Kaži ako smeš

Bivši glavni urednik britanskog Gardijana, Alan Rasbridžer, koji je tu dužnost obavljao punih 20 godina, kao tinejdžer je učio da svira klavir. Život mu je krenuo drugim tokom - čitav radni vek provešće u novinarstvu - ali strast prema klasičnoj muzici nije nestala, i Rasbridžer se u zrelim godinama ponovo, na amaterskom nivou, ozbiljno posvetio toj pasiji; štaviše, čvrsto je rešio da savlada jedno od najtežih klavirskih dela, Baladu br. 1 iz Opusa 23 Frederika Šopena, pa je sebi postavio rok od godinu dana da to i ostvari. Na kraju je uspeo: svoju ambiciju zadovoljio je, kažu sasvim pristojnim, javnim izvođenjem ove kompozicije. O godini provedenoj na intenzivnim časovima klavira, Rasbridžer je 2012. objavio i knjigu, u kojoj se priča o savladanju pijanističkog umeća prepliće s epizodama iz njegovog uredničkog posla, u tom periodu obeleženog objavljivanjem poverljivih dokumenata koja je, posredstvom Vikiliksa, dostupnim učinio DŽulijan Asanž. Neće proći mnogo, a Gardijan će se pod Rasbridžerovim vođstvom, zajedno s još nekoliko evropskih i američkih listova, ponovo naći u centru pažnje međunarodne javnosti kad počne da objavljuje informacije koje je prikupio bivši uposlenik američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) Edvard Snouden, i koje su razotkrile monumentalne razmere elektronskog nadzora nad građanima koji sprovode SAD i njihovi zapadni saveznici. Da su, međutim, u to vreme nekim slučajem na snazi bile mere koje - istina, zasad samo u savetodavnom svojstvu i preliminarnoj formi - britanskoj vladi predlaže formalno nezavisna pravna komisija za reformu i objedinjavanje svih prethodnih zakona o službenoj tajni (iz 1911, 1920, 1939. i 1989.), sva je prilika da bi Rasbridžer malo drugačije svirao klavir: onako kako se to nekad u Srbiji u žargonu govorilo kad se zapravo htelo reći da je neko uhapšen. Jer, prema zamisli komisije na čelu s profesorom Dejvidom Ormerodom, ubuduće bi već i samo posedovanje poverljivih podataka, a kamoli njihovo objavljivanje - makar i uz pozivanje da se to čini u ime javnog interesa - moglo da postane krivično delo kažnjivo višegodišnjom robijom. Formalno, vladina inicijativa za donošenje novog, jedinstvenog zakona o službenoj tajni - pokrenuta 2015, kada je premijer bio Dejvid Kameron - ima dva osnovna cilja. Jedan je podizanje nivoa zaštite poverljivih informacija čije neovlašćeno razotkrivanje bi moglo da ugrozi bezbednost zemlje; a drugi, prilagođavanje regulative iz ove oblasti digitalizovanoj stvarnosti, budući da su delovi davno usvojenih a i dalje važećih akata u međuvremenu zastareli i u pravnom i u tehnološkom smislu. Ali nekako kao da je i ovde forma tu samo da prikrije suštinu - a ona je, uvereni su brojni kritičari izveštaja koji je sačinila komisija, u ambiciji vlade da se, prema rečima Marte Spurijer iz organizacije za ljudska prava Liberti, ubuduće „uzbunjivači ućutkaju, a štampi stavi brnjica“. I mada je izveštaj na preko 300 stranica stavljen na javnu raspravu koja će potrajati do početka aprila, a njegov sadržaj ni za koga nije obavezujući - komisija tek po okončanju rasprave treba da sačini konkretne preporuke za izmene zakona i prosledi ih vladi - liberalni britanski mediji, civilni sektor i uzbunjivači su se već digli na noge. Nije teško razumeti zašto. Prošlo je sasvim malo vremena otkako je, pod uobičajenim izgovorom unapređenja mera protiv terorizma i organizovanog kriminala, u Britaniji na snagu stupio kontroverzni zakon o istražnim ovlašćenjima, kojim se državi omogućava praktično neograničeno presretanje i nadzor komunikacija, prikupljanje digitalnih metapodataka („podataka o podacima“) i sprovođenje drugih vidova elektronske kontrole građana, a u najavi je već i - doduše očekivano - dodatno stezanje omče oko vrata onih koji su možda i poslednja linija odbrane pred opsesivnom potrebom moderne države da, kad joj tehnologija već to omogućava, kontroliše sve i svakoga: medija. Neselektivno prikupljanje podataka iz elektronske prepiske koju omogućava zakon o istražnim ovlašćenjima - inače mezimče premijerke Tereze Mej iz vremena dok je još bila ministar unutrašnjih poslova u Kameronovoj vladi - Evropski sud pravde je u decembru okvalifikovao kao nelegalno, i to predstavlja izvesno ohrabrenje; bez obzira na to što se Britanija sprema za izlazak iz Evropske unije, sve dok zemlja i zvanično ne istupi iz članstva u njoj, ovakva odluka suda daje osnova za nastavak pravne borbe koju britanske organizacije za ljudska i građanska prava na domaćem terenu vode protiv sve invazivnije države. Sada, pak, tu borbu treba proširiti i na otpor novoj zakonskoj inicijativi, s nadom da se šteta koju bi proizvelo usvajanje predloga komisije (ma koliko u međuvremenu budu modifikovani) može izbeći. A da će štete biti prilično je izvesno, bez obzira na sva zaklinjanja iz vlade da nema loše namere. „Svaki novinar koji bi objavio na curenju obaveštajnih podataka utemeljeni tekst suočio bi se s mogućnošću da bude sudski gonjen. Reporteri i uzbunjivači čije bi priče stavili na uvid javnosti bili bi izloženi pretnji da budu osuđeni bez obzira na to što je otkrivanje tih informacija od javnog interesa i što se njihovim objavljivanjem ne izaziva nikakva šteta“, ocenjuje se u redakcijskom komentaru kojim je Gardijan dočekao objavljivanje izveštaja Ormerodovog tima. Dnevnik osnovano zaključuje da su predložene mere motivisane upravo željom da se spreči ponavljanje situacije u kojoj će neki britanski medij moći nekažnjeno da razotkriva prljave tajne svoje i stranih vlada. Ako bi ovako sročeni predlozi komisije našli mesta u tekstu budućeg zakona, upozorava dalje list, više ne bi bilo potrebno dokazivati ono što sadašnji propisi zahtevaju - postojanje namere da se poverljiva informacija dostavi nekom stranom akteru, pa bi put za podizanje optužnica za špijunažu protiv novinara bio otvoren. Kad je Gardijan objavljivao materijale koje je dobio od Snoudena, država njegovim novinarima i urednicima nije mogla manje-više ništa, pošto bi, u skladu sa Zakonom o službenoj tajni iz 1911, lako dokazali kako objavljivanje tih podataka „nije imalo za cilj ugrožavanje bezbednosti ili interesa države“. Ili, „drugim rečima, da Gardijanovi novinari nisu špijuni“. Predložene izmene zakona bi ovakvu odbranu u startu učinilo neprihvatljivom. Posebno je u oči upalo to što se u predlogu komisije ukazuje na potrebu povećanja zatvorskih kazni predviđenih za otkrivanje (a sad već i samo posedovanje) poverljivih informacija, pošto je sada predviđena maksimalna kazna od dve godine okvalifikovana kao neadekvatna, budući da je ravna onoj koja se može izreći za, recimo, curenje podataka iz Nacionalne lutrije. Tu je - prema Ormerodu, samo kao orijentir, ne kao predlog - ukazano da u Kanadi, kao „zapadnoj demokratiji sa pravosudnim sistemom sličnim britanskom“, maksimalna kazna za neovlašćeno otkrivanje državne tajne iznosi 14 godina. Takva kazna se u izveštaju čak ni provizorno ne sugeriše kao mera koju bi trebalo uneti u novi britanski zakon, odgovara Ormerod na kritike; ali ne kaže koja je onda druga svrha ukazivanja na kanadski primer. Problematično je, pored ostalog, i to što se u izveštaju insistira da su sa predstavnicima civilnog sektora i medija obavljene „konsultacije“ oko pitanja obuhvaćenih budućim zakonskim predlogom - a doslovno sve organizacije i medijske kuće s kojima je komisija kontaktirala tvrde da nikakvih konsultacija nije bilo, već da su njihovi predstavnici samo kratko brifovani o tome šta im se sprema. Mada se to na kraju možda još ispostavi i kao najmanji problem. Mnogo veća nevolja je u tome što se, pored tolikih autokratskih režima na svetu, baš u Velikoj Britaniji, toliko dugo uzimanoj za primer uzorne demokratije, postepeno uspostavlja sistem državne kontrole kakvom mnogo mana ne bi našli ni notorni samodršci. Pitanje se nameće samo od sebe: ako je tamo tako nešto postalo moguće, šta tek onda sledi drugima?