Gospodin mangup i njegovi prijatelji

Bio je kraj maja 2016. kad me je pozvala Milena Dravić i kazala: Rado, Grand kafa predlaže da se radi monografija o Draganu Nikoliću. Oni žele da finansiraju tu knjigu, a ja bih volela da vi to radite. Da idemo zajedno kod njih da se dogovorimo. Prošlo je malo vremena i otišli smo u Grand kafu Milena, Milan Vlajčić i ja, a čekali su nas prvi čovek Grand kafe Andrej Bele, njegova pouzdana saradnica Slavica Lalović i ostatak tima sa kojim ćemo do kraja dobro sarađivati. Lako smo se dogovorili šta hoćemo, potom kako ćemo, i na kraju kada ćemo. Imala sam na umu samo jednu misao: Dobro, Dragane, nisi uspeo da završiš knjigu koju si počeo da pišeš, obećala sam ti da ću ti pomoći, nije nam se dalo. Da sada ja učinim nešto za tebe. U stvari, tebi u čast. Tako sam počela da radim monografiju o Draganu Nikoliću, koju sam na kraju naslovila Gospodin mangup. Milan Vlajčić je obradio segment Draganove filmske karijere, Aleksandar Saša Milosavljević je prvi kritičar koji je ponudio sveobuhvatni prikaz Draganove pozorišne delatnosti, a Predrag Perišić je sagledao sva televizijske izraze Dragana Nikolića. Goranka Matić je napravila majstorski izbor fotografija i njihovog razmeštaja. Milena i ja smo se dogovarale povodom ličnosti koje će govoriti, pisati o Draganu i njihovom zajedničkom radu: Zdravko Šotra, Slobodan Šijan, Boro Drašković, Miša Radivojević, Dejan Mijač, Slobodan Unkovski, Paolo Mađeli, LJiljana Todorović, Miroslav Lekić – bio je zajednički izbor. Dušan Kovačević je prihvatio da piše predgovor, a Miloš Radović tekst o tome kako je nastala serija reklama za Grand kafu. Još sam predložila da preštampamo tekst Dragoslava Draže Petrovića koji je napisao u Nedeljniku povodom smrti Dragana Gage Nikolića. Reditelj i scenarista Zdravko Šotra, neprevaziđeni majstor šou-programa Obraz uz obraz, reditelj filma i serije Idemo dalje, Ranjeni orao, dokumentarnog filma Gde cveta limun žut... i drugih ostvarenja gde je radio sa Draganom Nikolićem, svoj iskaz u monografiji počinje rečima: „Pokušavam da objasnim i da sebi razjasnim jedan neobičan osećaj – nikako ne verujem da Gage više nema. Tako nešto mi se događa prvi put i traje od trenutka kada je javljeno da on više nije među nama. Objašnjenje ne mogu da nađem. Biće jednostavno da su ličnost, plemenitost, darovitost, šarm, da je sveukupni život ostavio mnogo jači pečat nego njegova smrt...“ Taj pečat života jači od smrti, kao da je bio zvezda vodilja svim akterima ove monografije koji su pisali o svom radu i drugovanju sa Gagom. Slobodan Šijan, koji je snimio sa Draganom antologijski film Ko to tamo peva, polazi od tvrdnje da je „Dragan Nikolić najznačajniji glumac modernog srpskog i jugoslovenskog filma naše generacije.“ I to lako i ubedljivo dokazuje: „Jednostavno, on je imao jednu vrstu prirodnosti koja je bila bliska našem shvatanju filmske glume. Obično, čak i dan-danas, za veliku interpretaciju se smatra kada se vidi da glumac tu nešto važno radi, da glumi. Kod Dragana Nikolića to niste mogli da vidite. I to je ta modernost njegova koja ga izdvaja od većine drugih glumaca, a ta modernost, ta prirodnost nije nešto što zaista može tek tako da se dobije prirodnim ponašanjem, već je to, jednostavno, nešto što mora da ima strukturu, da ima tempo, a on je za to imao fantastičan osećaj i to možete da vidite kad gledate njegove filmove. Sve to, njegova nonšalancija, prirodnost, u sebi ima jedan ritam, jednu neverovatno strukturisanu interpretaciju ali bez namere da se impresionira, da se pokaže nekakva glumačka tehnika. Po tome je on najsličniji nekima od najvećih zvezda svetskog filma.“ Reditelj Miša Radivojević, koji je sa Draganom Nikolićem snimio filmove Bube u glavi i Bez reči, tvrdi da je predug niz sjajnih bisera, uloga koje je ovaj glumac posejao u jugoslovenskom i srpskom filmu i da je umeo da se useli u neverovatno veliki broj različitih likova: „Umeo je da uskladi svoje relativno mirno lice i vitko telo, ne zna se čime je bolje vladao, upravljao i govorio. U njegovim očima, u jednom kadru mogli ste da uočite i krvarenje i podsmeh tom krvarenju, njegovo telo je ponekad bilo pertla a ponekad bič.“ Miroslav Lekić i Dragan Nikolić su najpre radili zajedno filmove Nož i Lavirint, a potom serije Sva ta ravnica i Jagodići. U seriji Sva ta ravnica, Gaga je igrao grofa Jagodića i bilo je predviđeno da umre u desetoj epizodi prvog ciklusa. Međutim, Lakić kaže da je „Gaga bio toliko dobar da nam je bilo žao da umre, i ostavili smo ga živog do kraja serije, i nastavio je da igra i u drugom delu serije koja se zvala Jagodići.“ Priča o Grand kafi i njenim promoterima Mileni Dravić i Draganu Nikoliću, posebno je i poslednje poglavlje ove monografije, koje ne bi bilo bez Grand kafe. Reditelj i scenarista Miloš Radović bio je najpozvaniji da napiše esej o tome kako je nastala ta fama praćena sloganom I miris i ukus: „Jedne večeri, na takozvanim malim ekranima, pojavio se Lepi Gaga nonšalantno, sa sakoom prebačenim preko ramena, sa onim pogledom od kojeg venu gladiole. Pored njega, stajalo je veliko zrno kafe. Taj kadar, ta slika, bio je početak jedne duge, ponosne istorije odnosa jednog superbrenda i dvoje sjajnih glumaca. To što su Grand kafa, Milena Dravić i Dragan Nikolić ostavili za sobom posle skoro dvadesetogodišnje saradnje, ostaće dugo nedostižan, neuhvatljiv cilj u svetu domaćeg marketinga.“ Prijatelj, pisac, akademik Dušan Kovačević, svoj uvodni tekst u monografiji Gospodin mangup, naslovio je Vidimo se, a u jednom delu svog literarnog iskaza, napisao je: „I ja se ne sećam da je ikada neki veliki glumac bio toliko voljen i žaljen posle odlaska kao što se to Gagi iskazivalo u svim iskrenim i dirljivim izjavama znanih i neznanih ljudi iz esnafa i građana koji su ga voleli i poštovali više nego što je bilo ko mogao naslutiti. I žao mi je, baš mi je žao, što o toj velikoj ljubavi Gaga nije mnogo znao – pretpostavljao je da je svoj posao radio najbolje što je umeo i da je bio dobar čovek, ali da su ga ljudi toliko voleli i poštovali, to će mu, nadam se, neko reći...“ Nadam se, neko će mu reći i da je iz te ljubavi nastala i monografija o njemu Gospodin mangup, koju sam potpisala ne samo sa ljubavlju, već i sa ogromnim poštovanjem za ovog jedinstvenog čoveka i glumca. P. S. U danu kada sam završila ovaj tekst, javila mi se Milena Dravić i kazala mi da je tog dana predala Jugoslovenskoj kinoteci legat Milene Dravić i Dragana Nikolića.