Kao suza čisto blaćenje

Samo dan nakon što je Nataša Jeremić najavila krivičnu prijavu protiv SNS-a, premijera i Milenka Jovanova jer su je nazvali vođom narko-tržišta, Aleksandar Vučić je svoju izbornu kampanju nazvao „čistom kao suza“. To što se jednom i samo jednom nekom „omakla“ teška reč (uostalom opravdano, dirali su mu brata) nikako ne može da zaseni istinu koju nam je premijer prezentovao tvrdnjom da je samo SNS uspeo da vodi kampanju ne napadajući nikog. Međutim, ova premijerova pompezna i ne baš istinita izjava izrečena na mitingu u Beogradu, nije se pojavila ni u jednim novinama i ni u jednom stranačkom saopštenju, bar ne na način na koji se primenjuje kada je neki drugi predsednički kandidat u pitanju: SNS izda između tri i pet saopštenja nakon svakog nastupa nekog od konkurenata, a onda ih skoro svi „nezavisni mediji“ doslovno prenesu. Ali da jeste, ukoliko bismo se pozvali na govor koji je u tim saopštenjima zastupljen, onda bi se vest o Vučićevoj tvrdnji pojavila u sledećem obliku: „Kandidat crveno-crne koalicije i lažni premijer, koji već godinama koristi premijersku funkciju da bi sebe promovisao kao predsedničkog kandidata, još jednom je pokazao da je prevarant i osvedočeni lažov. Srpska napredna stranka saopštava (ovde je teško naći adekvatnu zamenu) da je sada svim građanima jasno da kandidat Karića, Šljivančanina, Kertesa i ostale bratije, zarad političkih obračuna i sakupljanja jeftinih poena, ne preza od najgnusnijih laži da bi prikrio svoju pravu prirodu. Bezočnim lažima licemera Vučića skriva se pravi scenario, želja da se Srbija vrati u prošlost kada je bilo legitimno tući i ubijati političke protivnike i žene.“ U ovom pretpostavljenom saopštenju nije izneta ni jedna jedina uvredljiva kvalifikacija koja se nije našla u saopštenjima SNS-a o ostalim predsedničkim kandidatima. Analizirajući samo nedelju dana kampanje (od 17. do 24. marta) nailazi se na sledeće „kao suza čiste“ etikete. „Prevarantski klonovi Radulović, Janković i Jeremić potpuno su identični patološki lažovi, ljudi koji ne znaju ništa drugo, osim da mrze i psuju Aleksandra Vučića, a građani ih jedino znaju po tome koliko su izgovorili laži i koliko su opljačkali narodnih para“, kaže se u saopštenju od 20. marta. Povodom zabrane da zaposlenici u medijima koji ne poštuju novinarski kodeks prisustvuju konferenciji za štampu Nataše Jeremić izrečeno je sledeće: „U Srbiji je do sada nezabeležen ovakav diskriminatorski odnos prema novinarima, gušenje medijskih sloboda, vređanje, omalovažavanje i fašističko etiketiranje ljudi.“ O Jeremiću su imali dublju analizu 19. marta: „Tadićev rashodovani potrčko, Vuk Jeremić, ne može vikom i skakutanjem uz megafon promeniti činjenicu da je bio najgori ministar u najgoroj vladi u istoriji Srbije, da je dokazana štetočina koja misli samo na to kako da svoju zadnjicu smesti u fotelju.“ Našla se tu i personalizovana „analiza“ Dušana Kozareva člana GO SNS: „Bezočne laži licemera Jeremića Vuka Brankovića i njegovog tima nemaju granicu. Kakav šef takav i tim Jeremića Vuka Brankovića. Licemeran, bestidni, kvazipatriotski, sa lažljivim portparolom.“ Kandidatom Jankovićem lično se bavio Miloš Vučević, potpredsednik GO SNS i upitao: „Zašto Saša Janković, kandidat Šuleta, Živkovića i Kene, ćuti dok njegovi najbliži saradnici prizivaju haos i nasilje u Srbiji, dok beskrupulozno napadaju sve koji misle drugačije, prete linčovanjem, metkom u čelo, vešanjem po banderama? Prećutno ih podržava? Ili nema vremena da se oglasi od izmišljanja novih laži? Koja je sledeća laž kojom će nas `počastiti`?“ Naravno, našla se tu i stranka da pojasni: „SNS saopštava da su svi građani Srbije večeras mogli da vide šta im nudi bivši lažni zaštitnik građana i osvedočeni lažov, jedan u nizu dosovskih kandidata, Saša Janković – jedno veliko ništa.“ I da doda: „Građani Srbije, kao ni porodica Predraga Gojkovića, ni danas nisu mogli da čuju odgovore na pitanja kako je ubijen Predrag Gojković, ni otkud barutne čestice na Jankovićevim rukama, kao ni to da li je osvedočeni lažov Janković milovao po kosi nesrećnog Predraga, ili je tog dana, ipak, radio nešto drugo.“ A da svu slavu za narko-tržište ne bi pokupio samo bračni par Jeremić oglasila se i sekretarka MUP-a zadužena za Jankovića, Jana LJubičić: „Građani Srbije odlično se sećaju vremena vladavine DS, čiji je predsednički kandidat Saša Janković, kada su glavni investitori u Srbiji bili narko-dileri.“ Opravdanje za tu „čistu retoriku“ kojom se ljudi optužuju za kriminal naprednjaci pronalaze u činjenici da i „žuti dosovski“ kandidati optužuju porodicu njihovog lidera, bez obzira na to što to nije isto. Vučić kao vlasnik Srbije, policije i pravosuđa i te kako može da preispita sve „kriminalne“ delatnosti, a Jeremić samo može glasno da se pita da li je Andrej Vučić umešan u sumnjive radnje. Takođe, vladajuća stranka ima moć da uhapsi Sašu Jankovića ukoliko je stvarno pozivao na krvoproliće, ali bi se u tom slučaju otkrilo da je sva ubilačka retorika uperena protiv njega zasnovana na tvitovima jedne šminkerke za koju se čak i ne zna da li Jankovića podržava kao kandidata. Na pitanje o čemu se tu zapravo radi i da li se zloupotrebljava samo jezik ili i zdrav razum, profesor Ranko Bugarski kaže: „Neću reći ništa novo ako konstatujem da je ova kampanja prevršila svaku meru korišćenjem laži, uvreda i bahatosti, kontradiktornosti i obećanja koja nam ne obećavaju. I ranije su se političari tako vladali, posebno u predizbornom periodu, ali je sada sve mnogo izraženije. Stiče se utisak da je sve to pojačano, jer je se glavni generator takvog govora i takvih stavova ili glavni dirigent ponašanja, uključujući i verbalno ponašanje, oseća ugroženo. Ne želim da sprovodim psihološku analizu, niti sam kompetentan, ali iz jačine reakcija i težine uvreda teško je ne izvući zaključak da se generator ne oseća baš sigurno i da se pomalo pribojava. Deluje da nema onoliku podršku koliku on misli da je zaslužio, pa su i on i svi oni koji rade za njega, a to nije mali broj, požurili sa pritiskom da bi se sve rešilo u prvom krugu. Za Vučića je, psihološki, drugi krug neprihvatljiv. To nas dovodi do toga da recimo reč `dosovski` odjednom dobija negativnu konotaciju, mada u premijerovom okruženju ima podjednak broj ljudi iz DOS-a kao i na drugoj strani. Ili `prethodna vlast`, mada prethodna vlast nije vlast onih `žutih` i `nevaljalih` već je to vlast iz 2012.“ NIN-ov sagovornik upozorava da se zloupotreba govora može videti i na drugim primerima, pre svega na lakoći sa kojom se potežu izrazi kao što je „lažna elita“, i to u slučaju kada se radi o potpisnicima Apela 100, ali se situacija bitno menja kada je u pitanju „valjda prava elita“ koja je potpisala podršku Vučiću i pokazala najvažnije „da je brojnija“ ko god da je čini. Takođe i u rečenici koju Vučić redovno ponavlja u priča 10 na jednog, jer kako kaže Bugarski: „ Među tih deset on svakako ima svoje, a i mimo njih i te kako nije sam.“ Sasvim sigurno da među tih deset ima i onih koji su za Vučića, ali retorika kojom napadaju ostale predsedničke kandidate se ipak vrti samo oko političkih kvalifikacija. Baš kao i retorika SPS-a iz koje primetno izostaju floskule poput „NATO Vuk“ ili „Sale Prangija“, a neophodna doza ljubavi prema vođi se ogledala samo u napadima na Tomislava Nikolića povodom najave predsedničke kandidature. Stiče se utisak da je SPS odlučio da politički preživi čak i ako SNS jednom ode sa vlasti, ali taj luksuz nije dozvoljen ostalima. Recimo, Zorana Mihajlović je primetno pazila šta priča i predstavljala verovatno jedinog naprednjačkog funkcionera od koga se očekivalo da opstane i nakon Vučića, ali je naprasno unapređena u još jedan megafon prljave kampanje i povodom slučaja Nataše Jeremić jedino je imala da kaže: „Kao žena, grozim se da se deca, nerođena ili rođena, koriste u izbornoj kampanji i na to sam svaki put reagovala. Time se šalje poruka da ništa nije sveto i to nije Srbija koju gradimo.“ Ipak, najprljaviji deo blaćenja je potpao pod jurisdikciju Pokreta socijalista i botova na društvenim mrežama: „Dosovski kandidat broj dva, Vuk Jeremić, još jednom je pokazao koliki je lažov i neznalica;“ „Dosovi kandidati Jer­emić i Janković ne mogu da se uzdrže od laži i mržnje. Zato i prete, pozivaju na linč i prizivaju obračune na ulicama“; „Janković navikao da ne objaš­njava čak ni ubistva“. Ali ima i kreativnih momenata poput objave da monopol nad narko- tržištem drži Vuk Jeremić, ali da tu imamo i sitnog dilera „koji pokriva samo Čačak, Boška Obradovića“. Ima i drugih kandidata, pored Jankovića i Jeremića, pa se PS pita koja je sledeća laž koju će Saša Radulović izmisliti i dodaje: „Kao što je pre godinu dana nasilničkim putem uspeo da uđe u Narodnu skupštinu, tako i sada, u istom maniru, nastavlja da ponižava i vređa lj­ude i državne instit­ucije. Nedopustivo je da svi nadležni organi ću­te, baš kao što svi ćute na Radulovićeve pretnje nasiljem.“ Na pitanje NIN-a šta taj govor u politici pokazuje Tamara Petrović Trifunović, sociolog i istraživačica na nekoliko projekata koji su se bavili analizom medijskog diskursa i diskursa političke komunikacije, kaže: „Umesto demokratizacije medija imamo medijalizaciju onoga što je ostalo od demokratije, neprekidnu predizbornu kampanju politikom laži, straha i populizma propraćenu povremenim lažnim izvinjenjima. Međutim, ne bih rekla da će jezik i sadržaj političke komunikacije u ovoj kampanji imati veliki uticaj na opredeljenje birača. Naprotiv, dolazi do produbljivanja tinjajućih političkih rascepa u društvu, te se čini kao da bi kandidat vlasti mogao da izgovori bilo šta i opet bi zadržao svoje glasače, a kandidati opozicije bi mogli da vode besprekornu kampanju, a da ne povećaju značajno svoje glasačko telo.“ Ipak, novina je po njenom mišljenju što postoje kandidati koji izbegavaju da koriste populističku retoriku i koji ograničavaju sadržaj kampanje na stvarne ingerencije pozicije za koju se kandiduju. „Iako zasada ograničenog dometa, ove pojave na političkoj sceni bi mogle da probude optimizam za ocenu dugoročnog dejstva nečiste političke komunikacije i medijskog izveštavanja u Srbiji. LJudi nisu pasivni primaoci političkih poruka, etiketa i zastrašivanja i ukoliko se takva retorika nezauzdano perpetuira, umesto bežanja od politike kao prljave arene, mogli bismo da imamo značajnije vraćanje građana u nju“, kaže Tamara Petrović Trifunović. Međutim, uprkos neograničenom prisustvu Aleksandra Vučića u medijskom prostoru, prisutna je teza da je upravo on najizloženiji uvredama. Ne mogu baš da citiraju predsedničke kandidate kao autore izraza „šljam“ ili „patološki lažov“, ali zato na stub srama stavljaju karikaturiste Koraksa i Petričića, koje bi, očigledno, trebalo zabraniti. Jezik uvreda nije jedini lingvistički problem, kaže Ranko Bugarski i objašnjava kako jezik otkriva političku prirodu: „Vučić je rekao da će u slučaju da ne bude izabran za predsednika podneti ostavku, pri čemu je upotrebio i kolokvijalni izraz `zvocati` u kontekstu da neće dopustiti da mu neko drugi govori šta da radi. U toj reči sadržan je apsolutizam autoritarnog političara koji ne dozvoljava mogućnost da se vlast deli. I jasno se vidi njegovo shvatanje demokratije, kontrole i rada institucija“. Profesor Bugarski upozorava na izjavu ministra policije povodom napada na Natašu Jeremić. „Stefanović je rekao da ništa neće biti preduzeto jer je Vučićevim izvinjenjem (koje je pre zvučalo kao uvreda) stavljena tačka na njen slučaj. Dakle, izvinjenje je amnestiralo bezočnog napasnika Milenka Jovanova.“ Naravno, postavlja se pitanje da li su Stefanović i ostali retorički autori smišljeno stvari postavili u malo čudan kontekst ili su i sami počeli da žive u paralelnom svetu, stvorenom na prljavom jeziku i retorici koja neodoljivo podseća na radikalsku s početka devedesetih. I za koju, nažalost, znamo gde vodi.