Deveti krug

I pre nego što su zvanično raspisani, predsednički izbori popeli su mi se na vrh glave. U provladinim medijima, provladini analitičari i provladine agencije za istraživanje javnog mnjenja stvaraju atmosferu kao da će smak sveta ako u prvom krugu ne pobedi provladin, zajednički kandidat Aleksandra Vulina, Dragana Markovića Palme (na otoku sreće), Vuka Draškovića, Ivice Dačića, Milana Krkobabića, Rasima LJajića, doktora Stefanovića, alijas Nebojše iz Beograda i mnogih drugih. Hm, kako to čudno zvuči kada se samo jednom ne pomene njegovo ime. I pri tome svi znaju da taj „zna se ko“ i „onaj čije se ime ne pominje“ sigurno nije lord Voldemor iz serije romana o Hariju Poteru. Opozicija, pak, još traži dobitnu kombinaciju, iako su Vuk Jeremić i Saša Janković već odavno u kampanji, uveravajući svako svoje pristalice da baš on ima veće šanse da se dočepa eventualnog drugog kruga, što bi za svakog od njih bilo ravno pobedi u prvom krugu. I dok „zna se ko“ priželjkuje pobedu u prvom krugu, a Vuk Jeremić i Saša Janković da se plasiraju u drugi krug, život u Srbiji počinje sve više da liči na deveti krug. Znate već čega. Dovoljno ste veliki. S druge strane, iako SPS prvi put u modernoj istoriji neće imati predsedničkog kandidata, i Dačić mi je razumljiviji od nekih opozicionih lidera. On je lukavo političku sudbinu stavio u ruke čoveka za koga procenjuje da ima najveće šanse za pobedu. Pravi ziceraš, igra na sigurno. S druge strane, jedan Saša (Radulović) zatražio je od drugog Saše da se dogovori sa Vukom (ne Draškovićem), ili će u suprotnom i prvi Saša imati svog kandidata! A šta ako se pokaže da je treći kandidat prodemokratske opozicije samo oduzeo glasove prvoj dvojici? Biće da je u ovom slučaju suština u nečem drugom – da se prvi Saša plaši da će drugi Saša i Vuk (a nije Drašković) iskoristiti predsedničku kampanju da se bolje pozicioniraju na političkoj sceni za neke buduće parlamentarne izbore. Drugim rečima, da će DJB, ako podrži nekog od kandidata opozicije, izgubiti deo glasača na nekim narednim izborima, koji bi mogli da uslede već za 12 meseci, kada na red dođu redovni izbori u Beogradu. Taj strah je realan, ali onda stvari treba nazvati pravim imenom i jasno kazati da se sada bije bitka ne samo za pobedu na predsedničkim izborima, već i za upražnjeno mesto budućeg lidera opozicije. Nešto što je pre deceniju i po bio Vuk (ne Jeremić). E, sad, drugo je pitanje šta će na tu bitku reći građani Srbije, koji misle da svakog dana u svakom pogledu napreduju ka pomenutom devetom krugu. Liči li njima ponašanje opozicije na scenu iz kultnog filma Ko to tamo peva, u kojoj dekica, iznerviran što drugi putnici autobusa firme „Krstić i sin“ misle da nema novca za kartu, prkosno kaže kondukteru: „Ko, bre, sirotinja? Daj pet karti, pet ili ništa!“ Eto, dakle, recepta za ostale opozicione stranke. Ako drugi Saša, Vuk (ne Drašković) i novi kandidat prvog Saše ne budu mogli da se dogovore o zajedničkom kandidatu, još dve stranke bi pod hitno trebalo da izađu sa svojim kandidatima. Pet ili ništa! Samo, siguran sam da će u tom slučaju biti – ništa za opoziciju i sve za „onoga čije se ime ne pominje“. A taj „zna se ko“ će onda moći još više da obećava i gazi obećanja. Pa, ko se još seća da je krajem septembra 2016. obećao da će u januaru 2017. plate dostići „apsolutni rekord“! A ko je primetio da je pre par dana stidljivo objavljeno da je u januaru prosečna neto zarada bila 41.508 dinara. Mora da sam mnogo glup kad ne shvatam kako je plata od 335 evra „apsolutni rekord“? A šta bi tek bilo da u januaru minimalna cena rada nije povećana za osam, a plate u javnom sektoru za pet-šest odsto? Ispada da sve što smo bliže roku u kome su nam obećane plate od 500 evra, mi smo dalje od tog cilja. Jedina šansa da „zna se ko“ ispuni obećanje jeste da Glavni odbor SNS naredi guvernerki NBS da bar na dan obori kurs evra na 80 dinara. I začas bi januarska plata skočila na 519 evra. Pa, posle neka neko kaže da se ovde gaze obećanja.