Svi premijerovi musketari

Ivica Dačić, srpski D’Artanjan, musketarskim pokličom „svi za jednog“ pozvao je simpatizere vladajuće koalicije da na predsedničkim izborima svi glasaju za Aleksandra Vučića. Hm, da li mu je pao na pamet i drugi deo te zakletve - jedan za sve? Ili takav sistem vlasti i jeste cilj kojem se teži? U tom duhu je i spot, u kojem kontrolu nad srpskim avionom, pardon državom, preuzima Vučić. Verovatno je hteo da nas umiri i objasni da pilot i kopilot ne smeju da se svađaju i da će on uzeti stvar u svoje ruke. I dok Vučić misli da se tako rešavaju problemi, za neke je baš to - najveći problem. Doskora sam naivno verovao da pilot i kopilot, a ponajmanje bunovni premijer, ne odlučuju po sopstvenom ćefu, već da je planom letenja unapred određeno i kad se poleće, i kuda se leti i kad se i gde sleće. Ali, iz spota se jasno vidi baš taj drugi deo musketarske zakletve, koju je Dačić prećutao - jedan (odlučuje) za sve. Kažu da naprednjački spot „brže, bolje, jače“ ima dve verzije. U drugoj, koju nikada nećemo videti, Vučić navodno izgovara: „I zbog toga podržavam Tomislava Nikolića“. U realnom životu, bez lepo upakovanih reklama, Nikolić je podržao Vučića. Samo pet dana bilo je dovoljno da se bivši zamenik predsednika SRS, bivši lider SNS, uskoro i bivši predsednik Srbije, pomiri sa tim da će mu brzo u biografiji, uz sve što je bio, stajati „bivši“. Ako se i kockao, na prvu loptu stiče se utisak da je Nikolić u najvažnijoj partiji političkog pokera odigrao kao totalni amater. Uložio je sve, a nije imao nijednu jaku kartu, za prelazak na ruski rulet bilo je prekasno, pa je blefirao u najgorem trenutku, kada je Vučić već imao fleš rojal, pa je i bez pomoći kibicera mogao da povećava ulog dok protivnik ne baci karte. Zato, kada je i dobio „uzmi ili ostavi“ ponudu, Nikolić nije imao šta da uzme, jer Vučić nije ni po koju cenu hteo da pristane na veliku rokadu, da njih dvojica postanu srpski Putin i Medvedev, niti da mu vrati stranku. Mogu oni sada da optužuju medije da su za sve krivi, da svađe između njih nikada nije ni bilo, da su izmislili Nikolićevu kandidaturu, ali u to, posle svega, niko ne veruje. Ni njih dvojica. Biće da je sukoba, ipak, bilo. Da nije ne bi provladini tabloidi danima rafalnom paljbom zasipali Nikolića i dizali dreku kako, eto, razočaran ucenama Vučić čak razmišlja da se povuče iz politike. Ni Nikolićevu odluku da odustane od trke ne treba brzopleto tumačiti kao težak, verovatno i poslednji politički poraz. Da bi se znalo ko je koliko izgubio, treba znati ko je koliko u tu partiju pokera uložio. I kolika je na kraju bila „Tomina otpremnina“, jer je moguće da se sve vreme o tome i radilo. Možda je, posle svega, dobio ono što je zaslužio, ali sigurno nije dobio ono što je želeo. Ali, ako mu je za utehu, nije ni izgubio sve što je lako mogao izgubiti. Prva veća frka unutar SNS-a završila se u stilu - tresla se gora, rodio se miš. I zato se ne treba ni čuditi što su se svi potencijalni buntovnici u vladajućoj stranci zavukli u mišju rupu. Iako su sukob brzo prekrili snegovi, ruzmarin i šaš, džaba je sada zaklinjanje na jedinstvo političkog oca i sina (Bože oprosti, zamalo da mi se omakne i duha svetoga), na zajedničku borbu za nacionalne i državne interese, mir i stabilnost u regionu... Nije li to bilo isto toliko važno i prošle nedelje, dok Toma nije demantovao da će se kandidovati, dok su Predsedništvo i Glavni odbor SNS jednoglasno podržali čoveka koji je pre sedam meseci „po hiljaditi put“ tvrdio da mu „ne pada na pamet“ da se kandiduje i da „svakako neće biti predsednik Srbije“. Pa, kome građani Srbije da veruju? Vučićevim rečima iz septembra, ili od juče, danas, sutra? Mada ovde nekim političarima može da se veruje samo „malo morgen“. Pre samo 10 meseci građani Srbije izabrali su Vučića za premijera. Mnogi se sada pitaju ko će, ako za dva meseca postane predsednik, umesto njega biti premijer? Na to je bolje od mene u ovom broju odgovorila Danica Popović. Mada, realno to uopšte nije ni bitno. Pa zna Dačić, svi za jednog – jedan za sve. I to je jedino racionalno objašnjenje zašto bi Vučić politički najjaču poziciju premijera zamenio za protokolarnu predsedničku funkciju. Glavni urednik