Puna soba slonova

Specijalno za NIN Ako slona u sobi ignorišete dovoljno dugo, on će otići. Tako barem kaže izreka. Nigde to nije više istina nego u zapadnim demokratijama, a reakcija građana na to jedan od glavnih razloga i za bregzit i za pobedu Donalda Trampa. Na poslednjoj konferenciji za štampu u svojstvu predsednika, Barak Obama je rekao da ga brine to što je politički diskurs degradiran do tačke na kojoj je „sve dovedeno u pitanje, svi su korumpirani, svi sve rade iz sebičnih interesa, sve američke institucije su pune zlonamernih figura, i zaboravili smo ko smo i za šta se zalažemo“. Ali kad je pomenuta Sirija, Obama je bio iritiran kada mu je postavljeno pitanje da li se smatra odgovornim za tragediju u Alepu. „Postoje delovi sveta u kojima se dešavaju užasne stvari, i zbog funkcije koju obavljam, osećam se odgovornim“, rekao je. „Svakog dana sebi postavljam pitanje: Da li postoji nešto što bih mogao da uradim kako bih spasio živote i napravio razliku, poštedeo neku decu koja ne zaslužuju da pate? Ali ništa osim sveobuhvatne američke vojne intervencije ne bi promenilo stanje u Siriji. I bili smo u iskušenju jer smo želeli da nešto uradimo, i izgledalo je kao da je to prava stvar koju treba uraditi, ali je to bilo nemoguće učiniti tako da za to bude plaćena mala cena.“ Obama je ponovo ignorisao slona u sobi. Ogroman trošak neuspeha Zapada u Iraku, Avganistanu i Libiji, koji su nezaustavljivo vodili sadašnjoj situaciji na Levantu, rastućem talasu fundamentalističkim resantimanom motivisane brutalnosti i užasa koji je preplavio sve od Avganistana, preko Bliskog istoka pa do najvećeg dela muslimanske Afrike. To je bio trenutak za Obamu da bude upamćen kao onaj američki predsednik koji je konačno izgovorio istinu. Mogao je da kaže nešto poput iskrene procene koju je izneo američki general Danijel Boldžer: „Ja sam američki general, i ja sam izgubio globalni rat protiv terorizma. To vam je kao članstvo u Anonimnim alkoholičarima: prvi korak je da priznate da imate problem. Pa, ja imam problem. Imaju ga i moje kolege. I zbog toga što mi imamo problem, sada problem ima i čitava Amerika: dve propale kampanje i jedan rat koji je krenuo naopako“. (Citat potiče iz knjige Zašto smo izgubili: Insajderski uvid jednog generala u ratove u Iraku i Avganistanu, koju je Boldžer objavio 2014, prim.) Ratovi u Iraku i Avganistanu su i za Veliku Britaniju bili neuspesi koji su, prema vladinim podacima, britanske poreske obveznike koštali preko 29 milijardi funti, a verovatno i znatno više od toga. Kraljevski institut za ujedinjene službe svojevremeno je objavio rad u kome se konstatuje da su invazija na Irak 2003. i okupacija koja je usledila doprineli širenju terorizma i izazvali smrt najmanje 100.000 Iračana, dok je najmanje dva miliona ljudi završilo kao izbeglice. „Invazija iz 2003. ne da nije umanjila pretnju od međunarodnog terorizma, nego je doprinela njegovoj promociji. Uspon Al kaide Arapskog poluostrva (AQAP) bio je reakcija na ovu invaziju, a konstantna marginalizacija iračke sunitske populacije sada predstavlja novu terorističku pretnju Britaniji i njenim saveznicima koja možda ne bi postojala da je Sadam Husein ostao na vlasti“, kaže se u tom dokumentu. Danas se malo ljudi seća da je Dejvid Kameron 2011. Britaniju poveo u rat u Libiji, koji se završio svrgavanjem Muamera al Gadafija, ali je imao katastrofalne posledice po većinu Libijaca. Da nije bilo ovog konflikta, na italijanske plaže ne bi dospevale na stotine tela onih koji su se udavili u neuspelom pokušaju da se dokopaju Evrope. I libijska država ne bi prestala da postoji. Ovi politički i vojni neuspesi bili su veoma značajni za Britaniju, iako je bila sporedan igrač u ratovima u kojima su se glavne odluke u ime zapadnih saveznika donosile u Vašingtonu. Sukcesivne britanske vlade su se nekako provlačile uprkos ovim katastrofama za koje su same bile krive tako što nisu previše razmišljale o njima, i što su se nadale da neće ni drugi. Pa ipak, danas je gotovo nemoguće susresti nekog diplomatu ili generala koji neće tvrditi da se sve to vreme duboko, mada ispotiha, protivio celoj avanturi. SAD i Evropa možda veruju kako sad mogu bezbedno da se povuku na margine ratova na Bliskom istoku, ali greše. Predsednik Tramp je makar uočio slona u sobi, ali će svejedno morati da plati visoku cenu tog distanciranja.