Neophodni neprijatelji

Šta se zbiva kada Margarita uđe u bar i vidi divlju ćurku kraj džuboksa? Nešto vickasto, izvesno, ali biva još zabavnije kada sve te imenice uđu u politiku. DŽuboks, Barmen, Margarita i drugi hakerski alati koje razvija CIA, o čemu nas je ljubazno obavestio Vikiliks, u vreme objavljivanja ovog teksta nisu sveža vest – sveža nije čak ni Divlja Ćurka – a prošao je i prvi talas neshvatljivog šoka zbog novih dokaza da se sve što kažemo pametnim telefonima i televizorima teoretski može upotrebiti protiv nas. Em što ovo nije prvo curenje poverljivih dokumenata američkih obaveštajnih službi, em što je ovaj koš DŽulijana Asanža po svoj prilici manje efektan od zakucavanja Edvarda Snoudena iz 2013 – Vikiliksov materijal, na primer, ne kaže ništa o tome na koga CIA šalje svoje zle igračke, za razliku od detaljnih Snoudenovih izveštaja o globalnim američkim, britanskim i inim svinjarijama – pa se lavina medijskog interesovanja već valja ka sasvim perifernim detaljima novog špijunskog skandala. Od pitanja ko je i zašto prosledio tajne CIA Vikiliksu, malo koje bi moglo biti nevažnije za običnog čoveka. Pa ipak, mediji, ne samo američki, pomamno tragaju za krivcem. U tom je pogledu naročito upečatljiva kolumna koju je Maks But, analitičar Saveta za inostrane odnose – jednog od najpoznatijih američkih trustova političkih mozgova – napisao za Forin polisi. Tekst je nazvao „Vikiliks se pridružio Trampovoj administraciji“, a odatle biva sve manje uzdržan. Komplikovana priča počinje Butovom ocenom da je Donald Tramp spram Vikiliksovih otkrića bio mnogo uzdržaniji no što bi se to očekivalo od američkog predsednika, možda zato što će od njih profitirati. Maks But dalje podseća da je Tramp nedavno optužio Baraka Obamu da je naredio obaveštajcima da mu prisluškuju telefon tokom izborne kampanje. Tramp, nastavlja But, nije ponudio „ni slovo“ dokaza za takvu tvrdnju, ali je nastavio da melje, što mu je zgodno poslužilo da odvrati pažnju od „daleko ozbiljnijih“ optužbi da je tokom te iste kampanje u haustoru nešto petljao sa Kremljom. E tu, veli But, uskače Vikiliks. „Da li je slučajno što je ,Vikiliks’ prosuo veliku bazu podataka o hakerisanju i prisluškivanju CIA samo tri dana nakon što je Tramp postavio prisluškivanje kao značajan politički problem?“ But podseća i na to da je Vikiliksovo puštanje interne prepiske demokrata niz internet demokratama štetilo u kampanji, a potom se poziva na „obaveštajnu zajednicu“ koja je utvrdila da je Vikiliks ruska patka, to jest ćurka. Odatle je jasno koja se pesma čuje iz Butovog političkog džuboksa: „Prošle sedmice Tramp je bio u defanzivi. A sada njegov arhineprijatelj, obaveštajna zajednica SAD, odgovara na posramljujuća pitanja o tome kako je ovo curenje moglo da se dogodi i šta je procurilo. Opet, možda je sve ovo sasvim slučajno, ali Vikiliks su ruski obaveštajci već koristili da bi pomogli Trampu i zato se mora mnogo pažljivije ispitati ne samo odakle su informacije procurile – postoji li krtica u CIA nego i zašto su procurile sada. Čak i ako nema aktivne saradnje Bele kuće i Kremlja, njihove se agende upadljivo poklapaju. I Putin i Tramp žele da diskredituju američku obaveštajnu zajednicu jer je vide kao prepreku svojoj moći.“ Da ne bude zabune – to što But tvrdi, moguće je. Politika je bordel koji u krevetu gosti i čudnije partnere od Trampa, Putina i Asanža. Ali bi priča o dobrim američkim obaveštajcima koji brane svet od lošeg Trampa i zlog Putina morala da bude odveć naivna i za talentovanije osnovce. Pa ipak, i dalje se kotrlja. „Služio sam deset godina u armiji SAD i deo posla mi je bio da podržim obaveštajne službe... Služio sam ponosno i uradio bih to opet. Na moj užas, Vikiliks je.objavio tajne informacije SAD, što nam je nanelo veliku štetu... Vikiliks je suštinski objavio rat Sjedinjenim Američkim Državama... Svako ko ima veze sa tim trebalo bi da bude definisan kao ,neprijateljski borac’ kako bismo mogli da ga tretiramo na odgovarajući način“, pisao je izvesni DŽon Hamler redakciji Kolumbus dispeča, dnevnih novina iz Kolumbusa u Ohaju. DŽon Hamler je svakako nešto obaveštajno, ili saradnik službe ili izmišljotina službe, ali ako je nešto stvarno šokantno u ovom novom curenju podataka o curenju informacija kroz digitalne cevi, to je da neki ljudi, neki mediji, neki svet izgleda veruje u urnebesna opravdanja CIA u stilu „sve-ovo-radimo-za-vaše-dobro“. „... Posao CIA je da bude inovativna, poslednja reč tehnologije i prva linija odbrane ove zemlje od spoljnih neprijatelja... (Agenciji) je zakonom zabranjeno da sprovodi elektronski nadzor nad pojedincima ovde, kod kuće, uključujući naše američke sunarodnike, i CIA to ne radi. Aktivnosti CIA podvrgnute su rigoroznom nadzoru...“, veoma je duhovita CIA u zvaničnom saopštenju povodom novih padavina iz Vikiliksovog oblaka. CIA je podsetila svoje dobre Amerikance da bi zbog svakog Vikiliksovog otkrića trebalo da budu „duboko zabrinuti“ jer – suma sumarum – neprijatelj nikad ne spava. I bivši direktor CIA Majkl Hejden rekao je da su Margarita i njena ćurka bile taktike „legitimnog spoljnog nadzora“, i da su zbog toga, je li, dobra i pravedna stvar. I zato će, naposletku, negde u raspravama o tome ko je i zašto dostavljao poverljive podatke Vikiliksu, zašto ih je Asanž objavio i zašto je to učinio baš sada, i da li se naše obaveštajne službe obaveštavaju i o nama ili samo o ostatku sveta – što je stvar dobra i pravedna – biti izgubljena činjenica da CIA razvija hakerske alate koji bi joj omogućili upad u manje-više sve što je povezano sa internetom. A tu nije bitno što je reč o CIA, ni što je CIA američka, jer isto važi i za ruske i za turske i za srpske agenture, već je bitno što je reč o obaveštajnoj službi, dakle o organizaciji koja je daleko veća pretnja dobrobiti običnog čoveka nego što je i najzlonamerniji haker. I tu takođe nije važno što alatke CIA ne mogu baš sve što se pominjalo u prvim paničnim izveštajima – ne mogu, izgleda, da probiju šifrovane aplikacije za čet poput popularnog Vacapa (WhatsApp) – i što Gugl i Epl tvrde da su rupe kroz koje su ćurke prolazile uglavnom već zabarikadirali. A jeste bitno što se autorskim tekstom za britanski Gardijan oglasio slavni Tim Berners-Li, izumitelj Vorld Vajd Veba, WWW-a. Berners-Li je zabrinut zbog stanja sopstvenog izuma i podvlači tri problema koje treba rešiti da bi internet kakav poznajemo opstao. Prvi je, gle’ čuda – gubitak kontrole nad ličnim podacima. „.. Sarađujući sa kompanijama – ili ih prisiljavajući – vlade sve više posmatraju svaki naš onlajn pokret i donose ekstremne zakone koji gaze naše pravo na privatnost... Čak i u zemljama u kojima verujemo da vlasti rade u interesu građana, posmatrati svakoga sve vreme, previše je. To ima jezive posledice na slobodu govora...“, piše Tim Berners-Li. Otac Mreže bio je u svom tekstu suviše dobar diplomata, ali čak se ni taj umereni glas neće čuti od vriske o onoj trojci iz političkog bordela, vriske koja može samo da obezbedi neometanu proizvodnju ćurki, što virusnih, što ljudskih.