Bojim se da vlast sprema izbornu krađu

Ovaj razgovor bi verovatno izgledao drugačije da se nije desio u završnici izborne kampanje, za koju se nadam da će ostati zapamćena kao poslednja koja je vođena u tako besprizornom negiranju prava na iole ravnopravan pristup medijima svih „ostalih“ predsedničkih kandidata. Razmislite o tome pre nego što se pobunite zašto nisam postavila „oštrija“ pitanja. Kako zamišljate veče 2. aprila? Najviše brine to što niko sa kim sam razgovarao ne može da zamisli da će Aleksandar Vučić imati kapacitet da kaže: „Izgubio sam izbore, vidimo se u nekom drugom filmu“. Možete li da zamislite da kažete „priznajem pobedu Vučića“? Onaj ko izlazi na izbore nespreman da kaže da je izgubio, ne zaslužuje ni da pobedi. Preduslov za to je da izborni proces prođe bez krađe glasova. Odakle vam ideja da se sprema krađa? Čujem od ljudi unutar SNS da u restoranu u blizini Sava centra dnevno zaseda grupa koja pravi planove kako će potplaćivati članove biračkih odbora. Javljaju mi i imena ljudi koji organizuju upisivanje novih imena u biračke spiskove na Kosovu, neće glasati, ali će se njihovi „glasovi“ brojati. I još mnogo, mnogo toga. Ja bih voleo da se ispostavi da su to fantazije, ali bojim se da nisu. Ako su te metode na delu, odakle vam optimizam da će ljudi poverovati da ima smisla učestvovati na takvim izborima? Većina shvata da nema kud dalje. Metod vladanja strahom i lažima je „obrnuo igricu“, život se pretvorio u čekanje - „dok ne dođu po nas“. Ne može to stanje da traje unedogled. Ne možemo da živimo toliko poniženi. LJudi ne pristaju. Sa mitinga u Hercegovačkoj ste se obratili Aleksandru Vučiću kao „kompletnom fantomu“ koji je osmislio akciju rušenja u Savamali, s kojim saznanjima? Svestan da je on čovek koji je institucije Republike Srbije s predumišljajem pretvorio u pepeo. U zemlji nema drugog moćnika koji može da onesposobi tužilaštvo, veže ruke policiji, utera laž u usta komunalnoj policiji, obezbedi da „idioti iz vrha gradske vlasti“ raščiste poprište brutalnosti i destrukcije države i posle svega bahato kaže - „ja bih to danju radio“. Šta ste mislili kada ste mu sa istog skupa uputili pitanje: „Čiji je novac važniji od života jednog čoveka, noćnog čuvara Slobodana Tanaskovića“? Imam ozbiljne sumnje oko porekla novca koji se investira u Beograd na vodi i uopšte porekla nekih investicija. Ne bi me iznenadilo da i ono malo para što je stvarno uloženo potiče sa Balkana. Kada kažete da Srbija ne može biti privatan posed „bratije na vlasti“, pa onda još pojasnite da mislite na porodice Vučić i Mali, šta stoji iza tih reči? Dovoljno je da pogledamo ogromnu količinu imovine koju je Siniša Mali „zaboravio“ da prijavi Agenciji za borbu protiv korupcije, nekretnine, ofšor kompanije, udele u firmama, pa da razumemo da se ti ljudi ne bave državnim poslovima nego privatnim biznisom. Agencija je o tome izvestila Tužilaštvo, ali... odatle muk. Radim u državnoj službi dvadeset godina, niti imam firmu, ni bilo kakav udeo u bilo kom privatnom biznisu - da li to znači da su ti ljudi sposobniji od mene pa mogu više poslova odjednom da rade, ili nešto drugo? Ako država nije pretvorena u privatan posed, kako je moguće da brat Siniše Malog i brat Aleksandra Vučića imaju pratnju Vojne policije? Službena izjava ministra odbrane, koji me je obavestio da su se tamo „zatekli“, pa se zbog dva neznanca potukli s policijom je uvreda inteligencije građana Srbije i ruganje pravnom poretku, svojstveno ovoj vlasti kao nijednoj pre nje. Deo javnosti pominjanje premijerovog brata doživljava kao nepristojni „napad na porodicu“, da li imate bilo kakva saznanja o uticaju i poslovanju Andreja Vučića, izvan „glasina“? Moj posao je bio kontrola rada organa vlasti, a ne građana, i nikada se nisam bavio Andrejom Vučićem. Ali, znam da sam pre šest meseci kao zaštitnik građana otišao u Priboj, primio me je predsednik opštine i razgovarali smo o zaštiti prava građana Priboja od nekorektnosti vlasti. On je prisustvovao mom razgovoru sa građanima. Nekoliko dana kasnije se pojavio Andrej Vučić i pričao sa predsednikom opštine - ne znam o čemu i s kojim ovlašćenjima.Taj predsednik opštine mi se posle toga više nikada nije javio na telefon. Slično se desilo i posle moje službene posete predsedniku opštine Čajetina. Nakon mog odlaska na Zlatibor je stigao Andrej Vučić, dok je on držao sastanak u SNS-u, policajci su upali u kancelariju Milana Stamatovića tražeći dokaze o navodnim zloupotrebama. O tome me je obavestio sam Stamatović. Naravno, nikakva optužnica nije podignuta, to je bilo još jedno zastrašivanje. Ako moja supruga sutra bude saslušavala predsednike opština, ili se bude pričalo da preuzima firme ljudima - budite sigurni da istragu o tome neću tretirati kao „napad na porodicu“. Da li je Aleksandar Vučić tražio da odustanete od provere šta se zaista desilo u sukobu braće sa Žandarmerijom? Na sam dan incidenta, nakon što su objavljeni snimci, nazvao sam ga da mu kažem da je po svoj prilici napravljena velika greška u radu organa vlasti, da ću pokrenuti postupak kontrole i da treba službeno da razgovaramo, jer imam informacije da su žandarmi prvo odvedeni kod njega u kancelariju. Zamolio me je da ne saopštavam javnosti da ću kontrolisati slučaj, bar dok se ne vidimo - narednog dana u 15 časova. Međutim, već sutra ujutro me je pozvala novinarka jednog tabloida s pitanjem zašto još nisam pokrenuo postupak kontrole i sa optužbom da je to zato što je u pitanju brat Aleksandra Vučića, koga „diskriminišem“. Izjavio sam da mi Andrej Vučić nije podneo pritužbu, da to uvek može da uradi kao svaki drugi građanin, a da ću ja proceniti da li ima osnova da pokrećem kontrolu po sopstvenoj inicijativi. Pozvao sam predsednika Vlade, rekao mu da nema smisla da me moli da javnosti ne saopštavam da pokrećem postupak kontrole, a da šalje novinare da me zbog toga napadaju. „Budale“, rekao je. Nismo se videli u 15 časova. Pokrenuo sam postupak kontrole i nisam o tome obaveštavao javnost sve dok posle razgovora sa vrhovnim komandantom Vojske, predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, nisam shvatio da sem javnosti drugog leka nema. Nakon toga su pokrenuli aferu „Pištolj“. Ideja je potekla od gradonačelnika Loznice Vidoja Petrovića, koji je potom iz G17 primljen u SNS i postao poverenik za region. Znam da je isti tužilac koji vodi postupak protiv žandarma naredio da se dokumenta o samoubistvu izvuku iz arhive i da se bez traga odnesu šefu kabineta ministra unutrašnjih poslova. Dr Stefanović je nakon toga izjavio da predmet traže u arhivi, ali da ne mogu da ga nađu, što je trebalo da sugeriše da je slučaj zataškan. Posle mog tvita da mogu da im pomognem, shvatili su da sam u međuvremenu dobio kopiju predmeta, pa su ga i oni „našli“ kod sebe i pod pritiskom poverenika Rodoljuba Šabića objavili malo-pomalo. Nekoliko meseci kasnije, Vučić mi je rekao da je on lično zaustavio moje hapšenje! Rekao sam mu da sam siguran da dobro zna da bi samo mogao da me drži nevinog u zatvoru jedan, dva, ili tri meseca, koliko god, ali da bih odatle izašao kao Nelson Mandela, te da nije učinio uslugu meni, već je za njega bolje što tu grešku nije napravio. Rekli ste da su danas nekadašnji „dželati Srbije“ postali savetnici premijera, a nekadašnji profiteri - njegovi finansijeri. Na koje profitere-finansijere ste mislili? Kako predsednički kandidat koji nikad nije dobio milionsko nasledstvo ima novca da nas bombarduje TV spotovima svaki dan? Da li znate da jedan sekund na RTS košta 27.000 dinara? Pogledajte broj njegovih bilborda, plakata... Odakle pare da štampa i moje lažne plakate, pisma sa lažnim potpisima Dragana Šutanovca i Zorana Živkovića, falsifikovane pozive da se glasa za trećeg kandidata.. Koliko koštaju onoliki autobusi svaki dan? Ko može da ima toliki novac? Ja sam to pitala vas? Znam da toliki novac niko nije mogao da stekne zakonito. A ako SNS i njeni sateliti to dobijaju od države, tek to je naopako. Šta ste mislili kada ste na pitanje da li podržavate način na koji vlast vodi dijalog sa Prištinom odgovorili „ljudi iz okruženja Vučića sklapaju unosne poslovne dogovore sa ljudima bliskim vlastima iz Prištine, tako se ne gradi mir u regionu, nego privatna imperija“? U jednom momentu sam dobio saznanja o razgovoru petorice ljudi koji su pravili plan „kako da smire Sašu Jankovića“. Dobio sam i njihove fotografije, a pošto se radilo o ozbiljnoj bezbednosnoj pretnji sve sam prosledio BIA. Za jednog od te petorice sam dobio dokumenta da je državni službenik, specijalni savetnik, ali i da se vodi kao vlasnik firme čiji je stvarni vlasnik Albanac sa Kosova koji se povezuje sa trgovinom narkoticima. Jedan policajac mi se nedavno predstavio rečima: „Gospodine Jankoviću, ja sam čovek koji je zaustavio onaj državni auto u kome je bila droga, lično sam je našao, imate svaku moju podršku“. Sada vam govorim veoma ozbiljne stvari zbog kojih, nažalost, neki ljudi mogu da nastradaju. Očigledno nisam političar, odgovaram više nego što se mora. Verujem da građani Srbije zbog ovakvih stvari moraju da dobiju predsednika koji govori istinu i štiti njihovo pravo da govore istinu. Da li uvažavate primedbu da vas ne zna niko izvan „kruga dvojke“? To je uvreda građana Srbije van tog kruga. Na taj „spin“ jedino su naseli neki Beograđani, od njih čujem: „e, super si ti, ali šta vredi kad te Srbija ne zna“. Znaće cela Srbija pre ili kasnije ko je ko. Znaće da dok Aleksandar Vučić na dan bombardovanja Srbije jednom rukom dovodi Šredera na svoj predizborni miting u Beogradu, a drugom piše da sam ja „NATO kandidat“, meni sa niškog trga daje podršku Sreto Malinović, general koji je svoj lovački puk poveo u herojsku bitku sa NATO avijacijom. Ne može propaganda to zauvek sakrivati. Zabranjuju nam sale, onemogućavaju pristup masovnim medijima, ali istina o carevom novom odelu će propevati. Da li vas demorališe kada vidite konvenciju na kojoj je 40.000 ljudi, sa sve Cecom, ili osvetnički „apel 650“? Demoralisan je onaj koji mora autobusima da pravi lažne predstave podrške i da ljude koji su mene podržali naziva huliganima i ološ-elitom. Nemam ni pravo ni razlog da budem demoralisan. Da li je u redu da nam deca odlaze iz zemlje pred uspesima Marijana Rističevića? Pred saopštenjima Milenka Jovanova? Pred diplomom Nebojše Stefanovića? Ne pada mi na kraj pameti da pristanem na to. Da li vas obeshrabri argument Nenada Čanka da ne bi bilo dobro da Vučića pobedi kandidat kome bi prvo radno mesto u politici bilo da bude predsednik Srbije? Naprotiv, ohrabruje me. Kakvu težinu može da ima izjava čoveka koji je u stanju da mi posle našeg tročasovnog sedenja u njegovoj kući poruči da bi dobro bilo da naš susret ostane „nejavan“, a onda još i izjavi da sam ja toliko bahat i arogantan da nisam hteo ni da se vidim sa njim. Ako je nešto obeshrabrujuće, onda je to ono što sam video kad sam otišao kod njega - prvi put sam ušao u zabranjeni deo Novog Sada. Šta to znači? Na ulasku u naselje u kome on živi je - rampa! Tu je i prijavnica na kojoj morate da kažete ko ste i kod koga idete, da bi vas pustili da produžite dalje. Naišli smo na dečje igralište na otvorenom, koje je čuvalo dvoje policajaca u uniformi. Nisam znao da onako nešto postoji u Srbiji. Imao sam veliku platu zadnjih 15 godina, a živim u bloku na Novom Beogradu, u ulazu od 25 stanova, u kojima stanuju po tri-četiri generacije zajedno. Da li vam je rekao da niste dobar kandidat? Rekao je da nemamo nikakav politički ili ideološki problem. Imao je samo jedan zahtev koji, očigledno, nisam hteo da ispunim. Koji? Nedoličan, potpuno nedoličan. Ja ne gazim preko ljudi. Nijedan čovek neće biti pregažen zato što Saša Janković hoće da bude predsednik države. Tražio je od vas da „pregazite“ nekoga? Da. I to je sve što ću reći o tome. Mnogi ljudi koji su odavno stupili na političku scenu kao opozicija Miloševiću danas to Vučiću nisu, ali i dalje sebe zovu opozicijom i kod neobaveštenih prolaze tako. Imaju zadatak da iz politike blatom oteraju ljude sa znanjem, integritetom, stručnošću i spremnošću da urade ono što oni nisu. Vlast im se osladila i sad je čuvaju od novih političkih generacija, a zauzvrat dobijaju mrvice sa njenog stola. Na koga mislite? Na primer na Gorana Vesića. Da li smo pali toliko duboko da smo bespomoćni pred tim arhitektom političkih manipulacija? Mislim i na Čedu Jovanovića, koji danas rasprodaje ostatke svog kredibiliteta, samo on zna zarad čega. Da li je vaša molba Čedi Jovanoviću da ne glasa za vas dokaz da niste političar? Onog momenta kada je politika prestala da bude izraz autentičnih stavova, makar i pogrešnih, i počela da se rukovodi digitronom, političkim proračunom, otuđila se od građana ne samo u Srbiji, nego u dobrom delu sveta. Očekujem glas građana Srbije baš zato što u kampanji govorim i radim ono što mislim. Ne pristajem da bilo šta prećutim ili kažem samo da bih dobio dva procenta više. Radije ću izgubiti izbore zbog onog što jesam, nego da ih dobijem zbog onog što nisam. Izjava da je Vučić „platio“ susret sa Angelom Merkel srpskom državnom imovinom na Kosovu bila je ili nije politički promašaj? Nije mi cilj da se dodvoravam bilo kojoj stranoj zemlji, već da kao predsednik postignem da im partner bude cela država Srbija, u saglasju sa svojim nacionalnim interesima. Kandidujem se za predsednika Srbije, ne Nemačke. Da li je iluzorna svaka dalja trka protiv kandidata koga su ugostili Merkelova i Putin? Vladimir Putin, naravno, štiti interese Rusije, ruske privrede i prodora u svet, Angela Merkel čuva svoju sferu uticaja, potpuno ih razumem. Vučić misli da njima dobija izbore, razumem i to. Samo ne razumem gde je i u čemu se tu ogleda nacionalni interes Republike Srbije. Merkel je upravo promovisala Evropu sa četiri brzine, sa nama u najsporijoj, dok Putin teško da želi da nas vidi u Evropi. A vlada na čelu sa Vučićem je kao nacionalni interes broj jedan utvrdila priključivanje EU. Šta je tu iluzorno, moji ili njegovi postupci? Jesu li do vas stigli glasovi građana koji kažu: ne mogu da glasam za čoveka koji ide u streljanu? Jesu. Razumem te ograde iz vizure ljudi koji oružje pogrešno vezuju za kriminal ili agresiju. Streljaštvo je sport, a oružje sportski rekvizit, ili sredstvo za zaštitu čovekovog života ili odbranu zemlje, koje se, kao i sve drugo, može zloupotrebiti. Strelci su nas proslavili, a streljaštvo i streličarstvo, kojim se takođe bavim, imaju neuporedivo više veze sa meditacijom nego sa pucanjem. To sam ja, ne stidim se sebe. Trenirao sam deset godina i karate, da bih kontrolisao svoju i tuđu agresiju i oštrio duh, ne da bih se bolje tukao po utakmicama. Čim budem imao kad, nastaviću. Šta znači vaša podignuta pesnica? Dosta uzmicanja nepravdi i poniženju. Znate li ko je najjači, najmoćniji čovek u Srbiji? Slobodan građanin.