Umetnost je jedini način borbe protiv površnosti

I tako je Monika Beluči minule nedelje bila centralna tema ovogodišnjeg Festa. Otvorila ga je, provela jedan dan u Beogradu i otišla. Sa stanovišta velike filmske zvezde koji još uvek predano nosi i jednako dobro se snalazi kako u evropskim tako i u holivudskim produkcijama, to je bilo zapravo jedno kompletno gostovanje, ispunjeno odmerenim susretom sa medijima, a sve u cilju promocije filma Emira Kusturice Na Mlečnom (ili Mliječnom, mada se na propagandnim materijalima ijekavica toliko ne potencira) putu, koji je otvorio ovogodišnju 45. beogradsku filmsku manifestaciju. Uživo, Monika Beluči je upravo onakva kakvom smo je i zamišljali. Lepa, nimalo izveštačene lepote. Ne toliko pričljiva, baš poput uloga koje su obeležile njenu karijeru. Setite se nemih likova koji oduzimaju dah već u prvoj pojavi u Drakuli ili kasnije u Dobermanu još devedesetih. Ili svedenih, a dominantnih žena u Maleni ili Stradanju Isusovom. To su bile godine velikih i glavnih uloga, zahvaljujući kojima je postala svetski poznata. Zato su se s nestrpljenjem očekivale njene pojave u Matriksu 2 ili još kraće u Matriksu 3, koje su prosto dale boju spektakularnoj trilogiji braće Vačovski. Danas, u filmu Emira Kusturice Monika Beluči igra zrelu, zaljubljenu ženu koja se do poslednjeg atoma bori za svoju ljubav u razrušenom svetu. Po rečima „profesora“ Kusturice, Monika je ostvarila totalnu ulogu, jer nikada ranije nije radila sa toliko kapaciteta i snage. Film je sniman tokom tri godine, a od nje su zahtevane fizički teške scene, poput skakanja sa dvadeset metara, potapanja u vodu, ležanja ispod ovaca… Pa dobro, i to muženje krava, o kome se toliko pisalo. Da, svetska lepotica muze krave u Kusturičinom filmu i govori savršeno srpski jezik, čime dokazuje zbog čega je s godinama postala glumica svetskog ranga, i zbog čega se nije zadržala na karijeri manekenke, sa kojom je počela. Tako i njen lik u filmu nekoliko puta kaže – ja sam druga žena od one koja sam bila… Dok se rukujemo sa njom i slikamo što, naravno, odmah po intervjuu i objavljujemo na Fejsbuku hvaleći se time poput trofeja, već znamo da ćemo razgovor početi upravo tim citatom iz filma – koliko je danas drugačija nego što je nekada bila. Trepnuvši koketno, čime je i počinjala i završavala svako pitanje, Belučijeva se osmehuje i kaže: „Ovo je bila filmska uloga. Ali žena i sama odrasta i stari. I tokom tog procesa prirodno se menja. Onu ženu koja je u filmu iznela sam kao glumica, a ne suprotno. Naravno, uloge koje dobijam danas drukčije su od onih koje sam dobijala pre, recimo, petnaest godina. Ali, dodala bih da su drukčije u boljem smislu. Sada, uloge koje mi se nude su dublje, slojevitije. Pre petneaest i više godina, kada sam bila mlađa, bila bih ponekad prestravljena činjenicom da ću da ostarim i da ću da izgubim uloge koje su mi tada nuđene. Sada, sve se promenilo. Danas gledamo neverovatne glumice u godinama, koje igraju sjajne uloge poput DŽudi Denč, Helen Miren, Izabel Iper, Batali Baj, Šarlot Rempling... Sve igraju neverovatne i vrlo senzibilne ženske likove, iako su u pedesetim, šezdesetim čak i u sedamdesetim godinama.“ Monika zastaje i sa osmehom skupljenih usana daje znak da pređemo na drugo pitanje. Iako se, u skladu sa odgovorom na prethodno pitanje, godine već uveliko ocrtavaju na njenom licu, Belučijeva ih savršeno nosi. Odmah nam pada na pamet druga rečenica, citat iz filma, koju izgovara njen lik – moja lepota donela mi je samo nevolje… „Lepota je poklon, međutim, morate da znate kako da je koristite“, nadovezuje se Monika Beluči na naš citat. „Jer ako ne znate da je koristite, može se okrenuti protiv vas. Oskar Vajld je jednom rekao: lepota vam daje svega pet minuta u životu. To znači da ukoliko nemate ničeg drugog, lepota može biti opasna, jer ona budi radoznalost. I ukoliko ne znate kako da se nosite sa tom radoznalošću, onda vam se lepota može obiti o glavu i uništiti vas“. Dok sedimo naspram nje i posmatramo kako predano odgovara na naša pitanja, pokušavamo da se setimo neke velike glavne uloge koju je odigrala u poslednje vreme, do Kusturičinog filma. I nijedna velika uloga ne dolazi u sećanje. Da li to znači da joj je s godinama teže da nađe glavnu ulogu? „Ne, zapravo nije teško uopšte“, odgovara prebacujući sređenu kosu preko ramena. „Samo u poslednje dve, tri godine snimala sam sjajne uloge poput one u DŽejmsu Bondu kod Sema Mendesa, pa u Kusturičinom filmu, te u neverovatnoj seriji Mocart u džungli, koju sam radila u Holivudu. Zapravo, čini mi se da se stvari menjaju nabolje. Nude mi se divne, velike, sjajne uloge. I naravno, to su uloge za starije glumice.“ Kao glumica osobenog stila, izgleda i pojavnosti, Monika Beluči je igrala u raznim produkcijama, od malih evropskih do velikih holivudskih. Kao logično nameće se pitanje koja je od uloga njoj najbliža: „I sve i nijedna“, iznenađuje nas svojim pomalo diplomatskim odgovorom, očito unapred pripremljenim. „Kada biram ulogu tražim onaj lik koji mogu da razumem, koji mogu i privatno da opravdam za sve što čini u filmu i o kome mogu da razgovaram. Na primer u filmu Emira Kusturice postoji scena kada ja ubijam nekoga nožem. Naravno, u životu to nikada nisam radila (smeh). U svakoj ulozi ima onoliko toga što inače na radite u svakodnevnom životu, već se pomirite sa time da je to lik koji tumačite. I onda tražite objašnjenje zbog čega je tako postupila. I kada mogu da odbranim svaki postupak koji jedan lik nosi, onda prihvatam ulogu.“ Samo dan pre našeg susreta, svoj koketni pogled usmerila je i ka srpskom premijeru. U redu, nećemo je pitati kako je shvatila fiskalne konsolidacije, ali svakako nas interesuje koliko iz ugla lepe glumice koja je radila u zemljama različitih vlada, politika utiče na umetnost i kulturu danas. „Sve što radite je politika. Sve je pitanje politike. Sve je stvar političkog izbora. Kada odlučite da imate decu, to je takođe pitanje politike. Jer tada pokazujete koliko verujete u budućnost života. I to je politički potez. Svaka odluka u životu je politička, ukoliko tako postavite stvari. Na primer, ne mogu a da se ponovo ne vratim na film Emira Kusturice, veoma mi se dopalo to što smo mu pristupili iz emotivnog i ličnog ugla, a ne političkog.“ Sedam minuta sa Monikom Beluči prođe nekako brzo. Pitali bismo je još mnogo toga, o životu sa Vensanom Kaselom, o saradnji sa Gasparom Noom. No već ovo kad navedemo, otvara se puna slika o njoj, kao ženi koja se uspešno izborila sa svim veštačkim tvorevinama koje se danas često nalaze u filmovima i lepoti. U segmentima koji su obeležili njen život. Mlečni put, kako bi ga u svojim poetskim pasažima opisao Emir Kusturica. „Pokušavam da pronađem dubinu u svemu što radim“, priča Belučijeva zamišljena nad pitanjem. „I uvek se oslanjam na realnost. Stvarnost je nešto što mi je zaista potrebno. Ali takođe potrebno mi je da ponekad odlutam. I zbog toga nam je svima potreban film. Svima treba bioskop. To nas udaljava od te realnosti. Kada pogledamo divan film, kada pročitamo dobru knjigu ili uživamo u sjajnoj slici, to nam pomaže da preživimo tu realnost, takva kakva je. Umetnost je jedini način borbe protiv površnosti i izveštačenosti“, završava Belučijeva. A mi ne možemo da odolimo a da je ne pitamo – kada će se ponovo, na velikom platnu, ljubiti sa Kijanu Rivsom, što se pamti kako iz Drakule tako i iz Matriksa. Glasno se nasmejavši, Monika odgovara: „To ne znam. To se nikada ne zna dok se ne dogodi. Videćemo. A da li bih volela, naravno da da“.