Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   25.06.2017. 09:10
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА   НИН трибина   КОНКУРС 
 
УВОДНИК
Ђинђић и ми

Ако не успемо, говорио је Ђинђић, Србија ће бити суморна земља која се дави у политичким конфликтима, у којој подземни ратови усмеравају политичке процесе, партократија угрожава темеље демократског поретка, а интриге и скандали доминирају јавним простором. Познато вам је, зар не?

И овај март би, дакле, могао да нас подсетити на блесак политичке пробуђености и демократије, али и на континуитет пораза, огромних заблуда, политичких издаја и колективних фрустрација. На то како смо као друштво посртали, мењали правце, бивајући све даље од промена и будућности коју смо прижељкивали и све ближе матрицама прошлости од које смо желели да се удаљимо.

Велике демонстрације, преврати, бомбардовања, погроми, убиства политичара то су мартовски датуми о којима размишљам док гледам како се, као у каквом позоришту апсурда, смењују делегације које полажу венце и цвеће на сиви зид зграде Владе Србије испред које је мучки убијен премијер Зоран Ђинђић. Нећу о њима. Нити о политичкој алхемији којом се данашњи премијер Србије и кандидат за председника републике од онога који насилно скида табле са називом булевара који носи име Зорана Ђинђића претвара у политичара који се са њим идентификује. Нећу ни о његовом прошлом политичком животу у коме је више волео да подсећа како у марту не би требало заборавити рођендан Ратка Младића. Ни о пијетету иза кога следи рехабилитација Слободана Милошевића и вулгарно изједначавање њихове историјске улоге. Јер, од Зорана Ђинђића су, руку на срце, многи њему ближи политички узели што им је требало и кад им је требало, позивали се на пријатељство и политичку блискост а да ништа нису урадили да српско друштво сазна истину ко су налогодавци и инспиратори његовог убиства. А то су били дужни и њему и нама. Као што нису богзна шта урадили ни да се на адекватан начин вреднује и сачува Ђинђићева интелектуална и политичка заоставштина о којој са политичких трибина сви радо говоре. Да јесу, онда би, рецимо Беседе у част Зорана Ђинђића, то традиционално такмичење младих из читаве Србије, било под покровитељством државе, а не само фондације коју води његова супруга. И не би то била вест у сенци пригодних полагања црвених гербера и жутих ружа, него прилика да Србија чује шта то млади људи данас имају да кажу инспирисани идејама Зорана Ђинђића.

Увек је важна визија и јасан одговор на питање где ми то као држава идемо, говорио је Ђинђић младима некада. Прошло је четрнаест година од тренутка када је брутално заустављен у покушају да оствари своју визију о Србији као модерној европској држави. А можемо ли са сигурношћу да одговоримо где то Србија данас иде? Која је то јасна визија коју можемо да прочитамо из громопуцајућих порука власти о Европи и Русији? Која је то извесност која није истовремено доведена у питање од стране исте те власти, кроз серију контрадикторности да се мир обезбеђује ратним средствима, а стабилност производњом нестабилности. Каква је то демократија у којој су институције чист вишак, а политички опоненти се третирају као државни непријатељи?

Модерна, демократска Србија, понављао је Ђинђић, то је шанса а не гаранција. Зашто данас уз све фабриковање невиђених успеха ове власти, та шанса делује као прокоцкана, а земља много више личи на ону какву је Ђинђић видео у лошем сценарију транзиције. Ако не успемо, говорио је, Србија ће бити суморна земља која се дави у политичким конфликтима, у којој подземни ратови усмеравају политичке процесе, партократија угрожава темеље демократског поретка, због суревњивости, анимозитета и различитих политичких оријентација и приступа приоритети постају споредни а споредне ствари приоритетне, а интриге и скандали доминирају јавним простором.

Познато вам је? Две недеље уочи избора за председника републике, Србија заиста изгледа као бојно поље, власт гради Потемкинова села и креира атмосферу сукоба, напетости и страха. Да пребаци педесет одсто, за цену не пита.

И тако, на овим изборима поново ћемо одмеравати на којој смо удаљености од света и како смо због опседнутости влашћу изгубили смисао за реалност, перспективу и снагу да се домогнемо сигурне стазе. Одговора на оно Ђинђићево питање из одељка визије: где ми то као држава идемо?

Помоћник главног и одговорног уредника и уредник рубрике Друштво

Ако не успемо, говорио је Ђинђић, Србија ће бити суморна земља која се дави
у политичким конфликтима,
у којој подземни ратови усмеравају политичке процесе, партократија угрожава темеље демократског поретка, а интриге и скандали доминирају јавним простором. Познато вам је, зар не?




Весна Малишић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Владимир Костић, председник САНУ

Србија за неколико десетина година неће имати више проблем с незапосленошћу, јер неће имати кога да запошљава зато што млади одлазе ван земље.

Прочитајте све мисли
bg