Ispod blata bazen zlata

Malo je šta u Srbiji reprezentativno, ali muška vaterpolo reprezentacija izvesno jeste. Aktuelni je prvak Evrope i sveta, osvajač zlatne olimpijske medalje i trenutni vlasnik Svetske lige i Svetskog kupa. Srbija je sve te trofeje bučno proslavila i medijski i navijački, svaki put brzo zaboravljajući na vrtlog koji ispod površine bazena usisava komad po komad domaćeg vaterpola. Da momci sa zlatom oko vrata plivaju sa gvožđem na nogama, savršeno je ilustrovala nedavna utakmica Partizana i italijanskog Pro Reka u Ligi šampiona. Bio je to meč dva tima koji su skupa bili evropski klupski prvaci petnaest puta, po čemu su bez premca, dakle prava poslastica za vaterpolo sladokusce u Beogradu, rekli bi sportski novinari. Jedina je nevolja bila što ti sladokusci skoro do poslednjeg trenutka nisu bili sigurni kuda treba da se upute da utakmicu gledaju jer VK Partizan, sedmostruki evropski šampion, nije imao novca da zagreje svoj bazen na Banjici. Od tih sedam titula prvaka Evrope, Partizanu je danas važnije osam tona mazuta za grejanje bazena, koji će moći da kupi zahvaljujući novcu koji su skupili njegovi navijači iz Ciriha. To je dovoljno za pet dana. Petodnevni, a ne petogodišnji planovi, tako funkcioniše srpski klupski vaterpolo, pa kada Aleksandar Šoštar, legendarni golman i sadašnji predsednik VK Partizan, kaže da mu je klub pred gašenjem, to nije hiperbola nimalo više nego kad novinari kažu da su srpski vaterpolisti zapalili planetu. „Problemi su ogromni i možda smo u najtežoj situaciji otkako sam 2001. postao direktor kluba. Donedavno, bazen nam nije bio zatvoren nijedan dan, ni tokom sankcija, ni tokom bombardovanja. Ali naši problemi su počeli još 2006, 2007, kada je počela i ekonomska kriza, jer sport ne može da bude izuzet od društvenog miljea, a Partizan iz sporta“, kaže za NIN Aleksandar Šoštar. Što se tiče sportskog miljea, od trinaestorice momaka koji su osvojili olimpijsko zlato u Riju, samo jedan nije nikada igrao u Partizanu, i samo još jedan nije u Partizanu proveo više vremena nego u bilo kom drugom klubu. Četvorostruki najbolji vaterpolista planete i najbolji strelac Olimpijskih igara, Filip Filipović, za VK Partizan je igrao osam godina. Četvorostruki strelac u finalnoj utakmici, Dušan Mandić, na Banjici je tresao mreže pet godina. Treći srpski vaterpolista iz idealnog tima turnira, Slobodan Nikić, za crno-bele je takođe plivao pet godina, godinu manje od najuspešnijeg golmana Rija Gojka Pijetlovića. Nikola Jakšić je i dalje igrač Partizana, kao i otprilike pola tuceta momaka koji su 2015. i 2016. u juniorskoj reprezentaciji postali, naravno, prvaci Evrope i sveta. „To je uloga Partizana, ali ja bih bio presrećan da imamo još nekoliko takvih centara, lakše je praviti selekciju iz šire baze. Uz Jakšića, koji je budući biser srpskog vaterpola, okosnica reprezentacije, i koji je u januaru napunio dvadeset godina, a već je osvajač olimpijskog zlata, mi danas u prvom timu imamo omladince. Dobožanov (22), Toholj (20), Manojlović (21), Drašović (20)… Sve su to igrači koji će sutra igrati za reprezentaciju“, garantuje Aleksandar Šoštar. Ostali Partizanovi igrači uglavnom su još mlađi. No činjenica da se Partizan suprotstavio Pro Reku sa timom koji skoro bez izuzetka čine jedva punoletni adolescenti nije samo dirljiva već i problematična. „Pred ovu sezonu nam je otišao niz prvotimaca koji će ostati u krugu reprezentacije, ali mislim da su otišli prerano. Uz dužno poštovanje reprezentativcima, pitanje je da li bi uspeli ono što jesu da su iz Partizana otišli neformirani. No razlozi tih igrača su opravdani, ne upućujem im nikakvu kritiku. Nije postojala mogućnost da ih zadržimo.“ Nije postojala, na primer, zato što Partizan ne samo da ne može da zagreje bazen, već taj malo jeste njegov, a malo nije. „Vlasništvo pravno nije razrešeno. Bazen jeste narodni objekt, pa nije bilo ni govora o tome da ga zatvorimo samo za nas, a jesmo ga održavali. Kada je trebalo da dobijemo novčanu pomoć - kao drugi beogradski klubovi koji dobijaju dotaciju za troškove treninga - nismo je dobili jer imamo sopstveni sportski objekt. A kada hoćemo nešto da radimo na bazenu, da organizujemo neko javno-privatno partnerstvo - to ne može jer bazen nije naš.“ Neko će se umesno pitati kolika je to svota kada sedmostruki prvak Evrope i najveći inkubator srpskih vaterpolo trijumfa ne može da je priušti. Aleksandar Šoštar je precizan. „Vaterpolo klubu Partizan, na ovakvom nivou, sa igračima koji obećavaju, treba 300.000 do 350.000 evra godišnje. To apsolutno pokriva troškove igrača, trenera, takmičenja, delegata, svega što je potrebno jednoj ekipi.“ Brojku treba ponoviti - 300.000 do 350.000 evra. Perspektive radi, FK Partizan je prošlog jula doveo pojačanje u napadu, Nikolu Đurđića. Nije se snašao, za šest meseci dao je samo jedan gol, i već u januaru je prosleđen u Dansku. FK Partizan je njegov transfer iz Nemačke platio 400.000 evra, da ne računamo njegovu platu. Đurđić, naravno, nije kriv, ni on ni drugi fudbaleri, fudbal je jednostavno neuporedivo profitabilniji od vaterpola, ali jeste tragikomično od kakvog sportskog sitniša zavisi sudbina srpskog vaterpola. A ako VK Partizan jedva pliva, ne treba pominjati koliko je strm vodopad na čijoj ivici plutaju ostali srpski klubovi. Da kratkotrajna ulaganja ne pomažu, pokazuju primeri Crvene zvezde i kragujevačkog Radničkog, koji su za svega nekoliko godina prešli put od vaskrsnuća (Zvezda, 2010), to jest osnivanja (Radnički, 2012), preko osvajanja, to jest finala Lige šampiona (Zvezda, 2013, Radnički, 2014), do odlaska kompletnog tima i pozajmljivanja igrača kako bi uopšte mogli da se takmiče (Zvezda, 2015), to jest druge srpske lige (Radnički, 2016). Nešto evropskog ili barem regionalnog renomea, ali i srpskih problema, ima samo još VK Vojvodina. Istini za volju, i druge vaterpolo sudbine nisu u rukama samih vaterpolista. Pro Reko je najmoćnijim klubom Evrope učinilo interesovanje jednog ekscentričnog Italijana, biznismena Gabrijela Volpija, koji sam kaže da će se zabaviti drugim sportovima kada Pro Reko sruši sve postojeće rekorde. „Vaterpolo još nije ušao na tržište. Pro Reko je takav kakav jeste jer postoji čovek koji gaji ljubav, ali je malo igrača koji su ponikli u njihovom podmlatku. To neće moći da se održi kad on ode. Sa druge strane, dubrovački Jug ima veliku tradiciju, ali i jak vetar u leđa grada Dubrovnika. Kada je zagrebačka Mladost zapala u probleme, opet je grad preuzeo brigu o njima. Mađarska je izabrala pet-šest sportova od nacionalnog interesa, među njima i vaterpolo, i njima se posvetila. Napravljen je sistem, građeni su bazeni, pa su prvo počeli da vraćaju u zemlju svoje reprezentativce, a sada i ogroman broj naših vaterpolista igra u Mađarskoj, što se nikada ranije nije dešavalo.“ Šoštar, dakle, objašnjava da, osim eskcentričnih biznismena, kakvi ovde nedostaju, za srpski klupski vaterpolo postoji samo jedan spas, državne institucije. A ta država ne samo da se nije postarala da makar prepiše od Mađara uspešan recept - poreske olakšice za ulaganje u sport, državni evro za svaki evro koji klub ili savez obezbede, itd - nego njeno Ministarstvo sporta do zaključenja ovog broja nije ni odgovorilo na pitanja NIN-a.