Radnička klasa stiže u raj

Previše je za protekle četiri godine jada ostalo za radnicima Fabrike šinskih vozila Goša da bi danas ijedno rešenje izgledalo dovoljno prihvatljivo ili makar utešno. Pogotovo od kada je njihov kolega Dragan Mladenović odlučio da oduzme sebi život, nespreman da se dalje nosi s agonijom u koju su ih drugi gurnuli. I još nešto, ništa manje jada i neizvesnosti ih ne čeka ni u mesecima koji su pred njima. Uostalom, da nije tako neko od državnih organa bi se oglasio, nešto prozborio, makar slagao. Ovako, čekaju da ova tragedija klizne u zaborav, baš kao što je sa radara javnosti nestao i helikopter u kome je život izgubilo sedam ljudi. A i vreme je predsedničke kampanje, procentno je rizično išta prozboriti o ovom samoubistvu radnika, ovo je doba kad se treba ponositi, obećavati, otvarati već otvorene fabrike i zatvarati oči pred ovakvim stvarima. Nije bilo teško proći kroz kapije nekadašnjeg giganta iz Smederevske Palanke, portir jedva da i traži bilo kakva dokumenta, nije bilo teško ući ni u pogon u kome se tragedija desila uprkos nemuštim objašnjenjima rukovodstva da iz bezbednosnih razloga nije dozvoljeno fotografisanje i snimanje… Teško je bilo suočiti se sa ljudima koje više ne beleži nikakva statistika, sa onima koji se pojavljuju i nestaju po potrebi, onima koji više nemaju snage da veruju u bilo kakav dogovor ili ljudsku reč. Pričaju da je katastrofalna situacija u fabrici glavni uzrok tragedije i da je Mladenoviću jedini obrok u toku dana bilo to što pojede na poslu, da je bio narušenog zdravlja, baš kao i njegov sin i majka. Ne kriju i da je bio psihički nestabilan, da ovo nije prvi put da je pokušao samoubistvo i da je ruku digao na sebe i kada mu je umrla supruga. „Nije istina ono što se provlači kroz medije da je ostavio oproštajnu poruku u kojoj objašnjava razloge zbog kojih se odlučio da sebi oduzme život. Istina je da je tog dana kupio sinu knjigu i da više nije imao novca za život. Tačno je i to da su ga više puta izbacivali iz prevoza jer nije imao para da plati kartu od Velike Plane gde je živeo do posla u Smederevskoj Palanci“, priča njegov kolega Milan Ristić. Suva faktografija koja kaže da radnicima slovačka kompanija Žos iz Trnave, koja je kupila Šinska vozila 2007. godine za 140,4 miliona dinara, sada duguje između 15 i 20 plata, a da doprinosi i porezi nisu plaćeni 32 meseca, da radnici nemaju overene zdravstvene knjižice, samo je ram za beznađe koje je odnelo Mladenovića. Baš kao što je i fakat da je generalni direktor Ivan Hemšil u danu kada se dogodila tragedija napustio fabriku i otišao za Slovačku uplašen, kako kažu radnici, za sopstvenu bezbednost. Račun Šinskih vozila u blokadi je pune četiri godine, a poverioci potražuju 602 miliona dinara. Izvršni direktor Saša Lazić u izjavi za NIN objašnjava da je firma nakon privatizacije radila dobro, da je Goša 2008. čak bila i izvoznik godine, da je broj zaposlenih povećan sa 625 na 999, ali i naglašava da su se prvi problem pojavili 2011. godine zbog globalne ekonomske krize i smanjenog obima posla. „Prihodi od 36 miliona pali su na 20 miliona evra.“ Kaže da situacija jeste loša, ali navodi da radnici i u ovim okolnostima prime oko 60 odsto iznosa godišnjih plata, kao i da se u novembru prošle godine u Poreskoj upravi razgovaralo o reprogramu 50 odsto dospelih kamata. Slika u samom pogonu je drugačija. I ono što se čuje ne slaže se mnogo sa tonom iz menadžmenta. Početne podozrive poglede tek nekoliko pari očiju ubrzo zamenjuje znatiželja. Posebno kada vide neznanca u šetnji sa rukovodiocem. Opkoljava nas na desetine radnika koji traže odgovore, optužuju vlasnike za ispumpavanje para iz firme, svesni da je korupcija postala neka vrsta opšteprihvaćene društvene igre i da se rulet ovog puta zaustavio na njima. Postali su rezistentni na državnu anesteziju koju im režimski mediji serviraju - priče o boljem životu koji samo što nije. Osramoćeni pred sopstvenom decom, prezreni i poniženi od vlasti koju su sami birali, gladni i besni, više nikome ne veruju. A nakon toga samo je jedan korak do nasilja. „Ja sam šećeraš, mesečno primim pet hiljada, a za lekove mi je potrebno 25.000 dinara. Zdravstvenu knjižicu nemam, ispraznio sam sve kartice i terapiju više i ne uzimam. Svakog časa može da mi pozli”, kaže jedan od radnika. I njegove kolege potvrđuju da se i to malo prima u sporadičnim, nepravilnim intervalima. Direktor koga krive za neoverene zdravstvene knjižice pokušava da objasni da su svakome ko je imao urgentan zdravstveni problem nekako uspevali da izađu u susret. Nevolja je, međutim, što novi Zakon o radu propisuje da knjižice ne mogu biti overene sve dok poslodavac ne izmiruje poreze i doprinose. Zato je, između ostalog, kažu radnici, i osnovana ćerka firma Goša RSC preko koje se isplaćuje to malo para, ali i ad hok rešavaju hitni medicinski problemi. Kažu i da su direktoru Saši Laziću predlagali da linearno podele po 20.000 dinara plate bez obzira na funkciju u fabrici, ali da je on taj predlog odbio. Ova teška tvrdnja ostaje bez pokušaja rukovodioca da opovrgne navode. Mnogi od njih, saznajemo u razgovoru, odlazili su u Slovačku na po nekoliko meseci kako bi bar delimično sanirali višegodišnju besparicu. Kažu da su i tamo doživeli strašna poniženja. „Smeštaj nije dostojan čoveka. Na zidovima soba su krv i pljuvačka. A vlasnici – Slovaci u isto vreme za lokalni klub iz Trnave napravili su fudbalski stadion vredan 50 miliona evra“, priča Milan Vujičić, predsednik štrajkačkog odbora. Štrajkovali su, kaže, i 2013. godine i tada nisu ništa uradili. Sada nemaju nameru da odustanu. Više od 160 radnika ne želi da se vrati na posao dok im ne budu ispunjeni zahtevi - isplaćen deo plata, ostatak vraćen u ratama, povezan radni staž i overene zdravstvene knjižice. Za sada protestuju u krugu fabrike, narednih dana planiraju da štrajk prenesu i pred opštinu. „Ovu situaciju može da reši samo Vučić, pošto nijedan od ministara ne sme ništa da uradi bez njegovog odobrenja. Dakle, samo on može da naloži reprogram dugova“, kaže Vujičić, hirurški precizno dijagnostikujući odnose u Vladi. E sad, da se raspravljati o tome da li je to baš prava adresa za njihove probleme. Sindikalni lideri u Goši kažu da su u više navrata obaveštavali ministarstva finansija, privrede i rada o situaciji u kojoj se nalaze, ali da nikakve reakcije nije bilo. „Apsolutno nije moguće da ministarstva nisu znala šta se dešava. Više puta smo slali dopise i upozorenja i zato za tragediju u Goši odgovornom smatram državu. Pa plate nisu mogle da budu isplaćivane ukoliko nisu uplaćeni porezi i doprinosi. Makar zbog te činjenice morali su nešto da preduzmu, s obzirom na to da taj novac ide u budžet. Više od 400.000 ljudi u Srbiji ne prima plate na vreme. To je fantomska zaposlenost, a ti ljudi nemaju pravo ni na socijalnu pomoć. Zakon o radu propisuje da je dovoljno da radnik bude zaposlen samo deset dana i odmah se briše iz evidencije nezaposlenih. To stvara lažnu sliku koju kreira vlast da je samo 15 odsto građana bez posla. Toj cifri treba dodati još sigurno sedam-osam odsto onih koji rade na lizing a suštinski su bez posla“, kaže za NIN predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić. Sa ovakvim stavovima slaže se i Milan Knežević iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, koji za NIN kaže da su za stanje u Goši - Šinska vozila znali svi ali niko nije imao interesa da reaguje.“ Ministarstvo rada nije primenilo zakonske sankcije prema nesavesnom poslodavcu kako bi, iz političkih razloga, održalo iluziju niske stope nezaposlenih bez obzira na to što je budžet gubio veliki deo prihoda zbog neuplaćenih poreza i doprinosa.“ On kao poseban problem vidi agencije koje zapošljavaju radnike na lizing koje imaju samo jednu ulogu: da amortizuju zakonske obaveze koje bi poslodavac imao ako prijavi radnika po zakonom predviđenoj proceduri, na određeno ili neodređeno vreme. „Ko zna koliko je Dragana Mladenovića u Srbiji, koji u stanju očaja čekaju mesecima platu koja život znači za njih i njihove porodice. To ćemo saznati kada se političari budu mnogo više pojavljivali u firmama u stečaju ili u onima kojima, zbog poteškoća u poslovanju, preti zatvaranje. Nije popularno ali bi bilo odgovorno“, kaže Knežević. A kad smo već kod odgovornosti, Ministarstvo rada nije do zaključenja ovog broja odgovorilo na nekoliko elementarnih pitanja koje je postavio NIN o tragediji u Goši i sve se završilo na šturom saopštenju da izveštaj o celom slučaju nije završen, pa nema ni informacija za javnost. Očigledno, u ovom trenutku ne haje što Dragan Mladenović više nije opomena već činjenica, jer mrzovoljni državni sekretari i prejedeni ministri nemaju nameru da rešavaju probleme. I sve to dok ljudi padaju ne zato što su slabi već zato što su predugo bili jaki.