Kucanje i pucanje

Nastavnici srpskog odavno već upozoravaju đake da su pogrešne rečenice kao „Ana kaže da je otac grdio zbog loših ocena.“ Tu nije jasno da li enklitika je predstavlja pomoćni glagol, deo prošlog vremena (grdio je) ili nenaglašenu zamenicu u akuzativu (grdio je = grdio nju, Anu). U muškom rodu ne bi bilo problema: „Milan kaže da ga je otac grdio“. Da bi se isto postiglo i kad je reč o ženi, zamenička enklitika treba da glasi ju: „Ana kaže da ju je otac grdio“. U Antićevoj rečenici. međutim. nenaglašena zamenica je ne predstavlja akuzativ (= nju), nego genitiv (niti je nje, takve oznake, bilo posle prekida). Genitivna zamenica nema drugu varijantu, i zato se ova rečenica naprosto ne da „ispraviti“, osim ako bismo ponovili imenicu (niti je takvih oznaka bilo posle prekida), što stilski nije baš idealno. Još jedan gramatički problem iznosi mi čitalac Slobodan Kozarčić, koji piše: „Ogromna većina ljudi kaže `kucati na vrata`, a meni se čini da je ispravnije `kucati na vratima`.“ Drugim rečima, da li uz spoj kucati na ide akuzativ ili lokativ? Našem čitaocu dao bi za pravo Vojislav Ilić, čija pesma o Svetom Savi počinje stihovima: „Ko udara tako pozno, u dubini noćnog mira, // Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?“ Ja priznajem da kažem kucati na vrata, ali ne i ako objekt prethodi glagolu („Čuješ? Na vratima neko kuca!“) Predlog na sa akuzativom inače označava cilj kretanja, ali ono malo lupkanje prstima o vrata jedva da se može nazvati kretanjem. (Druga stvar bi bila da, recimo, odred vojnika opseda kuću neprijateljskog generala, gde bi njihov komandant bez ikakvog oklevanja upotrebio akuzativ: „Pucajte na vrata!“) Ostavimo da ovakve sitne dileme reše autori budućih gramatika.