Reks s one strane ogledala

Ima li išta što je nova američka administracija u stanju da odradi kako treba? Pre ili kasnije sigurno će se ispostaviti da to nije sasvim izvan njenog domašaja, ali početak mandata predsednika Donalda Trampa jedva da je mogao biti lošiji. Nezavisno od toga slaže li se neko s (ili gnuša nad) onim što ta administracija preduzima ili ne, likuje li zbog njenih inicijalnih neuspeha ili ne, tek - teško je ne složiti se da su njena prva dva meseca obeležena gotovo frapantnim primerima nekompetencije, neznanja i nedoraslosti u boljem, odnosno bahatosti i destruktivnosti u gorem slučaju. Dva najteža poraza u ovoj najranijoj fazi svog mandata Tramp je doživeo na unutrašnjepolitičkom planu. Najpre je propao pokušaj uvođenja privremene zabrane ulaska u SAD državljanima sedam muslimanskih zemalja, čemu se isprečilo američko pravosuđe; kada je u nešto izmenjenoj formi uredba ponovo izdata - ovog puta odnoseći se na jednu državu manje - ponovo se našao neki sudija da njenu primenu blokira. A prošle sedmice usledio je još veći debakl, za koji Bela kuća zaslugu deli s frakcijom Republikanske stranke u Kongresu: krah je doživelo na velika zvona najavljivano demontiranje zakona o zdravstvenom osiguranju uvedenog u vreme administracije Trampovog prethodnika Baraka Obame, tzv. Obamakera. U Predstavničkom domu nije bilo moguće obezbediti podršku nesložne republikanske većine za izglasavanje novog zakona kojim bi sprovedena reforma bila poništena, pa je predlog, na veliko zadovoljstvo demokrata, povučen iz procedure. Ništa od ovoga ne znači da će Tramp i njegovi saradnici odustati od jednog ili drugog. Ovako ili onako, neki vid privremene restrikcije ulaska u zemlju pripadnicima pojedinih muslimanskih nacija će pre ili kasnije biti uveden; a kad već pod Obamaker nije podmetnut eksploziv, njegovo potkopavanje nastaviće se drugim sredstvima. Ali oko toga da su u oba slučaja Trampovoj administraciji nalupani vrući šamari nema nikakve dileme. Spoljnopolitički plan delovanja Trampove administracije je, ipak, nešto što se ostatka sveta mnogo više tiče, a tu su stvari mnogo zamršenije, neizvesnije i, samim tim, opasnije. Šta je tu blef, a šta ozbiljna namera? Šta objektivne teškoće, a šta neshvatljivo, svojevoljno potkopavanje pozicije kako sopstvene zemlje, tako i najbližih saveznika? To, izgleda, izvan najužeg kruga Trampovih osoba od poverenja niko sa sigurnošću ne zna; državni sekretar Reks Tilerson svakako ne. Kako inače objasniti da se - posle Trampovih galamdžijskih najava kako će trgovinski odnosi s Kinom morati da budu postavljeni na sasvim nove osnove, provokacija poput (makar i protokolarnog) telefonskog razgovora s predsednicom Tajvana neposredno po izbornoj pobedi, te pretnji da će se SAD ako treba i silom isprečiti kineskim pretenzijama u Južnom kineskom moru - Tilerson prilikom nedavne posete Pekingu, barem na osnovu onoga što je o toj poseti doprlo do javnosti, ponašao kao mala maca? Uprkos gomili spornih pitanja između dve zemlje, odande se nisu čuli disonantni tonovi. Američki šef diplomatije je, štaviše - prema izveštajima kineskih medija (oni američki nisu mogli da izveste ništa, budući da njihove predstavnike, s jednim marginalnim izuzetkom, nije ni poveo na svoju prvu azijsku turneju) - izjavio kako je Trampova administracija posvećena tome da njeni odnosi s Kinom počivaju na „odsustvu konfrontacije i konflikata, uzajamnom poštovanju i obostrano korisnoj saradnji“. A to su doslovce reči koje je kineski predsednik Si Đinping izgovorio pre dve i po godine nakon jednog od susreta s Obamom. Običnom svetu ovi navodi zvuče kao floskule kakve se u diplomatskim kontaktima najvišeg ranga redovno razmenjuju, ali nije tako. Važan deo diplomatske veštine leži upravo u odabiru reči i njihovom implicitnom značenju - a u tome niko nije verziraniji od Kineza. I zato su oni Tilersonovo citiranje Sijeve formulacije doživeli kao značajnu diplomatsku pobedu. Zašto? Je l’ na kineskom „uzajamno poštovanje“ znači nešto drugo nego na drugim jezicima? Pa, u ovom kontekstu da. U kineskom diplomatskom govoru ova kombinacija reči podrazumeva da svaka od strana uvažava bazične interese one druge - a jedan od kineskih bazičnih interesa je da uspostavi dominaciju u Južnom kineskom moru. Što će reći da je, iz njihove perspektive posmatrano, Tilerson Kinezima - a podrazumeva se da je govorio u ime Bele kuće - upravo dao za pravo da se šire u tim vodama, što oni inače već godinama i čine: gradeći veštačka ostrva, raspoređujući na njima vojsku, zalazeći svojim borbenim brodovima sve dalje od svojih teritorijalnih voda i, sve u svemu, ne naročito suptilno stavljajući do znanja susedima da im nema drugog do da taj fait accompli prihvate. Naravno da kinesko tumačenje Amerikance ne obavezuje, i naravno da se oni neće odreći svog - iz njihovog ugla vitalno važnog - geopolitičkog prisustva u jugoistočnoj Aziji, koje predstavlja konstantu spoljne politike SAD još od završetka Drugog svetskog rata. Ali zašto je onda Tilerson sledio Sijeve smernice i tako Pekingu pružio veliko zadovoljstvo? I gde je doslednost u strategiji Trampove Bele kuće ako se Kinezima u januaru otvoreno zapreti da će im biti onemogućen pristup ostrvima koja su izgradili u Južnom kineskom moru (što je, dabome, moguće samo na jedan način), da bi im se u martu - možda i bez istinske namere, već usled (opet, teško zamislive) neopreznosti - stavilo do znanja da to što rade i nije neki problem? Ili je, upravo suprotno, u pitanju američki blef? Ili quid pro quo čija će se pozadina tek otkriti? Šta god da je, dobro vođenje igre nije. Ništa bolje stvari ne stoje ni s odnosom Trampove administracije prema drugim zemljama, ili grupacijama; ako išta, moglo bi da se kaže da tradicionalne prijatelje i strateške partnere - Evropsku uniju i NATO - zasad tretira gore nego rivale poput Kine i stvarne ili umišljene neprijatelje poput Rusije. I tu se Tilerson, što sticajem okolnosti što namerno, prethodnih dana našao na vetrometini, nakon što je saopšteno da će preskočiti sastanak ministara spoljnih poslova zemalja članica NATO prvobitno zakazan za početak aprila - prvi kome je trebalo da prisustvuje - da bi bio u Trampovoj pratnji kad ovaj na Floridi ugosti predsednika Sija; ali da će zato svakako kasnije u toku tog meseca posetiti Moskvu. Ne zna se šta je, iz vizure evropskih saveznika, ovde bilo gore. Da li to što Tilerson ignoriše zasedanje Alijanse zarad posete kineskog lidera koja još nije bila sasvim izvesna, budući da je Si u zvaničnoj poseti SAD bio relativno skoro, 2015. godine? Nepisano pravilo, naime, nalaže da se posete tog ranga organizuju naizmenično, što znači da bi sad bio red da prvo američki predsednik otputuje u Peking (Tramp Sija, doduše, i ne zove u Vašington, nego u svoju rezidenciju u Mar-a-Lago, na Floridi, što bi sastanku dalo izvesnu neformalnu notu). Ili je kao veći problem izgledalo to što, u atmosferi duboke podozrivosti - prošarane paranojom - koja na Zapadu postoji prema apsolutno svemu što stiže iz Moskve, i u vreme kad je u SAD pokrenuta i zvanična istraga o mogućem ruskom uplitanju u američke izbore, Tilerson nema vremena za NATO saveznike, ali ga ima za Ruse? („Znate kako je, ipak me je Putin svojevremeno odlikovao...“, mogao bi da kaže u svoju odbranu.) Na kraju je, posle višednevnog muljanja s obe strane Atlantika, rešenje pronađeno u tome što je ministarski sastanak u Briselu pomeren unapred, za ovu sedmicu, kako bi i Tilerson mogao da mu prisustvuje. Ali teško da će sve što je prethodilo toj promeni plana naročito ohrabriti Evropljane, ozbiljno zabrinute da novu garnituru u Vašingtonu - neuverljiva uveravanja u suprotno na stranu - ne interesuju ni EU ni NATO. A šta drugo i da misle kada glavni ideolog Bele kuće, Trampov glavni strateg Stiven Benon, otvoreno zastupa stav da EU treba razbucati, a međunarodne odnose SAD utemeljiti isključivo na bilateralnim osnovama? Od pomoći nije ni percepcija da je Tilerson - a s njim i kompletan Stejt department - zapravo isključen iz procesa donošenja spoljnopolitičkih odluka u Beloj kući, te da je, iako se nalazi na poziciji koja je oduvek smatrana jednom od ključnih u svakoj američkoj administraciji, potpuno periferna figura. Neko je već konstatovao kako se od stupanja na dužnost sastao s približno istim brojem stranih visokodostojnika s koliko je kontakt imala i Trampova kćer (i specijalna savetnica) Ivanka. I mada će Bela kuća to naravno negirati, sve ukazuje da se o strateškim spoljnopolitičkim odlukama razgovara u krugu u kome su i Benon, i Trampov zet (i takođe savetnik) a Ivankin suprug, DŽared Kušner, ljudi iz Saveta za nacionalnu bezbednost i ministarstva odbrane - ali nekako ne i Tilerson. O tome što je Trampov plan da se budžet Stejt departmenta, što direktno što indirektno, skreše za trećinu, dok se istovremeno onaj za odbranu značajno povećava - jasan pokazatelj koliko Tramp i njegovi drže do američke spoljnopolitičke službe - da se i ne govori. Nije, sve u svemu, baš sjajno biti državni sekretar u Trampovoj administraciji, pogotovu kad uopšte ne pripadate svetu diplomatije kao što je to s Tilersonom slučaj. Doskorašnji naftaš, multimilioner koji je ceo radni vek proveo u energetskom gigantu Ekson mobajl, i sam je - u intervjuu datom novinarki opskurnog konzervativnog sajta koja je jedina dobila mesto u avionu kojim se zaputio u Aziju - priznao da taj posao „nije želeo, ni tražio“ i da ga je prihvatio samo zato što ga je na to supruga nagovorila. (Valjda da, ako nešto teško zabrlja, odmah bude jasno ko će, uz Trampa koji mu je posao ponudio, za to biti kriv.) No kad ga je već prihvatio, valjalo bi mu onda da se izbori za to da njegova reč i ekspertiza njegovih podređenih iz Stejt departmenta nešto vrede u Beloj kući; zasad sve ukazuje da to nije slučaj. U protivnom, neće valjati. Ne toliko za njega; najgore što može da mu se desi jeste da ga jednog dana proglase politički najslabijim državnim sekretarom u američkoj istoriji (neki postavljaju pitanje nije li to već sada slučaj). Veći problem to bi moglo da bude za sve ostale izvan SAD, jer bi značilo kako će se Trampova Amerika, još u većoj meri nego što je to dosad bio slučaj s prethodnim administracijama, umesto na diplomatiju oslanjati na golu silu. A to je prilično zastrašujuća pomisao.