Predizborno budženje

Da li zbog izborne groznice ili kopaoničkog vazduha, premijer Aleksandar Vučić kao da je zaboravio da uskoro planira da postane predsednik Srbije, čija ustavna ovlašćenja ne dosežu toliko daleko da može da obećava smanjenja nameta na rad, uz značajno povećanje plata i penzija. Ali, sve i da uzmemo tačnim prognoze zlih jezika da će Vučićev naslednik biti još veći Mirko Cvetković novog predsednika Srbije, nego što je to bio sam Cvetković, ni budžetska matematika još aktuelnom premijeru ne ide naruku. Budžetski deficit bi, prema upozorenjima članova Fiskalnog saveta, trebalo dodatno smanjivati, ako se želi da javni dug za nekoliko godina zadovolji kriterijume iz Mastrihta od 60 odsto udela u bruto domaćem proiuzvodu (BDP), pošto se i mnogo pre Vučića odustalo od toga da ostane ispod domaćim zakonom propisane gornje granice od 45 procenata. Uz to, javne finansije, koliko god izgledale začuđujuće dobro, nisu „kadre“ da podnesu smanjenje opterećenja rada bez posledica po budžetski deficit. Ekonomisti kažu da je teško napraviti jasnu kalkulaciju, jer se od planova Vlade, odnosno Ministarstva finansija, do sada moglo čuti samo da tek stižu inostrani eksperti koji će narednih nedelja analizirati prihode i rashode državnog budžeta. Ipak, NIN-ovi sagovornici sumnjaju da se najavljeno smanjenje nameta na rad može sprovesti bez adekvatnog povećanja nekih drugih poreza ili smanjenja nekih rashoda, ukoliko se želi fiskalno neutralna reforma poreza na rad. Drugim rečima, ako Vladini zvaničnici obećavaju smanjenje koje neće dovesti do veće budžetske rupe, ali istovremeno obećavaju da neće biti povećanja drugih poreza, ostaje nada da su spremni da za toliko smanje neke rashode. U protivnom, deficit bi sigurno bio produbljen, jer optimizam države i obećanja privrednika da će zbog smanjenja nameta na rad zapošljavati nove ljude i povećavati plate zaposlenih, a to će se onda odraziti i na povećanje poreskih prihoda, nema realno uporište. Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i jedan od kreatora predloga ovakve reforme iz 2009, kaže za NIN da se na taj način može generisati 20 do 30 odsto prihoda. „Preostalih 70 do 80 odsto prihoda izgubljenih smanjenjem nameta na rad bi se morali nadomestiti povećanjem prihoda ili smanjenjem nekih rashoda, a ako se to ne desi, deficit bi se povećao za taj iznos“, kaže Arsić. Teško je, kažu ekonomisti, proceniti koliko bi se morala podići stopa PDV-a, jer to zavisi od konkretnog smanjenja nameta, ali neke ranije pravljene računice pokazale su da smanjenje sa 64 na 50 dinara nameta na 100 isplaćenih neto dinara za zaposlenog zahteva podizanje stope PDV-a za dva procentna poena. Arsić objašnjava da bi neko simbolično smanjenje nameta na rad možda moglo da se izvede ukoliko bi se siva ekonomija dodatno smanjila još efikasnijim radom poreskih i inspekcijskih organa, dok bi osetno smanjenje nameta bilo moguće samo u slučaju da Srbija ostvaruje budžetski suficit. „Dalje povećanje prihoda borbom protiv sive ekonomije otvorilo bi prostor za malo smanjenje nameta na rad, dakle bez potrebe da se smanjuju rashodi ili povećavaju porezi. Ovako, bojim se da će morati ili da povećavaju neke poreze, a sem PDV-a ne vidim koje, ili će se smanjivati rashodi, pogotovo ako je to smanjenje nameta značajno“, objašnjava Arsić uz opasku da bi se mogli smanjiti rashodi za subvencije, kao i da je potrebno opreznije planirati povećanja plata i penzija. „Problem je što ne vidim nameru države da smanjuje subvencije, a što se tiče plata i penzija, ako želimo stabilne javne finansije one moraju rasti sporije od rasta BDP-a. Ne smeju se ponavljati greške od pre jedne decenije, kada se verovalo da će se povećanje plata i penzija, preko povećane potrošnje, preliti na budžet, što se naravno nije desilo“. Privrednici, očekivano, pozdravljaju najavu države da će smanjiti njihove troškove, a Jelena Bojović, direktor NALED-ovog tima za regulatornu reformu, kaže za NIN da visoko opterećenje zarada negativno utiče na konkuretnost privrede, kao i na rast sive ekonomije, bilo da su radnici neprijavljeni ili da su prijavljeni samo na minimalnu zaradu. „Svako novo istraživanje kojim pratimo stavove privrede, pokazuje da upravo porezi i doprinosi jesu najveće opterećenje poslovanja, kao i jedan od osnovnih uzroka prelaska u sivu zonu“. Jelena Bojović dodaje da bi smanjenje nameta na rad moglo da bude fiskalno neutralno, a „obezbeđivanje ove neutralnosti bilo bi moguće uvođenjem progresivnijeg oporezivanja, boljom naplatom drugih poreza, poput onog na imovinu, uvođenjem nelegalnog poslovanja u legalne tokove i povećanom naplatom prihoda kroz efikasniji rad inspekcija i poreskih organa. Tako ova reforma ne bi zahtevala povećanje PDV-a kao kompenzacionu meru“, kaže sagovornica NIN-a. Istina je da istraživanja, pa i ono NALED-ovo, pokazuju da Srbija u poređenju sa zemljama EU i okruženja nema previsoke namete na rad u proseku, ali je peta evropska zemlja po visini nameta na plate koje su za dve trećine manje od prosečnih. „Predlog NALED-a je da se ova reforma oporezivanja rada i započne od smanjenja nameta na najniže zarade kroz smanjenje stopa socijalnih doprinosa, jer naša analiza pokazuje da smo u segmentu najnižih zarada nekonkurentni i u evropskom vrhu. Najniže zarade gotovo su jednako opterećene kao i one prosečne. Takođe, ovu reformu trebalo bi da prati i uvođenje progresivnosti u oporezivanju svih zarada, jer trenutna razlika između poreskog opterećenja minimalca u Srbiji i zarade za dve trećine veće od prosečne je tek 2,1 odsto i jedna je od najnižih stopa progresivnosti u Evropi. I tu leži značajan prostor za smanjenje poreskog opterećenja rada, pogotovo najnižih plata. Progresivnost je posebno važna, jer vrši redistribuciju od bogatijeg dela stanovništva ka siromašnijem“, kaže Jelena Bojović. I kada smo već kod sirotinje, neki ekonomisti složiće se da je povećanje stope PDV-a nedopustivo, jer najviše pogađa upravo najsiromašnije, a posebno je nedopustivo kao kompenzacija za smanjenje nameta na rad, pošto bi to značilo da država olakšava poslodavcima i vlasnicima kapitala, a udara na sirotinju. Jer, ma koliko da privrednici obećavaju da će smanjenje njihovih troškova uroditi povećanjem zaposlenosti i plata, činjenica je da ih na to ništa ne obavezuje. Oni će zapošljavati u skladu sa svojim planovima i stanjem na tržištu, a višak novca koji dobiju smanjenjem nameta na rad mogu iskoristiti za povišice ili dodatno zapošljavanje ili nove investicije, ali isto tako ga mogu izneti iz zemlje. Drugim rečima, sa svojim profitom mogu raditi šta im volja. Uostalom, većina privrednika to ni ne krije. „Sigurno je da očekujemo da smanjenje poreskog opterećenja ima pozitivan efekat na prelazak firmi iz sive zone i povećano zapošljavanje, jer privrednici žele da poštuju propise, ali je za to neophodno da imaju poslovni ambijent u kojem će moći da prihoduju dovoljno da bi mogli da izmire obaveze prema državi i da ostvare zaradu“, kaže sagovornica iz NALED-a. I Milojko Arsić kaže da je svestan da je povećanje PDV-a udar na siromašnije stanovništvo, ali insistira na činjenici da nisu svi porezi podjednako važni za budući privredni rast i uverava da je veći PDV manje štetan od visokih poreza na rad i kapital. Ipak, i pored toga što tvrdi da su niski porezi na zarade delotvorni, odnosno dobra vest za privredu, on ističe da je za Srbiju trenutno važnije da očuva makroekonomsku stabilnost i nizak deficit budžeta, pa makar to značilo i prolongiranje Vučićeve najave privrednicima o smanjenju opterećenja na zarade. Nije isključeno da će tako i biti. Ipak, kopaonički vazduh zna da podstakne optimizam i nerealne najave, a skorašnji izbori pogotovo.