Ekonomija i mentalitet

Partijsko zapošljavanje je stvar mentaliteta, reče ministarka Brnabić, a da ne bi bilo nesporazuma, dodade: „Promena mentaliteta će stopirati stranačko zapošljavanje“ (Blic, 26. februara 2017). Pa - senzacionalno, svaka čast! Još da nam je rekla - koji je narod, ikada, promenio mentalitet? Evo, Irci, na primer: ne podnose Engleze, piju „ginis“ i pevaju, i nikad se nisu promenili. Isti su bili kad su gladovali i bežali u emigraciju, i sada, kada su skoro najbogatija zemlja u Evropi. Je li ministarka ikada čula za Južnu i Severnu Koreju, za isti narod, a dve države - gde jedni gladuju, a druge svet naziva azijskim čudom. Kud se izgubi mentalitet, pitamo se? Uzrok razlika između dve Koreje znamo i sami: razliku čine - institucije! Jedni imaju zdrave podsticaje da rade, da ulažu, da napreduju, dok drugi nisu bili te sreće. Da bi preživeli, ćute i klanjaju se „dragom vođi“, a posle njegovom „velikom nasledniku“.... i životare, šta im preostaje? A partijsko zapošljavanje, ako pitate ministarku Brnabić, nestaće - kad promene mentalitet! Nije ministarka čula ni za Zapadnu i Istočnu Nemačku (ili ne povezuje) da je razlike tamo napravio - zid, a ne mentalitet. Koji svakako nije uzrok tome što su „ostdojčeri“ u danima ujedinjenja prodavali automobile (doduše, „trabant“) za jednu nemačku marku, jer za to đubre niko od zapadne braće ne bi više odvojio, a sami ni toliko nisu imali. I? Šta se desilo posle toga? Počeli su na obe teritorije da važe (ali zaista da važe) isti zakoni - i dobismo najmoćniju zemlju Evrope. Kako onda, kad je sve tako poznato, neko ima obraza da nam ispreda priču o tome da nas, Srbe, mentalitet sprečava da se razvijemo? Ili da nama u greh bude pripisano to što ovde nesposobni zauzimaju mesta sposobnima? Može im se, eto kako imaju obraza. Ovde ministri, u stvari, nikad ništa i ne izjavljuju, niti iskazuju bilo kakvo mišljenje, već ponavljaju reči koje pre njih izgovori premijer. Pa, čik, onda, nek` im neko nešto prigovori! A o mentalitetu je iste reči najpre izgovorio Vučić, pa Brnabićeva nastavlja. „Zato nam je potrebna promena mentaliteta. Da naša deca nauče da se sve u životu postiže radom...“ Ko je ovo rekao, šta mislite: Vučić ili Brnabićeva? I tako ode mit o nestranačkim ministrima, o nezavisnim ekspertima ... Sve je to isti kalup, ista matrica. Iste institucije, a nakaradne. A glavna institucija ovde glasi: biće onako kako ja kažem! Pa jednom kaže - i ja bih srušio divlju gradnju u Hercegovačkoj, a kroz par dana kaže - neću da rušim divlju gradnju u Novom Pazaru! I moli nas: „Dajte nam način da vidimo kako ćemo da primenimo zakon“. A način je samo jedan: da se zakon primeni na sve, pa i na divlju gradnju u Hercegovačkoj ulici, naravno. A institucije da štite sve legalne zgrade, od Hercegovačke - do Novog Pazara, naravno. Ko bi onda pristao da investira u Srbiju, gde volja zavisi samo od jedne osobe? Ima ih, nekolicina ... Jedni su (retki) strani investitori, koji dobijaju povlastice koje im nijedna normalna zemlja ne bi odobrila. Drugi su tajkuni, koji pod Vučićevom vladom rastu i cvetaju, a on sam, na velika vrata, uvodi Bogoljuba Karića u svoju predsedničku kampanju. A neizvesnost - nikad veća. Od rečenice: „Ponoviću po hiljaditi put: ne pada mi na pamet da se kandidujem“ (Tanjug, 23. jula 2016), do rečenice – „Prihvatio sam kandidaturu za predsednika Srbije“ (RTS, 14. februara 2017), svi ministri su sedam meseci cupkali onako kako je u tom trenutku trebalo da cupkaju. I šta će, kukavci, nego da hvataju u letu šta da kažu i nekako da spasu fotelju. Samo, ekonomija to ne prašta. Kad gurneš sposobne u zapećak - oni odlaze. Možda i brže nego što su pobegli od ratova, jer rat ipak dođe pa prođe, a ovo može da traje zauvek. Privredni rast i bolji život otići će negde drugde, jer se ljudi rukovode podsticajima, a ne mentalitetom. A kad ovde ostanu samo botovi, ni sadašnji premijer se više neće sekirati što ga toliki svet ne voli. Svi će ga voleti.