Mrtva trka za dno

Prosečna plata do kraja 2017. biće 500 evra, obećao je srpski premijer Aleksandar Vučić samo nekoliko dana pre vanrednih parlamentarnih izbora u aprilu 2016. U martu ove godine prosečna neto zarada biće 395 evra, rekao je Vučić na Kopaonik biznis forumu pre desetak dana, uoči predsedničkih izbora, posle kojih bi voleo da se iz Nemanjine 11 preseli na Andrićev venac. Za manje od godinu dana obećana prosečna plata istopila se, dakle, za više od 100 evra. Stvarne zarade, nažalost, još su manje i Srbija je sa prosekom od 374 evra u 2016. pala na poslednje mesto u regionu. Izuzev Makedonije, koja je u političkoj krizi već skoro dve godine, u svih sedam ostalih posmatranih država prosečna plata bila je lane veća od 400 evra, a najveća u Hrvatskoj – 788, Crnoj Gori – 499 i Bugarskoj 492 evra. Indikativno je, takođe, da su 2015. godine, kada su u Srbiji zbog mera štednje smanjena primanja penzionera i zaposlenih u javnom sektoru, prosečne zarade kod nas bile veće nego u Makedoniji i Rumuniji. I dok je Vlada Srbije koristila svaku priliku da se pohvali kako je u pregovorima sa MMF-om izdejstvovala odmrzavanje plata i penzija, svi susedi su nas prošle godine po primanjima preskočili. No, za razliku od oko 1,9 miliona zaposlenih, za premijera Vučića i to je dobra vest. On je, naime, na „srpskom Davosu“ rekao da se posle povećanja plata u Rumuniji i Bugarskoj javljaju neki stranci koji su hteli tamo da investiraju, a sada hoće da ulažu u Srbiju. Zbog nižih nadnica, verovatno, jer je prosečan radnik u Srbiji „jeftiniji“ za oko 50 evra nego u Rumuniji i za više od 100 evra od kolega u Bugarskoj. Te dve zemlje ujedno imaju i najveći NIN-ov indeks ekonomske snage, koji obuhvata 10 različitih ekonomskih parametara: bruto domaći proizvod po stanovniku, stopu privrednog rasta, prosečne neto plate, realni rast zarada i privatne potrošnje stanovništva, stope inflacije i nezaposlenosti, učešće javnog i spoljnog (državnog i privatnog) duga u BDP-u i deficit, odnosno suficit u platnom bilansu. Sve zemlje ocenjivane su za svaki od parametara, u rasponu od jednog do osam poena, posle čega se zbir množi sa 0,125 da bi se dobila skala od jedan do 10 poena. Sa čak pet prvih mesta, sa najvećim realnim rastom BDP-a, plata i privatne potrošnje, te najnižoj stopi inflacije i nezaposlenosti, Rumunija je drugu godinu zaredom neprikosnoveni lider regiona sa NIN-ovim indeksom ekonomske snage od 8,50 poena. Uprkos političkoj nestabilnosti, preliminarne analize pokazuju da će stopa rasta u toj zemlji biti veća nego u ostalih 27 članica EU, a najveća za Rumune još od početka globalne krize, 2008. Osim rasta BDP-a, Rumunija, prema podacima evropske statističke službe Eurostata, poslednjih godina beleži i najbrži rast plata među članicama Unije. Na drugom mestu sa NIN-ovim indeksom osam je Bugarska, sa ubedljivo najnižim javnim dugom i najvećim suficitom u platnom bilansu, dok je na trećoj poziciji i dalje Hrvatska, sa 6,25 poena, koja je ispred svih ostalih po prosečnim platama, a ima i najveći BDP po stanovniku. Bolja od komšija bar po nečemu je samo još Bosna i Hercegovina, sa najmanjim spoljnim dugom. Srbija, uz Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju ni po jednom od 10 parametara nije bolja od ostalih iz regiona. Građanima Srbije, sa najnižim prosečnim platama i najsporijim rastom privatne potrošnje teško da je uteha što je 2016. Albanija završila sa duplo više, čak četiri „jedinice“ - zbog najsporijeg privrednog rasta, najnižeg BDP-a po stanovniku, najviše inflacije i najvećeg deficita u platnom bilansu. Baš zbog toga je Albanija i pala na poslednje mesto, s tim što je njen indeks ekonomske snage za samo 0,125 poena lošiji od Srbije. Da je, kojim slučajem, vlast u Tirani uspela inflaciju da održi na 1,1 odsto, koliko je bila do kraja novembra (do kraja godine popela se na 2,2 odsto), Srbija bi drugu godinu zaredom završila na poslednjoj poziciji. Metodološki „biciklizam“ Vlade Crne Gore, mora se reći, ostavlja podatke o ovoj zemlji nepotpunim. Kada su i javni i spoljni dug nekoliko godina zaredom rasli do nivoa panike i stalnih kritika finansijskih tutora, oni su prestali da se prikazuju u zvaničnoj statistici. To se naročito odnosi na spoljni dug, jer se zvanično prikazuje samo njegov državni deo (ti podaci korišćeni su i za izračunavanje NIN-ovog indeksa), dakle bez privatnog duga i bez uračunatih „troškova“ za izgradnju auto-puta, a nema dileme da bi ta dva elementa dramatično promenila sliku. Jer je u 2015. spoljni dug Crne Gore iznosio čak 173,5 odsto BDP-a. Od silnih predizbornih obećanja niko se verovatno i ne seća tvrdnje Aleksandra Vučića iz novembra 2014. da će Srbija u 2015. imati rast „od oko 1,5 odsto, a da će u 2016. moći da računa na najveći rast u Evropi“. Sad kad je 2016. za nama, možemo samo konstatovati da smo od osam zemalja regiona po stopi privrednog rasta bili četvrti. A i taj podatak na prvi pogled daje mnogo više razloga za optimizam nego što bi trebalo. Poslednje dve godine, prosečan privredni rast u Srbiji bio je samo 1,8 odsto. Ne samo da nije bio najveći u Evropi, već je bio niži od proseka zemalja evrozone, i ubedljivo, skoro upola sporiji od proseka regiona, koji je rastao po stopi od 3,4 odsto. U čak pet od osam zemalja iz okruženja u dve poslednje godine BDP je rastao u proseku za više od tri odsto – u Rumuniji 4,5 odsto, Bugarskoj 3,4, Makedoniji i Crnoj Gori po 3,1 i u Albaniji tri odsto. U BiH je prosečna stopa rasta bila 2,5 a u Hrvatskoj 2,1 odsto. Jedino je, dakle, Srbija u proseku rasla sporije od dva odsto godišnje. Previše slabo za „evropskog prvaka“. Ni to ne sprečava Vučića da 30. novembra 2016. obeća da će privredni rast u 2017. biti četiri odsto i da će Srbija, po tom parametru, biti „u prve dve ili tri zemlje u Evropi“. „Ako Italija raste 0,5 odsto, Francuska 0,1 ili 0,2 odsto, tom brzinom i za toliki procenat ćemo se mi približiti najmodernijim i najjačim zemljama. Nemačku i Austriju sam ostavio van konkurencije, s njima ne možemo da se poredimo“, rekao je Vučić. Problem je, međutim, što uskoro Srbija neće moći da se poredi ni sa Rumunijom i Bugarskom, a već odavno po primanjima ne može da se poredi ni sa Crnom Gorom, a kamoli Hrvatskom. Uprkos tome, Srbija je u proteklih 12 meseci, ipak, popravila poziciju u odnosu na susede. Kada smo prvi put računali NIN-ov indeks, Srbija je po čak četiri od 10 ekonomskih parametara bila gora od ostalih sedam zemalja, jer je u 2015. imala najniži realni rast BDP-a, plata i kupovne moći i najvišu inflaciju. Po dva, za građane verovatno najvažnija pokazatelja, ostali smo prikovani za dno, uprkos čestim obećanjima političara o skorom „značajnom“ povećanju plata i standarda. S druge strane, u odnosu na susede Srbija je najbolje rangirana, na treće mesto po stopi nezaposlenosti, iako mnogi ekonomisti smatraju da je to jedan od ključnih problema srpske ekonomije. Još traju teorijska prepucavanja kako je moguće da je stopa nezaposlenosti od 2012. smanjena sa 23,9 na samo 13 odsto, a da je BDP porastao za nepunih tri odsto, a broj formalno zaposlenih povećan za manje od 50.000, sa 1.866.000 na 1.914.000 radnika. Samo „trojka“ iz Evropske unije - Rumunija, Bugarska i Hrvatska - ima NIN-ov indeks ekonomske snage veći od proseka regiona od 5,625 poena. Srbija je svoj zaostatak za tim prosekom u poslednjih godinu dana smanjila sa 2,25 na 1,625 poena, dok je Albanija svoj indeks pokvarila za 1,125 poena, zbog čega je i pala na dno, odmah iza Srbije. Srđan Vlaški, direktor u Svis kapital grupi iz Ciriha, ističe da bi Balkan trebalo gledati iz dva ugla, u zavisnosti od toga da li je neka zemlja u EU ili van nje. „Prve imaju veliku prednost u odnosu na druge zbog usklađivanja tržišnih zakona, subvencija, bolje vladavine prava i velikog tržišta. Ali i te zemlje - Bugarska, Rumunija i Hrvatska imaju dosta problema, jer odliv stanovništva znači i manji potencijal za rast. Dodatno odliv se intenzivira otvaranjem tržišta rada. Kombinacija podržavanja rasta sa niskim kamatnim stopama i fiskalnom ekspanzijom nije dala rezultate u Japanu i EU, pa neće ni u Hrvatskoj, koja ima veliki javni dug. Bugarska i Rumunija, koja je i najveće balkansko tržište, tu stoje bolje. Rast Rumunije je daleko iznad regiona, ali i njena ekonomska baza je daleko od njenih konkurenata, poput zemalja Višegradske grupe. Ove tri zemlje imaju, takođe, svoje valute, pa su kamatne stope nešto više u odnosu na evro, i svaka manja kriza može loše uticati na javne finansije, pogotovo sada kada ulazimo u početak ciklusa rastućih kamatnih stopa. Tu je Hrvatska u najtežoj situaciji. Kombinacija visokog javnog duga, niskog rasta i velike nezaposlenosti je vrtlog koji dugoročno može da proizvede ozbiljne probleme. Za ove tri zemlje deflacija je pokazatelj ekonomske aktivnosti i ona je samo posledica negativnog trenda populacije i strukture radne snage“, zaključuje Vlaški. Srbiju, pak, muče neki drugi problemi. Dodatni razlog za pesimizam je računica koja pokazuje da od 2010. BDP Srbije raste sporije nego u drugim zemljama regiona. Za poslednjih sedam godina, naime, prosečna stopa privrednog rasta u Srbiji bila je samo 0,5 odsto - četiri puta je manja nego u zemljama iz okruženja i pet puta manja od proseka za centralnu i jugoistočnu Evropu, s tim što je samo BDP Hrvatske u tom periodu rastao sporije. To što je u 2016. Srbija pobegla sa začelja ne znači da se tamo možda u dogledno vreme neće vratiti. NIN-ov indeks ekonomske snage, naime, ne sadrži podatak o tome koliki deo svog BDP-a pojedine zemlje investiraju, a od toga zavise buduće stope privrednog rasta. Ekonomisti upozoravaju da je glavni strukturni razlog za nizak privredni rast u Srbiji i zaostajanje za drugim zemljama centralne i istočne Evrope upravo dugogodišnje nedovoljno učešće investicija u BDP-u. Prema računici predsednika Fiskalnog saveta Pavla Petrovića, za visok i održiv privredni rast Srbije je potrebno da učešće investicija u BDP-u bude oko 25 odsto, a od 2010. u proseku se investira tek oko 18 procenata BDP-a, s tim što je taj udeo u 2015. bio oko 17,7 odsto. Za nijansu gora od Srbije po tome je samo BiH, sa bruto investicijama u osnovne fondove od 17,3 odsto BDP-a, dok je Albanija, koja sad jedina ima lošiji NIN-ov indeks ekonomske snage u investicije usmerila čak 27,2 odsto BDP-a. Logična posledica tako „masivnih“ investicija je što ovdašnji mediji izveštavaju i o svečanom puštanju u rad novih semafora, liftova ili kontejnera.