Rast bez perspektive

Balkan se kreće u veoma lošem pravcu, a loša slika je pre svega posledica političke situacije. Glavna odlika je da političke elite pričaju o nekom dodatnom parčetu zemlje koje im je uskraćeno, a dobar deo stanovništva želi ili se permanentno iseljava. Zemlje koje još nisu u EU su u lošoj poziciji. Pogotovo Makedonija i BiH, sa nestabilnom političkom situacijom, niskim rastom, sve starijim stanovništvom i rastućim dugom. Kombinacija takvih parametara ne garantuje rast. Da se razumemo, za zemlje na veoma niskom nivou dohotka, kao što su države Balkana van EU, rast manji od pet posto je rast koji ne pruža perspektivu. Srbija ima loš rast u prethodnih nekoliko godina, a ni projekcije nisu bogzna kakve. Uz to, ima problematičan, većinom devizno denominiran javni dug, velike poreske namete, visok stepen nezaposlenosti i naravno Kosovo. Takva kombinacija, sa unutrašnjim previranjima i pitanje daljeg proširenja EU, znači da u narednoj deceniji ili dve rast neće biti na nivou od pet posto. Političke elite na Balkanu u otvorenim tržišnim uslovima još nisu shvatile da rast danas daje šansu za rast sutra, a da mali rast danas garantuje dugoročnu stagnaciju. Razlog? Migracije su postale toliko učestale i fleksibilne da se stanovništvo prirodno ponaša oportuno kao nikad pre i svako želi da maksimizira svoj životni standard u što kraćem periodu. Na visokom nivou je fleksibilnost informatičke generacije, a ona je kreator bržeg ekonomskog rasta. Pored migracija imamo i negativan prirodni priraštaj. Sa konstantnim starenjem i smanjivanjem broja stanovnika, rast postaje sve manji, a obaveze, unutrašnje i spoljašnje, uvećavaju se bez obzira na dinamiku ekonomije i radne snage. Dalje, fascinira i konstantno nastojanje državnih organa da „obezbeđuju“ rast ekonomije, subvencionišući kompanije i određene sektore koji nemaju dugoročni efekat na kvalitetan ekonomski rast, koji se dalje može multiplikovati. Subvencionisanje propalih kompanija i otvaranje novih fabrika u oblasti svinjogojstva, proizvodnje kablova i čarapa je upravo ono što Srbija ne treba da radi. Subvencije u sektore i deo stanovništva koji nije „radno konkurentan“ na evropskom tržištu, a samim tim ni fleksibilan, put je u konstantnu stagnaciju i zavisnost od stranog kapitala, fokusiranog na niske dodatne vrednosti i jeftinu radnu snagu. Koliko god apsurdno zvučalo, fokus države treba da bude na 30.000 mladih koji godišnje odlaze iz Srbije, a ne na pola miliona zaposlenih sa niskom fleksibilnošću. Tih 30.000 jednog dana može zaposliti i taj deo stanovništva, a obrnuto nikada. Usled ovakve situacije, ne treba previše biti iznenađen da Srbija zajedno sa regionom ima nizak rast, skoro deflaciono okruženje (u zemljama koje imaju valutu vezanu za evro), nizak rast bruto domaćeg proizvoda, konstantan rast javnog duga (i to uglavnom u stranoj valuti) i najvažnije, rast realnih zarada na vrlo niskom nivou, izuzimajući Rumuniju.