Peta brzina ili rikverc

Da nije bilo detinjastog, a opet predvidljivog durenja Beate Šidlo, premijerke Poljske - tamošnje verzije Mirka Cvetkovića kojom na daljinu upravlja Jaroslav Kačinjski, blago paranoični lider vladajuće partije Pravo i pravda (PiS) i, iako ne drži nijednu državnu funkciju, najmoćnija politička figura u zemlji - redovno prolećno okupljanje šefova država ili vlada zemalja članica Evropske unije u Briselu bilo bi još jedno s koga nije imalo šta da se zapamti. Zanimljivije stvari su se ionako zbile u danima koji su samitu prethodili: prvo je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, pre nego što je bilo planirano, u javnost izašao sa svojih pet scenarija budućnosti EU, da bi potom lideri „velike četvorke“ (ne računajući odlazeću Veliku Britaniju) - Nemačke, Francuske, Italije i Španije - na mini-samitu u Parizu revitalizovali staru i pomalo izraubovanu ideju o „Evropi u više brzina“ kao najoptimalnijem modelu njene dalje evolucije. I jedno i drugo je, očekivano, izazvalo komešanje, nedoumice i, u potonjem slučaju, negodovanja; ali pošto su zasad u pitanju samo inicijative i predlozi, ništa od toga nije uticalo na manje-više rutinski tok briselskog skupa. Da sve ipak ne prođe bez tenzija pobrinula se poljska delegacija, silno uvređena time što je, ignorišući snažno protivljenje ultrakonzervativne vlade u Varšavi, preostalih 27 članica - ovog puta računajući i Britaniju - za predsednika Evropskog saveta ponovo izabralo bivšeg poljskog premijera Donalda Tuska. Istog onog kome bi Kačinjski po svaku cenu da pripiše deo odgovornosti za pad aviona, u kome je aprila 2010. u blizini ruskog grada Smolenska poginuo njegov brat blizanac, tadašnji predsednik Leh Kačinjski - već godinama insinuirajući da su za tragediju u kojoj je stradalo svih 96 putnika i članova posade direktno krivi Rusi, a zbog tobožnjeg zataškavanja i tadašnja poljska vlada predvođena Tuskom. Nije sasvim jasno da li su Kačinjski i društvo ozbiljno mislili da mogu da spreče Tuskov reizbor u situaciji kad se za donošenje te odluke nije tražila jednoglasnost (čak je i poljskom političaru po svetonazoru i autokratskim tendencijama najbliži kolega, mađarski premijer Viktor Orban, glasao kao i svi ostali); tek, samit je završen bez uobičajenog završnog dokumenta čiji je nacrt podržalo 27 članica, ali o kome „nije postignut konsenzus iz razloga nevezanih s njegovom suštinom“ - što će reći, zato što je Šidlo iz protesta odbila da ga potpiše. Među evropskim partnerima ova psihodrama propraćena je uglavnom kolutanjem očima, dok je poljskoj vladi i narednih dana izlazila para na uši. Kao i obično otkad se PiS vratio na vlast, posebno se istakao ministar spoljnih poslova Vitold Vaščikovski, ponavljajući da će u odgovoru na evropsku „politiku dvostrukih standarda“ odsad i Varšava „igrati oštro“ i, kad to nađe za shodno, blokirati usvajanje ove ili one odluke u okviru EU; sam Kačinjski - koji Nemce ne podnosi s tek nešto manje žara nego Ruse - promrsio je pak nešto o tome kako i ovaj slučaj pokazuje da Unijom dominira Nemačka. I jedan i drugi su, ipak, istovremeno izrazili i snažnu privrženost svoje zemlje briselskom klubu; drugačije ne bi ni mogli s obzirom na to da četiri petine Poljaka podržava članstvo zemlje u EU. No, dok Kačinjski verovatno već smišlja nove načine kako da doaka onome koga je svojom opsesivnošću proizveo u arhineprijatelja - mada se ove sedmice pred novinarima zaklinjao da nema ništa s pozivom za saslušanje Tuska u svojstvu svedoka u jednom drugom slučaju, a koji mu je uputilo varšavsko tužilaštvo - život ide dalje. Fokus je pomeren na obeležavanje 60. godišnjice potpisivanja Rimskog ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice, izvorne verzije onoga što danas zovemo Evropskom unijom, 25. marta u Rimu. Neće to biti bogzna kako vesela proslava - pored svih drugih problema i briga koje muče EU, na raspoloženje bi mogao da utiče i eventualno bolji od očekivanog rezultat krajnje desnice na ovonedeljnim izborima u Holandiji (čiji će se ishod znati u vreme kad se ovaj broj NIN-a nađe u prodaji); predstojeće otvaranje dvogodišnje procedure za istupanje Britanije iz članstva, aktiviranjem famoznog člana 50 Lisabonskog ugovora, da se i ne pominje. Ali jubilej je jubilej, pa ga valja obeležiti - makar i deklaracijom u kojoj će, istovremeno sa zalaganjem za očuvanje Unije, biti natuknuto i kako bi njeno ustrojstvo ubuduće moglo da izgleda ponešto drugačije nego sada. O tome kako bi ta budućnost EU mogla da izgleda nešto će se, dakle, u Rimu sigurno reći, ali ništa konkretnije i radikalnije od onoga iza čega će u ovom trenutku moći da stanu sve članice (minus za to nezainteresovana Britanija). Ali se zato velika četvorka na pomenutom sastanku pobrinula da - usput naglašeno demonstrirajući jedinstvo - predstojeću debatu blagovremeno usmeri u, iz njihove trenutne perspektive posmatrano, željenom smeru: ka Uniji u kojoj bi neke članice u nekim oblastima išle dalje u integracijama od nekih drugih. Svako od učesnika tog sastanka - nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Fransoa Oland, te premijeri Italije i Španije, Paolo Đentiloni i Marijano Rahoj - koristio je u obraćanju novinarima drugačiju terminologiju, ali je osnovna poruka bila ista: u situaciji kad neke zemlje žele intenzivnije povezivanje a druge labaviju uniju, i kad je u nekim oblastima saglasnost pristojnog broja članica moguće postići, dok je u drugim do nje skoro nemoguće doći, jedino rešenje je da svaka država izabere koliko integrisana u EU želi da bude. Ako ovo zvuči kao nešto što već postoji, to je zato što tako i jeste. Očigledni primeri su evrozona i šengenska zona: članstvo u njima nije obavezno i zemlje koje ne žele ulazak u neku od njih na to niko ne primorava - dok oni koji bi to želeli prethodno moraju da ispune set uslova. Najnoviji primer te višeslojnosti je odluka doneta upravo na prošlonedeljnom samitu, gde je 19 zemalja, posle četvorogodišnjih pregovora, ozvaničilo dogovor o uspostavljanju institucije evropskog javnog tužioca. Preostale članice se uvođenju ovog organa opiru, i zato su izuzete iz dogovora. I ničeg spornog u tome. Jer, koncept intenzivnije saradnje je već ugrađen u neke od temeljnih akata EU: prema važećim pravilima, ako najmanje devet članica Unije želi intenzivniju saradnju u nekoj oblasti, a proceni se da ciljeve zacrtane tom saradnjom na duži rok nije moguće ostvariti na nivou čitave Unije, uz saglasnost Evropskog saveta zainteresovane zemlje mogu da se u tom užem krugu organizuju i donose odluke koje će samo na njih i odnositi. Ako sve to već nije Evropa u više brzina, onda šta je? Jedno je, međutim, kad se ovakva vrsta unutrašnje fleksibilnosti manifestuje na praktičnom, operativnom nivou, a nešto drugo kad se ona uzdiže na nivo temeljnih principa, i još iza nje stanu četiri najveće, za budućnost evropskog projekta vitalno važne zemlje članice. Tako barem to izgleda brojnim kritičarima te ideje: Evropa u više brzina već postoji, kaže rumunski predsednik Klaus Johanis - ali, dodaje, to ne treba da bude cilj sam po sebi. Otpor na koji ideja o Evropi u više brzina nailazi, konstatuje briselski sajt Politiko, očigledno proizlazi pre svega iz bojazni da bi ona mogla da postane suštinski deo identiteta EU i dovede do novih podela, na članice prve i druge klase. I mada se implicira da bi to bila podela pre svega na bogatije zapadnoevropske i siromašnije istočnoevropske članice, liniju razgraničenja ne bi bilo tako jednostavno povući. Protiv ove zamisli je, recimo, i Juha Sipila, premijer Finske - bogate, ali (ne samo geografski) ipak periferne članice Unije: formiranje „različitih političkih jezgara“ unutar EU nije u finskom interesu, izjavio je on. Drugi su još mnogo oštriji: Kačinjski je ideju Evrope u više brzina izjednačio s razbijanjem Unije. Zemlje kandidati se, zasad, ne izjašnjavaju... Da li bi onda u razmatranje trebalo uzeti neko od alternativnih viđenja budućnosti EU koje je ponudio Junker? Vizija Evropa u više brzina se, naime, uglavnom poklapa s trećim od njegovih pet scenarija, onom po kome članice koje to žele ubuduće u integracijama odlaze dalje od drugih. Ostali se protežu u rasponu od mogućnosti da sve ostane po starom (scenario 1), do - za sve neprihvatljive - opcije svođenja EU samo na zajedničko tržište (2); uz varijantu po kojoj bi se u dalje integracije išlo u smanjenom broju oblasti (4), te sad već sasvim nerealnu mogućnost kreiranja federalne Evrope (5). Neizbežno spekulativni karakter ovih scenarija ipak je samo polazna tačka za dugotrajnu diskusiju koja predstoji, a to što su četiri najveće članice već stavile do znanja koja opcija im je najbliža - iako indikativno - još ništa ne mora da znači. Uostalom, koliko sutra Francuska će imati novog predsednika; ko zna ko će dogodine biti na čelu italijanske vlade. Prerano je stoga donositi bilo kakve dalekosežne zaključke o tome kojim će putem EU krenuti; ali biće valjda dovoljno pameti da naredna okrugla godišnjica, 2027, ne bude organizovana kao komemoracija.