејна, удавио бих га!“, рекао је и наједном заћутао, као да је видео утвару у мени.

Онда се окренуо, погурао колица до врата, брзо их отворио и одвезао се у предсобље. Остао је тамо шћућурен.

Изашао сам напоље у двориште и запалио цигарету. У ноздрвама ми је и даље таворио мирис кафе и урина.

* * *

Зашто сам се вратио из Бризбејна?

Због њега. Вратио сам се да бих бринуо о њему.

Знам да понекад, можда и често, схвата да ми није стриц. Схвата да ми је отац. И да не би требало да ме удави.

Резултати конкурса и збирка прича

Имам нешто да ти кажем…

На конкурсу који је трајао од 20. децембра 2016. до 20. јануара 2017. године, који су расписали Бооквар онлајн магазин и Оптимист магазин пристигло је, ван сваког очекивања, 165 прича. Тема прича је coming out, када геј мушкарци, лезбејке, бисексуалне особе саопштавају другима своју сексуалну оријентацију, а транссексуалне особе свој родни идентитет и почну да живе у складу с њим. Пристигле приче на креативан, занимљив и оригиналан начин промишљају о овој теми и различитих су жанрова, од аутобиографских, исповедних, до научно-фантастичних са вампирима и вештицама.

Уредништва Бооквар и Оптимист магазина направила су ужи избор за награду од 20 прича које су читале чланице жирија, новинарка Тамара Скроза, српска књижевница Симонида Милојковић и босанска књижевница Лејла Каламујић. Оне су одабрале у најужи избор приче Ровац Ивана Дрнчуле, Повратак из Бризбејна Душана Радаковића и Црв из ормара Вере Куртић, док је за победничку изабрана прича Повратак из Бризбејна.

Тим поводом биће објављена и збирка прича са конкурса, која ће садржати 75 наслова међу којима ће бити и приче познатих писаца као што су Игор Маројевић, Дуле Недељковић, Димитрије Војнов, Милена Богавац, Лејла Каламујић, Драган Јовићевић, Милан Аранђеловић, које су наменски настале ван овог конкурса. Збирка ће се појавити из штампе до краја месеца.




Душан Радаковић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Милан Гутовић, глумац

Kоје јаде смо све преживели, па ће ваљда и ти резултати и успеси да се прегрме некако.

Прочитајте све мисли
bg