Kad NASA nešto tvrdi...

Kad NASA nešto tvrdi... Gotovo je, sačuvaj me Gospode! Hoće, po svaku cenu, da me prevedu u Nemanjiće! Uzeli su mi, već, meru; broj košulje, broj cipela, izmerili visinu, težinu, slikali me anfas i u profilu! Sada je samo još ostalo da mi daju neku ulogu u televizijskoj seriji o kralju Stefanu Prvovenčanom po scenariju Gordana Mihića. Ali, neću se, tek tako, dati! Izjavio sam u kameru, na probnom snimanju, da mogu da prihvatim samo ulogu nekog bogumilskog starca koga su spalili na lomači ili su mu, u boljem slučaju, jezik odsekli da ne širi bogumilske jeresi. „A šta ako takve uloge nema u scenariju?“, pita asistentica na kastingu. U tom slučaju, neka Gordan Mihić dopiše scenario! Bez bogumila ta televizijska serija bila bi, unapred, osakaćena. Jer, ne bi se videlo pravo lice nemanjićke srednjovekovne Srbije. Bilja me prekoreva što sam, u sedamdesetoj godini, rešio da započinjem glumačku karijeru. A Kusturica!? Da nije, možda, jača faca!? Da stane, pored mene, u kadru, ne bi se video! Ni on, ni Monika Beluči! Na njihovom „Mlečnom putu“ videlo bi se samo moje starozavetno lice Enoha koga elohimi vode pred Gospoda... I, ako je svetski film u neviđenoj krizi, da li se treba vratiti Čarliju Čaplinu koji se, bajdvej, zgražavao „zvučnog filma“. Pa, evo, u jeku zvučnog Festa, obećavam da ću snimiti, po Čaplinovoj mustri, mog „Bezbožnika“ u režiji Miloša Macanovića. Klomparam ka južnom Vračaru. Kad, na Slaviji, sakaćenje istorije je u toku. Dimitrije Tucović je sklonjen tiho sa Slavije, a da „levičari“ Dačić i Vulin nisu smeli ni da pisnu, a ovamo se, šatro, sekiraju zbog manastira na Kosovu. Ah, nesrećni Dimitrije! Ubijen je, u Kolubarskoj bici, i to od srpske ruke, s leđa, jer je u parlamentu, bože moj, glasao protiv ratnih kredita. Tito je Dimitrija, i te kako, cenio, ali, gle, Dimitrije je zasmetao Miloševiću koji nije hteo da ga pomene u programu SPS!? Ni njega, ni Svetozara Markovića. Kada sam, preko mog profe Mihajla Markovića, perjanice „praksisovaca“, poručio lideru lažnih socijalista da je sramota što u programu SPS nema ni Svetozara, ni Dimitrija, kažu da je Cobika poludeo od besa. Još tada sam shvatio da je Mirin muž trebalo da ostane, gore, na Banovom brdu da direktoruje u „Tehnogasu“. Ali, pre Tucovića sa Slavije je, ako ste zaboravili, sklonjen solarni sat Bogdana Bogdanovića, a baš je lepo pokrivao prokletu Mitićevu rupu i temelje za Dafiment banku. Eeej, srušiti solarni sat! Zameriti se Nepobedivom Suncu! To ni Aleksandar Makedonski nije smeo! Šta li je bilo u tim šupljim glavama koje su završile u Hagu? Sada čekam nekog genija, poput gradskog menadžera Vesića, da predloži da se na Tucovićevom postamentu podigne spomenik Angeli Merkel i to u vidu morske sirene koja bi se kupala u fontani uz Baha! O istom trošku trebalo bi, u Mitićevoj rupi, podići spomenik i Kurcu, mislim, ovom osvedočenom austrijskom Vučićevom prijatelju. Treba se učiti „spomeničarskoj“ diplomatiji od suseda. K. G. Jung, moj guru iz Švice me opominje: „Mani se Srbije! Tu više trava ne niče! Posle lažnog sletanja na Mesec, evo, NASA ti nudi sedam planeta koje su, doduše, daleko 40 hiljada svetlosnih godina!? Sve ovo podseća me na bajku o Snežani i sedam patuljaka koju je NASA izmislila, a sve u strahu od Donalda Trampa da im ne zavrne slavinu. Jer, NASA svakog američkog predsednika košta kao svetog Petra kajgana!“ Tu će moja Crna da dosoljava: „Mene, mnogo više, privlači Zelandija, ovaj osmi kontinent, otkriven ispod mora kod Novog Zelanda. Jer, do Zelandije ne moraš da plivaš 40 hiljada svetlosnih godina...“