Ja sam oprostio, ali nisam zaboravio

Kada se Branko Lustig obrati publici, vlada tišina. On ne podučava, već svoja potresna iskustva i preživljene strahote prenosi dalje. To je učinio i kao producent filma Šindlerova lista, pojedine scene su nastale na osnovu događaja iz njegovog života. Sa italijanskim piscem Primom Levijem, Lustig deli ponešto zajedničko: obojica su izučavali hemiju, preživeli koncentracioni logor Aušvic-Birkenau i obojica su se tokom života bavili iskustvima iz logora, koja su na njih ostavila traga. Branko Lustig ulazi u 85. godinu života i to čini i dalje: sreće se sa učenicima po Hrvatskoj, učestvuje na „Maršu živih“ i ne propušta priliku da zamoli da se užasi Holokausta ne zaborave. To je učinio i za vreme otvaranja izložbe 27. januara u Zagrebu, povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta. Izložba „A Good Day - Jedan dobar dan“, američkog umetnika Endrjua Mezvinskog, nadahnuta je autobiografskim svedočanstvom italijanskoga književnika Prima Levija o traumatičnim iskustvima iz logora Aušvic. Na pitanje novinara, „koji je za njega bio dobar dan u logoru“, Branko Lustig, koji je kao dečak bio deportovan u Aušvic, odgovorio je: „Jedan ’dobar dan’ u logoru za mene bio je onaj kad sam se probudio, uštipnuo se za ruku ili nogu i shvatio da sam još živ“. Detinjstvo ste proveli u Osijeku. Da li su ostala neka sećanja iz tog vremena? U Osijeku je bio kino Uranija na istom malom trgu gde smo imali stan i moja prva sjećanja su da sam išao u taj kino gledati Mikija Mausa i Šilju. Iz Osijeka smo otišli za Čakovec, jer su tatu počeli maltretirati ustaše. Odveli su ga u Sokolski dom, gde je morao trčati, a po stazi je bila bodljikava žica. Sljedećeg dana, sa ranjenim i krvavim nogama smo moj otac, majka i ja napustili Osijek. Odatle smo majka i ja deportovani za logor Aušvic, otac je ubijen u logoru. Svaki dan je bio grozan. Bilo je hladno, prali smo se u nekoj užasnoj ledenoj vodi i zimi lomili led da bi do nje došli. Ja nisam imao noćnih mora, nisam sanjao. Nisam se ni kasnije sjećao logora. Rekli ste da je oproštaj jedini izlaz. Da, ja sam oprostio svim ljudima, ali nisam zaboravio. Mi svi ne smijemo zaboraviti! Susret sa majkom odmah po završetku rata je bio neočekivan. Vi ste mislili da je ona mrtva a ona je mislila da vi niste više živi. Srbin iz Beograda, Jovan Arsenijević, me je našao i spasao u Bergen-Belzenu. On me je i očistio od ušiju, vaški, što bi on rekao. Kada sam mu ispričao kako sam došao do Aušvica i Bergen-Belzena i rekao da su mi majku ubili, odvratio je da to nije istina, jer on je razgovarao sa jednom ženom koju je našao dan ranije i koja mu je sve isto ispričala što i ja. Kao i to da joj se sin zove Branko. Mamu sam jedva našao, jer on nije mogao da se sjeti u koju ju je baraku smjestio. Tako smo se sreli. Oko nje su bile sve same partizanke. Opet smo seli u otvoreni stočni vagon, ovaj puta sa slamom i polako putovali, dok nismo došli do Čakovca. Jovan je bio poručnik, vojni zarobljenik. Izgubio sam njegovu adresu i ime i nisam imao kontakta više sa njim. Žao mi je zbog toga. Sreća vas prati od kada ste bili u logoru, rekli ste. Da. Sve je samo pitanje sreće, ako čovjek u nju vjeruje. Ja kažem da je to sudbina, tako je bilo pisano. Po završetku rata ste se vratili u Čakovec i zatim došli u Zagreb. U Čakovcu sam završio školu, ali samo dva razreda i onda sam došao u Zagreb jer su rekli da će me upisati u Titovu Partizansku gimnaziju. Upisao sam tehničku školu, kemijski odjel. Odustao sam od toga, strašno je smrdilo. Onda sam se počeo baviti glumom u raznim društvima kao što je „Joža Vlahović“. Marijan Matković je napisao dramu „Koraci“ u kojoj sam igrao u današnjoj „Gaveli“. Zaljubio sam se u glumu i otišao na Akademiju, gdje su me primili. Završio sam Akademiju i živio od toga što sam po kinima najavljivao filmove. Onda su u Zagreb došli NJemci, koji su snimali film „Ich denke oft an Piroschka“, za koji su trebali vođu snimanja i prevodioca. Kako ja govorim mađarski, njemački i srpski, a snimalo se na Paliću kraj Subotice, Jadran film me je prodao njima. Igrala je tadašnja zvijezda Liselotte Pulver, kao i Gunnar Möller. Čudo da se sjećam tih imena. Te 1955. godine sam bio dva mjeseca u Subotici, nalumpovao se, naučio piti, pjevati. Život je bio bajka. Apropo posleratne Jugoslavije, radili ste i na auto-putu Bratstvo i jedinstvo. Uuuu, to sam zaboravio, 103. udarna omladinska brigada! Dobio sam i značku udarnika, a ko je pokazao značku mogao je dobiti „kosmaj“ radio. Poklonio sam ga mami. Radio sam i na Novom Beogradu na cesti i na Pionirskom gradu i sve te značke imam kod kuće, uz francusku Legiju časti. Posle Piroške mi je Jadran film dao posao vođe snimanja i tako sam došao kod Branka Bauera. Sa njim sam radio film Ne okreći se, sine. Posle toga su se ređali jedan za drugim filmovi. Otišao sam na planinu iznad Sarajeva, tamo smo snimili film Samo ljudi sa Bauerom, pa Kozaru sa Veljkom Bulajićem. Na filmu Neretva nisam radio, bilo je previše za mene. Kakav položaj su imali Jevreji u Jugoslaviji? Niko nas nije dirao. Prvi put da je neko prema meni bio loš i uvredio me, bio je političar Simo Dubajić. Zbog toga su ga izbacili iz Komunističke partije. Rekao je da nas je Hitler trebao sve zatući. U Ameriku ste otišli 1987. godine. U Americi sam odmah počeo raditi na televiziji, na seriji Vjetrovi rata i Rat i sjećanja. Tako sam upoznao producenta sa HBO i na filmu Wedlock prvi put sam i sam bio producent. U filmu su glavne uloge igrali Mimi Rodžers i Ruger Hauer. Jedan dan, dok sam bio u bašti, nazvali su me iz Holivuda. Bio je to ured Stivena Spilberga. Pitali su da li mogu doći. „Kako da ne“, odgovorio sam. Imao sam ručak sa njegovim producentom koji me je pitao da li bih radio film. Dobio sam knjigu, a Stiven mi je zakazao sastanak. Kasnio je sat i pol. Pričali smo punih dva sata. Tajnica je više puta ulazila, ali on je htio još malo i još malo. Pokazao sam mu istetovirani broj na ruci, on ga je poljubio. Zašto je poljubio broj? Postoji jedna priča kod Židova: ko poljubi broj iz logora taj ide direktno u nebo, kada umre. Bio sam jednom prilikom sa zagrebačkim studentima u Aušvicu i imao sam na sebi ljetnu majicu. Židovski studenti, koji su se tamo zatekli, vidjeli su broj i počeli su ga ljubiti. Stajali su u redu, nevjerovatno! Kako je baš na vas pao izbor kod Spilberga? Ja sam mu ispričao moj život i on je rekao: „ti si moj producent“. Ona epizoda u zahodu, latrini, slično se meni desilo. I to sam mu ispričao, tako da je moje kazivanje iskoristio za film. To je jedini put kada sam zaplakao. Bio sam savjetnik, pomoćnik na setu. Za taj film smo dobili Oskara. Prilikom preuzimanja sam rekao da je dalek put od Aušvica do ovih dasaka. Kao je dalje tekla vaša karijera u Americi? Postao sam Spilbergov producent, onda sam radio sa režiserom i producentom Ridlijem Skotom, kome me je Spilberg preporučio. Snimao sam i sa DŽordžom Klunijem, sa Nikol Kidman i radio na filmu Gladijator, za koga sam doveo pola ekipe iz Hrvatske. Završio sam Gladijatora, dobio drugog Oskara i kada je krenulo, onda smo moja supruga Mirjana i ja odlučili da idemo doma. Prodali smo sve i otišli. I apsolutno mi nije žao. Treba umrijet kod kuće. Vi ste učestvovali u nastajanju „Fondacije Šoa“, za audio-vizuelnu istoriju preživelih Holokaust? Da, ali ovdje mi to niko ne priznaje od Židova. U Zagrebu postoji Šoa Akademija. Nije me niko nikada pozvao. Ne znam u čemu je problem. Stiven Spilberg i ja smo se vozili avionom od Krakova za Los Anđeles. Stiven je ležao na kauču u privatnom avionu i razgovarao sa mnom i DŽeraldom Molenom, koji je bio drugi producent. Upravo je čitao knjigu Elija Vizela, inače on je čitao dan i noć, i rekao da je došao na ideju i da treba snimiti iskaze preživjelih. Pitao me je koliko bi to koštalo. Ja ga pitam, na koga sve misli, a on odgovori: „Na sve preživjele“. Kažem mu da ne znam koliko ima preživjelih, a on će na to: „pa ispitajmo“. Bilo je 650.000 preživjelih. Do podataka sam došao preko Jad Vašema. Rekli ste da ćete Oskara nakon smrti pokloniti Jad Vašemu. Oskara sam u julu 2015. godine poklonio Jad Vašemu. Kod kuće je bio u kredencu moje mame, koji je prekrasan kredenc, ali malo ga ljudi vidi. Samo Mirjana, naša kćerka Sara i ja. Rekao sam da ga mora više ljudi vidjeti i one su se složile. Učestvovali ste više puta na „Maršu živih“, tokom koga ste 2011. godine pošli kroz obred religijskog punoletstva, Bar micva. Kakvo je to iskustvo bilo za vas? Bar micva sam uradio pred 10.000 mladih ljudi ispred iste one barake u kojoj sam bio zarobljen u logoru Aušvic. Molitvu sam naučio na putu do Aušvica. Predsednik ste Festivala tolerancije. Kako je počelo vaše angažovanje? Igrom slučaja boravio sam u Zagrebu za vrijeme prvog Židovskog filmskog festivala 2007. godine, gdje me je pozvala Nataša Popović, direktorica festivala, kao njihovog jedinog i prvog gosta. Nakon prvog uspješno završenog Festivala na kojem sam pogledao sve filmove, Nataša me pozvala da postanem predsjednikom. Sa izvrsnom organizatorkom surađujem već deset godina, počevši kao Festival židovskog filma Zagreb, a prije nekoliko godina prerasli smo u Festival tolerancije. Pored filmova, organizujemo izložbe, kao što je ovogodišnja Endrjua Mezvinskog „A Good Day“, posuđena od Jevrejskog muzeja u Beču, povodom Međunarodnog dana sjećanja na žrtve Holokausta. Koja bi bila vaša poruka za kraj našeg razgovora? Neka svi koliko god mogu, pomognu da se Holokaust više ne ponovi. Bolje reći, neka svim svojim snagama omoguće da se to više ne ponovi. To je jedina poruka. Jer zamislite da se sve to mora ponovo preživjeti. To bi bilo strašno! Dobar dan Apel Branka Lustiga za posetioce izložbe, odštampan sa detaljem sa izložbe Endrjua Mezvinskog „A Good Day“: „Da, pravo naslućuješ, i ja sam jedan od onih koji je prilikom dolaska u Aušvic dočekan parolom ’Arbeit macht frei’ i strpan u kamion te poslan na rad u rudnik ugljena Fürstengrube. Nažalost, većina mojih vršnjaka nije preživjela. Ostala su u obliku pepela u rijekama i šumama razasuta po Poljskoj, ali neki smo ostali i priređujemo ovu izložbu da pokušamo utjecati na tebe da učiniš sve u svojoj moći da se to više nikada ne ponovi. Hvala što si nas podržao u nastojanjima da i ove godine Međunarodni dan sjećanja na žrtve Holokausta učinimo još boljim.“