Ђинђић и ми


Ако не успемо, говорио је Ђинђић, Србија ће бити суморна земља која се дави у политичким конфликтима, у којој подземни ратови усмеравају политичке процесе, партократија угрожава темеље демократског поретка, а интриге и скандали доминирају јавним простором. Познато вам је, зар не?

И овај март би, дакле, могао да нас подсетити на блесак политичке пробуђености и демократије, али и на континуитет пораза, огромних заблуда, политичких издаја и колективних фрустрација. На то како смо као друштво посртали, мењали правце, бивајући све даље од промена и будућности коју смо прижељкивали и све ближе матрицама прошлости од које смо желели да се удаљимо.

Велике демонстрације, преврати, бомбардовања, погроми, убиства политичара то су мартовски датуми о којима размишљам док гледам како се, као у каквом позоришту апсурда, смењују делегације које полажу венце и цвеће на сиви зид зграде Владе Србије испред које је мучки убијен премијер Зоран Ђинђић. Нећу о њима. Нити о политичкој алхемији којом се данашњи премијер Србије и кандидат за председника републике од онога који насилно скида табле са називом булевара који носи име Зорана Ђинђића претвара у политичара који се са њим идентификује. Нећу ни о његовом прошлом политичком животу у коме је више волео да подсећа како у марту не би требало заборавити рођендан Ратка Младића. Ни о пијетету иза кога следи рехабилитација Слободана Милошевића и вулгарно изједначавање њихове историјске улоге. Јер, од Зорана Ђинђића су, руку на срце, многи њему ближи политички узели што им је требало и кад им је требало, позивали се на пријатељство и политичку блискост а да ништа нису урадили да српско друштво сазна истину ко су налогодавци и инспиратори његовог убиства. А то су били дужни и њему и нама. Као што нису богзна шта урадили ни да се на адекватан начин вреднује и сачува Ђинђићева интелектуална и политичка заоставштина о којој са политичких трибина сви радо говоре. Да јесу, онда би, рецимо Беседе у част Зорана Ђинђића, то традиционално такмичење младих из читаве Србије, било под покровитељством државе, а не само фондације коју води његова супруга. И не би то била вест у сенци пригодних полагања црвених гербера и жутих ружа, него прилика да Србија чује шта то млади људи данас имају да кажу инспирисани идејама Зорана Ђинђића.

Увек је важна визија и јасан одговор на питање где ми то као држава идемо, говорио је Ђинђић младима некада. Прошло је четрнаест година од тренутка када је брутално заустављен у покушају да оствари своју визију о Србији као модерној европској држави. А можемо ли са сигурношћу да одговоримо где то Србија данас иде? Која је то јасна визија коју можемо да прочитамо из громопуцајућих порука власти о Европи и Русији? Која је то извесност која није истовремено доведена у питање од стране исте те власти, кроз серију контрадикторности да се мир обезбеђује ратним средствима, а стабилност производњом нестабилности. Каква је то демократија у којој су институције чист вишак, а политички опоненти се третирају као државни непријатељи?

Модерна, демократска Србија, понављао је Ђинђић, то је шанса а не гаранција. Зашто данас уз све фабриковање невиђених успеха ове власти, та шанса делује као прокоцкана, а земља много више личи на ону какву је Ђинђић видео у лошем сценарију транзиције. Ако не успемо, говорио је, Србија ће бити суморна земља која се дави у политичким конфликтима, у којој подземни ратови усмеравају политичке процесе, партократија угрожава темеље демократског поретка, због суревњивости, анимозитета и различитих политичких оријентација и приступа приоритети постају споредни а споредне ствари приоритетне, а интриге и скандали доминирају јавним простором.

Познато вам је? Две недеље уочи избора за председника републике, Србија заиста изгледа као бојно поље, власт гради Потемкинова села и креира атмосферу сукоба, напетости и страха. Да пребаци педесет одсто, за цену не пита.

И тако, на овим изборима поново ћемо одмеравати на којој смо удаљености од света и како смо због опседнутости влашћу изгубили смисао за реалност, перспективу и снагу да се домогнемо сигурне стазе. Одговора на оно Ђинђићево питање из одељка визије: где ми то као држава идемо?

Помоћник главног и одговорног уредника и уредник рубрике Друштво

Ако не успемо, говорио је Ђинђић, Србија ће бити суморна земља која се дави
у политичким конфликтима,
у којој подземни ратови усмеравају политичке процесе, партократија угрожава темеље демократског поретка, а интриге и скандали доминирају јавним простором. Познато вам је, зар не?




Весна Малишић