Da mi sin bude slavan

Ime Miroslav (kao i Svetislav, Vladimir, Bogoljub, Radivoj i mnoga druga) spada u tzv. bitematska imena, tj. ona koja su složena od osnova dveju reči. Takva imena postoje u svim indoevropskim jezicima. U starogrčkom, na primer, mnoga sadrže osnovu reči kleos, „slava, ugled“: Perikle znači „slavom okružen“, Sofokle „slavan po mudrosti“, Temistokle „slavan po zakonu“, Kleopatra „slavna po ocu“. Mnoga imena germanskog porekla sadrže osnovu hruod, „slava“, odakle Rudolf „slavni vuk“, ili Hruodger = englesko Rodžer (fr. Rože, ital. Ruđero), „slavan po koplju“. U sličnom značenju upotrebljava se i berht, „sjajan“ (isti koren imamo i u engleskom bright), kao drugi element imena Albert („sjajan po plemstvu“), Herbert („sjajan u vojsci“), Hubert („slavan po umu“) i drugih. Oba korena susreću se u imenu Robert („slavan i sjajan“). Sve ovo ukazuje da su i slovenski roditelji želeli da im sin bude slavan, ugledan, važan u društvu. Ipak, ni drugu Vučetićevu pretpostavku ne možemo sasvim odbaciti. Reči slava, Sloven (Slaven, Slavjanin) i slovo (sa značenjem „reč“, kao i danas u ruskom) nesumnjivo su u srodstvu, ali je teško reći kakvom. Petar Skok u svom etimološkom rečniku kaže: „Osnova slov- tumači se na šest i više raznih načina“. Možda je najverovatnije da treba poći od nekadašnjeg glagola sluti, slovem, ’govoriti’, koji je po prezentskoj osnovi uskoro dobio oblik sloviti (odakle naše osloviti i prosloviti). Slava se tako zove jer je slavan onaj o kome svi govore. Sloveni bi po tome bili „oni koji govore“, dok su Gote i Germane, prve strane narode s kojima su došli u dodir, prozvali „Nemci“, tj. nemi, nemušti, oni koji govore nekim nerazumljivim jezikom. Zanimljiva je i hipoteza da naš pridev tuđ dolazi od starogermanskog deuto-, od čega je današnje nemačko deutsch. Franjo Tuđman bi po tome zapravo bio Franjo Dojčman, što politički zvuči sasvim logično.