Cena zatvorenih vrata

Nije ni prvi a neće biti ni poslednji put da Redžep Tajip Erdogan i Evropa razmenjuju tešku verbalnu artiljeriju. Različiti su povodi - ovog puta turskog predsednika ražestilo je to što su Nemačka i Holandija onemogućile ministrima iz Ankare da mitinguju pred turskim radnicima u ovim zemljama uoči aprilskog referenduma o ustavnim promenama koje predviđaju proširenje predsedničkih ovlašćenja na ionako ničim omeđenu Erdoganovu vlast. Slične zabrane najavljuju i Austrija i Danska; zvanični Kopenhagen diplomatski uljudno moli Ankaru da odustane od ovakvih nauma imajući u vidu da takvi skupovi mogu biti idealna meta terorista. Racionalno gledano, lako bi se moglo odbraniti stanovište i da takvi mitinzi mogu dovesti do sukoba i unutar same turske etničke zajednice imajući u vidu da referendum u dijaspori izaziva ozbiljne podele kao i u samoj Turskoj. Ali kakvih uopšte dodirnih tačaka više imaju Erdogan i racio, ako se zna da je u poslednjih nekoliko godina proćerdao sve što je prethodnu deceniju i po gradio - od rekordnih stranih investicija preko respektabilnog privrednog rasta i stabilizacije nacionalne valute do dalekog spoljnopolitičkog dobačaja. Erdogan u ovom trenutku na umu ima samo milion i po turskih gastarbajtera koji imaju pravo glasa na aprilskom izjašnjavanju i stoga nisu zanemarljiv referendumski rezervoar glasova. To što usput evropske zemlje naziva nacističkim i fašističkim takođe nije prvina, ali kao lukav i iskusan političar Erdogan kalkuliše pojačanim istorijskim reminiscencijama na koje je, naravno, Nemačka posebno osetljiva. Ono što bi se moglo nazvati novošću jeste žestina s kojom turski predsednik nastupa, i to nakon što se nedavno onako preigrao: njegov pokušaj da Turska nadraste status regionalne sile do te mere je krahirao da je na kraju morao da gleda u pod pred ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Biće da Erdogan u najnovijoj krizi odnosa s Evropskom unijom ima više aduta nego što ih je imao u poslednjoj deceniji, detektujući u prvom redu nedostatak kohezije unutar same EU, u skorije vreme ozbiljno uzdrmane bregzitom i pobedom Donalda Trampa u Americi. Najpre, golim okom je vidljiva unutrašnja nestabilnost Unije koja ne može da usaglasi osnovne postulate budućeg funkcionisanja, a ideje o „Evropi jezgra“ i „Evropi periferije“ više deluju kao iritiranje značajnog broja članica nego kao ozbiljan plan. Erdogan je samo iskoristio momenat i, pošteno govoreći, činjenicu da je Evropa ignorisala obećanje da će reaktivirati pregovore o pristupanju Turske Uniji, koji su u potpunom kolapsu poslednjih dvanaest godina. Uzmemo li u obzir činjenicu da su do sada okončani pregovori o samo jednom od 35 poglavlja, ne čudi cinična primedba jednog poslanika Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP) da će Turska, „ako nastavi ovim tempom, članica EU postati u 22. veku“. Doda li se tome i činjenica da Brisel nije mnogo mario ni za onaj deo dogovora koji predviđa ukidanje viza za turske građane - što je bio deo pogodbe o zaustavljanju migranata - Erdogan je jasno pokazao da i te kako ima čime da zapreti ne hajući što to čini krajnje nezgrapno. On dobro zna da bi novi izbeglički talas koji bi iz Anadolije krenuo ka zapadnoj Evropi mogao da definitivno potopi pokušaje Unije da nekako preživi unutrašnje trzavice. Na tom tragu, pritisak je dodatno pojačao ministar za evrointegracije Omer Čelik porukom da bi Turska trebalo da preispita sporazum s Unijom, budući da se Brisel ne pridržava dogovorenog. On, istovremeno, kaže da su članice EU za sada uplatile samo 670 miliona evra od obećanih šest milijardi za rešavanje statusa tri miliona izbeglica koji se trenutno nalaze u Turskoj. Otuda ne treba da čudi ni to što je nemačko Ministarstvo inostranih poslova pokušalo da spusti tenzije saopštavajući da se turskim državljanima u Nemačkoj mora omogućiti da glasaju na referendumu. Ministarstvo takođe pomirljivo poručuje da je stranim političarima dozvoljeno da vode kampanje u Nemačkoj, ali da se moraju poštovati pravila javnog reda i bezbednosti. Ali to nije jedino ogrešenje EU. Zvuči zaista cinično kada nemački i austrijski mediji upozoravaju da bi prekrajanje Ustava moglo da dokrajči demokratiju u Turskoj. Godinama se niko od briselskih zvaničnika nije mnogo osvrtao na to što se Turska, kao zemlja koja je formalno kandidat za članstvo u Uniji, otvoreno udaljavala od poštovanja ljudskih prava i slobode govora. Dogodilo se upravo suprotno - Evropa je zbog svojih, pre svega spoljnopolitičkih interesa, ćutke posmatrala kako na Bosforu raste kult ličnosti do tačke kada se stvari teško mogu vratiti u normalu. Naprosto, Erdogan je trebalo da bude garancija netaknutih NATO interesa i američki malj u sirijskom sukobu. Stvari su, međutim, krenule potpuno drugačijim tokom, posebno nakon neuspelog državnog udara prošle godine i Erdoganovih optužbi da iza pokušaja njegovog svrgavanja stoji verski vođa Fetulah Gulen koji živi u SAD i čije izručenje Turska traži - i, možda još više, zbog prilično iznenadnog približavanja Moskve i Ankare. Posebno komplikovanim u ovom trenutku čine se odnosi NATO i Turske. Više je nego očigledno da Ankara uzima sebi za pravo da sopstvene geostrateške interese ne saobražava sa interesima Alijanse. Upravo otuda i apel nemačke ministarke odbrane Ursule fon der Lajden da NATO mora da zadrži Tursku pod svojim okriljem uprkos razmimoilaženjima. Jednostavno, strateški značaj Ankare je takav da bi gubitak južnog krila Alijanse mogao da izazove potpuno prekomponovanje dosadašnjeg geopolitičkog ustrojstva. Naravno, Erdogan vrlo dobro zna kako stvari stoje i ne propušta da drsko Zapadu stavi do znanja da u Rusiji ima rezervni položaj. Posebno posle ponovo aktuelizovane priče o projektu Južni tok o kome bi trebalo više da se zna nakon ovomesečnih parlamentarnih izbora u Bugarskoj. S druge strane, upadljivo je ćutanje Vašingtona koji je u ovom trenutku mnogo više zabavljen kadrovskim problemima Trampove administracije. Pri tome, jasno je da Amerikancima nije stalo da na južnom krilu imaju bilo kog čoveka, već svog čoveka - a Erdogan već neko vreme pokazuje da nije ni sasvim svoj. A da stvari stoje bas tako, pokazuje i njegova namera da nakon referenduma uvede smrtnu kaznu. To bi otprilike značilo da će Redžep Tajip na kolac nabiti sve koji su se u noći neuspelog puča bilo kojim poslom našli na trgovima turskih gradova i proglasiti se Alahovim mlađim bratom lično. Iz perspektive ukupnih odnosa Turske i EU deluje skoro patetično upozorenje evropskog komesara za proširenje Johanesa Hana da bi uvođenje smaknuća diskvalifikovalo Tursku za članstvo u EU. Kao da je bilo šta do sada kvalifikovalo. I kao da Erdogan ne zna da i te kako ima istine u ciničnoj poruci njegovog poslanika o „Turskoj u EU u 22. veku“. Listu optužbi turski predsednik zaokružio je tvrdnjama u britanskom Indipendentu da je Evropa započela „sukob hrišćanstva i islama“. On sasvim dobro uočava da iz perspektive svog neoosmanskog vidika ostatak muslimanskog sveta sasvim drugačije percipira Tursku nego što to čini Evropa. Osim što za dobar deo muslimana Turska predstavlja ekonomsku silu, ma kako to paradoksalno zvučalo, Ankara je i demokratski uzor već samom činjenicom da u dobrom delu tog muslimanskog sveta ne postoji ni privid bilo kakvih sloboda. Naposletku, utisak je da se Evropa suočava sa bumerang efektom onoga što je makar nečinjenjem i sama kreirala. Sa pozicije nekoga ko jednim potezom može EU uvaliti u nepremostive probleme, Erdogan sada poručuje da može sve što mu se hoće. Uključujući i mitinge po stranim zemljama.