Faktor Šulc

Nešto neočekivano dešava se poslednjih nedelja na političkoj sceni Nemačke. Sedam meseci uoči parlamentarnih izbora za koje se doskora očekivalo da će više nalikovati procesiji na čijem kraju će Angela Merkel biti miropomazana za saveznog kancelara - po četvrti put - prilike su odjednom počele da se komplikuju. Pobeda njene Hrišćansko-demokratske unije (CDU) više se ne smatra izvesnom, dok se iz dugogodišnje letargije probuđena Socijaldemokratska partija (SDP) s novootkrivenim optimizmom sprema za glasanje koje je trebalo da bude samo još jedna potvrda njene nedoraslosti tradicionalnom glavnom rivalu, s kojim sad u vladi sastavljenoj iz obostrane nužde koegzistira u takozvanoj velikoj koaliciji. Razlozi za tu promenu optike su u najmanju ruku dvojaki. S jedne strane, kao što to u demokratijama obično biva nakon perioda dugotrajne vladavine jednog političkog lidera, i u CDU i u nemačkoj javnosti uopšte polako do izražaja počinje da dolazi osećaj zasićenosti Merkelovom, koja je na čelu vlade bezmalo 12 godina. Ako je još ne tako davno izgledalo da na pitanje „ko ako ne Angela“ nema adekvatnog odgovora, sada se takva upitanost više ne čini nesuvislom; pogotovo što i sama kancelarka, konstatuje tamošnja štampa, u javnosti sve češće ostavlja utisak osobe koja više nije sigurna šta još, osim u njenom slučaju podrazumevane stabilnosti, može da ponudi. Ali, naravno, nije to ono što je neočekivano. Poverenje u Merkelovu poljuljano je još 2015, kada je u jeku migrantske krize, povodeći se za u tom trenutku preovlađujućim raspoloženjem domaće javnosti, nepromišljeno proglasila politiku otvorenih vrata za sve izbeglice - politiku od koje će, kad je raspoloženje u zemlji krenulo da se menja, potom odustati uz, činilo se tada, relativno malu političku štetu. Iznenađenje se sastoji u tome što je kreiranje atmosfere u kojoj se odjednom veruje kako ozbiljna alternativa Merkelovoj i CDU ipak postoji - budući da stranka koja u svom nazivu ima tu reč, desničarska i ksenofobična Alternativa za Nemačku (AfD), to nikako nije - posledica toga što će kandidat SDP za kancelara biti prpošni bivši predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc. Političar atipične, živopisne biografije na osnovu čije se pojave ili istupa ne bi reklo da predstavlja liderski materijal, Šulc je već i svojom objavom kandidature uspeo u onome što nekolicini socijaldemokratskih prethodnika nije polazilo za rukom: da značajno, i to u veoma kratkom roku, podigne rejting stranke koja se u anketama sada izjednačila sa CDU, ili je ponegde čak i prestigla. I mada zapravo još nije rekao ili uradio ništa specijalno što bi moglo da objasni čime je podstakao tu promenu raspoloženja u delu biračkog tela, kao da su već i njegov optimizam i entuzijazam - nasuprot prizoru sve umornije i sumornije Merkelove - bili dovoljni da probude interesovanje birača za politiku, te podstaknu njihovu motivaciju da glasaju. A takva klima je u demokratskim društvima važan preduslov za smenu vladajućih garnitura. E sad, već i vrapci na grani znaju da su istraživanja javnog mnjenja nepouzdana i da često navode na pogrešne zaključke; osim toga, Šulc tek treba da konkretizuje svoja načelna politička opredeljenja i objasni kako namerava da ispravi ono što smatra greškama, pre svega na socioekonomskom planu, počinjenim tokom duge vladavine demohrišćana i, naročito, još u vreme socijaldemokratske vlade kancelara Gerharda Šredera. Nezaobilazni Volfang Šojble, moćni ministar finansija u vladi Merkelove, već ga otpisuje kao prodavca magle, usput ga čak upoređujući i sa Donaldom Trampom; smeta mu što Šulc i dalje voli da se predstavlja kao „čovek iz naroda“ iako je preko dvadeset godina proveo živeći povlašćenim životom visokog evropskog birokrate. A nije ni jedini koji u Šulcu prepoznaje nešto populističko. Ali populizmom se u današnje vreme ionako naziva skoro sve što odstupa od tradicionalne matrice političkog govora i delovanja; ta se etiketa lepi i onima koji, poput Emanuela Makrona, bivšeg bankara i ministra finansija a sada nezavisnog kandidata na predsedničkim izborima u Francuskoj ovog proleća, nastupaju s pozicija „ekstremnog centra“, pa što ne bi i Šulcu, dojučerašnjem briselsko-strazburškom aparatčiku koji nešto baš i nije poznat po radikalizmu. Teško ipak da, kao što Šojble insinuira, nemačkim socijaldemokratama, od svih mogućih sudbina, pod Šulcom preti baš zapadanje u socijalnu demagogiju. Pre će biti da su se demohrišćani malo unervozili zbog toga što je SDP živnulo - u nekim ograncima stranke ovih dana nisu uspevali da upišu sve zainteresovane jer nisu imali dovoljno praznih obrazaca članskih karata - i što na izbore, kako sad stvari stoje, neće i ovog puta izaći s unapred potpisanom kapitulacijom. A ona bi izvesno usledila kad bi ih, kao što je bilo planirano, predvodio beznadežni Zigmar Gabrijel, odlazeći lider stranke, vicekancelar i, od pre nekoliko sedmica, ministar spoljnih poslova. (To je mesto u vladi ostalo upražnjeno jer je Frank Valter Štajnmajer preuzeo dužnost predsednika Nemačke.) Odlučivši da se sam povuče i odustane od kandidature za kancelara, Gabrijel je, sudeći po prvim efektima koje je njegovo raščišćavanje terena imalo, uradio ono što je bilo najbolje i za njega i za stranku; sad je pitanje šta Šulc s tim naletom energije koja je preplavila SDP može da uradi - odnosno, neće li taj elan biti potrošen u dugim mesecima preostalim do septembarskih izbora, možda recimo i usled toga što će se ispostaviti da se ni Šulcu ne može verovati. Prvi test te vrste je već u toku: nedavno je obelodanjeno da bi Kancelarija EU za borbu protiv prevara (OLAF) mogla da pokrene istragu protiv njega zbog indicija da je kao predsednik EP izašao izvan okvira svojih ovlašćenja insistiranjem da nekim njegovim već veoma dobro plaćenim bliskim saradnicima - pre svega Markusu Engelsu, koji je sada šef Šulcove kampanje - budu obezbeđene dodatne finansijske i druge povlastice. Tako je demohrišćanima na poslužavniku servirano blato kojim sad mogu da gađaju Šulca u nastojanju da ga diskredituju, i to taman kad su i sami bili usred potrage za potencijalno kompromitujućim saznanjima o njemu: među članovima EP iz redova CDU baš tih dana je kružilo cirkularno pismo u kome su razmatrane moguće tačke budućih napada na Šulca. No sve i da se Šulc relativno neokrnjen izvuče iz ove i drugih potencijalnih nevolja, i sve i da pomenuti entuzijazam u socijaldemokratskim redovima potraje i na kraju bude pretočen u glasove, zbog prirode nemačkog parlamentarnog sistema i profila stranaka koje realno mogu da računaju na ulazak u Bundestag to ne mora mnogo da znači. Na kraju krajeva, čak i tokom aktuelnog perioda dominacije CDU i njene bavarske posestrime Hrišćansko-socijalne unije (CSU) dve od tri vlade Merkelove morale su da budu napravljene sa socijaldemokratama; koliko je tek onda realna opcija da na jesen bude formirana vlada koju bi predvodio SDP? To bi, između ostalog, značilo ne samo da SDP, Levica i Zeleni zajedno treba da osvoje dovoljno glasova za većinu, već i da SDP i Levica prevaziđu stare i duboko ukorenjene animozitete i političke razlike i konačno pristanu da sarađuju jedna s drugom. Ni jedno ni drugo i dalje ne deluje naročito verovatno, kao ni nova velika koalicija u kojoj bi sad socijaldemokrate bile većinski partner. I dalje je lakše zamisliti da bi i nova vlada mogla da bude ustrojena kao ova sadašnja, sa CDU kao dominantnom strankom. Ali kako će i to biti moguće ako SDP, umesto da, kao što je dosad u koaliciji po nizu pitanja - od politike radikalne štednje do radnog zakonodavstva; od stava prema grčkoj dužničkoj krizi do odnosa prema Rusiji - izigravao većeg katolika od pape, pod Šulcom napravi levi otklon, kao što se izgleda sprema? Kao da odjednom više ništa u vezi s predstojećim izborima nije sigurno; ali isto tako, kao da sve više ljudi u Nemačkoj veruje kako je i to bolje od otupljujuće izvesnosti glasanja čiji je pobednik unapred poznat.