Glasoviti dometi

Posle ne odveć duge pauze, na Velikoj sceni nacionalnog teatra je nova premijera opere Moć sudbine Đuzepea Verdija. Postavka (iz 2009. godine), uprkos atraktivnoj režiji i odličnoj podeli, iz nekog razloga nije imala dug život. Funkcionisala je samo do kraja sezone u kojoj je izašla pred publiku, odigrane su svega tri predstave! Angažovanje Alberta Paloše (italijanskog reditelja, muzikologa, univerzitetskog predavača i muzičkog organizatora – umetničkog rukovodioca teatra Goldoni u Livornu), verovatno je pokušaj da se prethodna situacija ispravi. Ideja Alberta Paloše pretpostavlja referiranje na jednu od najglasovitijih postavki ove Verdijevog opere. Reč je o slobodnoj rekonstrukciji režije Georga Vilhelma Pabsta (sa scenografijom Franka Lolija), prezentovanoj na festivalu Muzički maj u Firenci, 14. juna 1953. Muzičkim znalcima ova inscenacija je poznata prevashodno po legendarnoj podeli koju je predvodio dirigent Dimitri Mitropulos (Renata Tebaldi, Mario del Monako, Aldo Proti, Fedora Barbijeri, Čezare Sijepi): snimak se danas može pronaći na nosačima zvuka različitih diskografskih kuća. Zamisao je zaista zanimljiva, ali se postavlja pitanje da li je ovdašnji auditorijum upoznat sa Pabstovim postupkom i koliko je poređenje sa izvorištem uopšte moguće. Reditelj, očekivano, nije pribegao ekstemporiranju radnje, mada je kontekst istorijske epohe tek delimično definisan kao osamnaestovekovna Španija (i Italija): svedena scenografija (Miraša Vuksanovića) sa živopisno islikanim željenim prizorima (dvora, eksterijera samostana, sela, bojišta...); kostimi najčešće realistični, ali i stilizovani (odabir i adaptacija kostima Katarine Grčić Nikolić), baš kao i atraktivno formulisani baletski segmenti (koreografija Dejana Kolarova). Alberto Paloša ne opterećuje pevače komplikovanim mizanscenom, zbog čega su pojedini segmenti statični gotovo na način koncertnog izvođenja. Približavanjem finalu, reditelj ipak intenzivnije pokreće ovaj muzičko-scenski tekst i uspeva da načini dinamički zaokret (mada time nije uspeo da kompenzuje nedovoljno čvrst dramski tok Verdijeve partiture – zbog čega se opera Moć sudbine slušaocu neretko čini predugom ili konfuznom). Angažman orkestra i hora Opere nacionalnog teatra svedoči o odličnoj pripremi, takođe i o autoritetu dirigenta Dejana Savića koji sa lakoćom usaglašava veliki ansambl i upravo najsloženije scene čini i najupečatljivijim. Podela je slična onoj iz 2009. Jasmina Trumbetaš Petrović opravdava sve pohvale koje smo izgovorili i pre osam godina: još rafiniranije produbljuje složene psihološke aspekte lika koji tumači, raskošno nijansira sve Leonorine transformacije. Ivan Tomašev (Gvardijan samostana) pleni pevačkom pojavom; Miodrag Jovanović (Don Karlos) i Dejan Maksimović (Don Alvaro), sa strašću pristupaju svojim ulogama. Momenti u kojima dominira zavodnica Preciozila Jadranke Jovanović poseduju adekvatno odmerenu razigranost (izdvajamo u tom smislu kratku „vojničku“ numeru „Ra-ta-plan“). Fratar Melitone je s razlogom pobrao najglasnije aplauze, demonstrirajući izvanredne vokalne i glumačke domete - u ovoj ulozi doslovno je zablistao Nebojša Babić.