Mislite o tome!

Odmaranje krupnih jedinica u očekujućem rejonu napada. Već vidim čitaoca koji ravnodušnim pogledom prelazi preko ove čudne rečenice. Oni, starijeg datuma, setiće se predvojničke obuke. Bile su to vežbe iz apsurda, navikavanje na svet koji će nam postati stvarnost. Nažalost, od tog sveta nas nije sačuvala JNA, čuvena „četvrta po snazi armija u Evropi“, baš kao što nije sačuvala ni sebe. Što smo stariji imamo više mogućnosti za poređenje. Zaista ne mogu da zamislim kako izgleda odrastati u ovom provizorijumu koji se zove Srbija? Kakav je mentalni sklop osobe koja ne poznaje neka drugačija vremena? Možda JNA nije bila po snazi ni deseta armija u Evropi, međutim, nije ubijala svoje vojnike. U toj državi, uz sve njene mane, bilo je nezamislivo da ministar bude čovek kojeg optužuju da je plaćeni ubica – a da se na te optužbe niko, pa ni on sam, ne obazire niti insistira da se one dokažu ili opovrgnu. Ili, da se policija (u to vreme narodna milicija) tokom jedne noći stavi van snage kako bi se nesmetano obavila neka kriminalna radnja. Naravno, ovo danas nije nam došlo s neba. Uvek su sve mogućnosti u igri, ali sistem je taj koji sprečava da se patologija ostvari u punom formatu. Međutim, kada jednom pukne breša zato što sistem i jeste programiran tako da zavodi nered umesto reda, i zlo se kao povodanj razlije na sve strane, teško je vratiti društvo u korito normalnosti. Hajde da se ne lažemo, to je često nemoguće bez intervencije sa strane. Deus ex machina. Latinska izreka koja se koristi da opiše neočekivan lik, ili neverovatnu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava do tada nerešivu situaciju. U prenesenom značenju, izreka se koristi da označi događaj koji okončava neko stanje na način mimo principa logike i zdravog razuma. Termin deus ex machina vodi poreklo iz grčke antičke tragedije, u kojoj je korišćen da označi lik boga. A on se pojavljuje na kraju, i donosi rešenje zapleta kojim se predstava završava. U bukvalnom prevodu deus ex machina znači „bog iz mašine“, jer je kran unosio boga na scenu. Dakle, zvanični slogan Srbije mogao bi da bude Deus ex machina, budući da se naša svakodnevica odvija baš po tom principu. Ništa bez krana, bagera i građevinskih mašina. Bageristu DŽoa, mitsku figura petooktobarskih promena, zamenio je kolega sa fantomkom. U tome je suština poljane koja glumi državu, gde vozovi ne stižu na odredište, već bivaju ranije zaustavljeni, i preusmeravani. Šta bi sa advokatom Beljanskim? Da li je još uvek doktor? Ili mu je doktorat trajno oduzet zbog tobožnjeg nepoštovanja formalne procedure? Naravno, lakše je predsedniku države da kupi diplomu nego advokatu Beljanskom da sačuva odbranjeni doktorat. Tako se to radi u razbojničkoj državi. Građanin može biti tužen što vređa državu, međutim, kada ta ista država ne poštuje vlastiti Ustav, ona formalno samu sebe ukida. Pa, kako onda, tako ukinuta može da prima uvrede? Ipak, najviše me zabavio naslov doktorata predsednika komisije koja je otkrila propust u formalnoj proceduri o koju se ogrešio advokat Slobodan Beljanski. Pomenuto sočinjenije, odbranjeno 1991. godine, glasi: „Pripreme opštine za oružanu borbu i neoružano suprotstavljanje agresiji u ONOR-u sa stanovišta borbenih mogućnosti savremenih sredstava za vođenje rata i tendencija njihovog razvoja“. Negde u isto vreme, u toj istoj državi, koju je čuvala „četvrta po snazi vojna sila u Evropi“, odbranjen je još jedan zanimljiv doktorat. Autor tog doktorata je pod kodnim imenom Torbica ovekovečen u mom romanu Slučaj Bremen. Teza na kojoj je iz oblasti ONO (opštenarodna odbrana) doktorirao taj veselnik glasila je doslovno: „Odmaranje krupnih jedinica u očekujućem rejonu napada“. Na stranu pitanje zbog čega bi se krupne jedinice odmarale u očekujućem rejonu napada? Zar nije logičnije da se odmaraju u rejonu u kojem se ništa ne očekuje? Osim da se odmore. Više je načina na koji vladajući režim drži podalje od građana njihove sopstvene glave. Pod hipnozom besmislenih rituala, koji su samo još jedan perfidni vid cenzure, zanemarivo mali broj sopstvenika je u stanju da uspostavi u sebi slobodnu teritoriju. Oni su samo nosači glava čije odluke donosi režim. Nikada u Srbiji vodostaj pameti nije bio toliko nizak. Stigli smo do rekordnog minimuma. Mislite o tome! Dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade, za romane Ruski prozor (2007) i Islednik (2015), a vlasnik je i nagrada „Meša Selimović“ i „Miloš Crnjanski“