Istorija strasne pobune

Nije postojao nijedan misleći, talentovani, antifašistički orijentisan mladi čovek koji te 1937. godine nije bio na strani Studenta. Od Ive Lole Ribara do Antuna Kolendića, sve sami antifašisti i levičari, hteli su da imaju svoje studentsko glasilo. Nastavilo se to i posle Drugog svetskog rata, smenjivale su se ekipe koje su pravile ovaj list sa željom da se probijaju okovi socrealističkog sistema i uređenja, a jedan od onih koji danas svedoči o Studentu je i Mirko Miloradović, književnik, nekadašnji direktor Drame narodnog pozorišta, direktor Prosvete, ministar kulture bez portfelja… Kada je došao u Student 1954. (ostao je do 1962) glavni urednici su bili Bora Pavlović, potom Milan Vukos, pa Muharem Pervić, a zatim on. Pisali su Vlada Bulatović Vib, Vasko Ivanović, Svetozar Stojanović, Vojin Dimitirijević, Slobodan Selenić, Milosav Buca Mirković, Dušan Makavejev, Raša Popov, Peđa Milosavljević, Žika Bogdanović… Kasnije i Milan Vlajčić, Manojlo Vukotić, Đoko Stojčić, Špiro Galović… Taj Student je štampan i prodavan u tiražu od 50.000 primeraka! „Vlada Bulatović Vib me je odveo za ruku u Student kad sam bio na drugoj godini studija. Tih godina, i kasnije, Student je“, kaže Miloradović, „bio žarišna kulturna tačka u Beogradu. I prilično odmetnuta. Tu je objavljen prvi prikaz o poeziji Branka Miljkovića, tu su se slivale nove ideje, ovaj list je jedini u tim godinama pokušavao, koliko je to tada bilo moguće, da postavlja neka pitanja koja su se odnosila na stvarnost i zbog takvih proboja bivali smo prozivani, ja sam zaradio i partijsku kaznu… Negovali smo, ali izistinski, bratstvo i jedinstvo svih studentskih listova u našoj zemlji, nije bilo nikakvog sektaštva, nismo se delili po poreklu i veri. Samo nije bilo žena u redakciji. Doći će kasnije.“ Kada je 1960. snimljen film LJubav i moda, najglasniju osudu te limunade napisao je u Studentu Dejan Đurković, reditelj. Tekst preko cele strane predstavljao je suprotstavljanje kiču, trešu, jer dolazi od onih koji sebe smatraju ortodoksnim intelektualcima i kao vrhunac, bio je naslov koji je smislio Mirko Miloradović, a glasio je LJubav i moda ili moda Marjanova, jer je pre toga snimljen i film Šeki snima, pazi u režiji Marjana Vajde, pa je to bila ukupna osuda tadašnje pojave ružičastog talasa u domaćoj kinematografiji. Alija Hodžić je te istorijske 1968. godine bio u redakciji Studenta a Đorđije Vuković bio glavni i odgovorni urednik. Krajem te godine dužnost glodura zajedno su obavljali Aca Ilić i Alija Hodžić. U oktobru 1969. godine Aleksandar Ilić i Lazar Stojanović su otišli u Vidike, a Hodžić je do 10. januara 1970. obavljao dužnost glavnog i odgovornog urednika. Danas, za NIN iz Zagreba, Alija Hodžić svedoči o tom vremenu: „Četiri godišnja doba: počelo je u proljeće, a uz ljetnu pauzu ali i pripreme, nastavilo se tokom jeseni i dovršilo u zimu – toliko im je trebalo, ne uz mali otpor, da skrše nastojanje jedne studenske grupacije da oformi i održi kritički usmjeren list beogradskih studenata. Iskustvo stečeno u tom višemjesečnom procesu pomoći će mi da kasnije lakše prepoznam smjerove i ishode sukoba koji će razarati, i na kraju, razoriti zajedničku državu. Proces u kojem kombinovano djelovanje centara moći, medija i slijepog i neuništivog konformizma i oportunizma (uz određenu dozu straha) tjera ljude na poništavanje vlastitog iskustva. I pretvara ih u masu. Ipak, neki (začudo!) zadrže sposobnost kritičkog mišljenja. Kao organizovano djelovanje koje će potrajati više mjeseci počelo je, u aprilu 1969, sa plenumom CK SK Srbije na kome se raspravljalo `o idejno-političkoj akciji` SK Srbije, pa i o mladima i njihovoj štampi. Orhan Nevzati, član SK, posebno je naglasio problematičnost lista Student, te je tim povodom zamoljen da to u Studentu detaljnije i obrazloži. On je poslao opširan tekst koji zamalo nije ostao neobjavljen, bar unutar dobrih novinskih običaja. (Uveče sam ga zagubio u Klubu Kolarac. Bila je nedjelja, a nedjeljom Klub nije radio. Tim tekstom je trebalo zaključiti broj i odmah ga pustiti u rotaciju. Nismo, pak, znali kako doći do Nevzatija. Slutio sam da je Bora Pavlović, sekretar Gradskog komiteta SK, na neki način upućen u taj tekst i da bi ga možda mogao imati kod sebe. Poslao sam Boru Krivokapića, koji je i „isprovocirao“ Nevzatijev odgovor, da ode kod Bore Pavlovića u stan i zamoli ga da nam da tekst, ako ga, kojim slučajem ima kod sebe. Boro se vrlo brzo vratio s tekstom. Jesu li i Nevzati i Pavlović tada mogli slutiti da će uskoro i oni biti optuženi za liberalizam i da će zajedno s mnogim biti isključeni iz političkog života Srbije? Da li taktiziranje u politici, u igri s moćnijima od sebe, ipak ima neku granicu?) Nakon ove sjednice CK, istog mjeseca je uslijedilo komešanje u vođstvu Univerzitetskom odboru Saveza studenata, onda su se u akciju uključili Univerzitetski i Gradski komitet SK. U jesen se već pristupilo idejno-organizacionoj razradi planirane akcije, da bi, na kraju, Skupština Saveza studenata, nakon tri burne sjednice, 10. januara 1970. mene, kao glavnog i odgovornog urednika, razriješila te dužnosti i, kršeći Statut, razriješila redakciju i opozvala Savjet Studenta. Neki su, primijetio sam, dodijeljenu im ulogu obavljali s nelagodom.“ Dok je Alija Hodžić bio glavni i odgovorni urednik, Student je izlazio u tiraži između 40.000 i 50.000 primeraka. Štampa je odbila da ih distribuira. Imali su oko 3.000 pretplatnika. Sve ostalo su Studentovi kolporteri prodavali u Beogradu. Pokušaj da se probiju do Zagreba, Sarajeva, Niša i Novog Sada policijski je bio onemogućen. Kao glodur, Hodžić je odlazeći sa te funkcije zapisnički predao i inventar koji se nalazio u prostorijama Studenta u Balkanskoj 4: „Toga se sjećam jako dobro. Imali smo, na jednom ormariću, omanju drvenu skulpturu sove. Diktirajući u zapisnik pojedine predmete došla je i ona na red. Studentu ekonomije koji je to pisao rekao sam: Jedna sova drvena, piši, jedna. On je zapisao, a tu prisutna Biljana Lukić je zaplakala, znajući da se radi o parafrazi iz Andrićeve Proklete avlije - kada fratri popisuju razne alate koji su ostali iza fra Petra. Student ju je začuđen gledao, nije ni slutio odakle taj plač i suze.“ Nakon diplomiranja na sociologiji, Alija Hodžić je otišao u Zagreb na odsluženje vojnog roka. Od 1973. do 2011. radio je kao sociolog istraživač u Institutu za društvena istraživanja Sveučilišta u Zagrebu. Književnik, dobitnik NIN-ove nagrade, tada saradnik u ovom listu, Milisav Savić danas za NIN kaže da je Student doživeo najblistavije dane 1968. godine. Za vreme studentske pobune izašlo je pet vanrednih brojeva, od kojih su dva zabranjena i danas predstavljaju raritete. Tiraž vanrednih brojeva peo se i do sedamdeset hiljada! „Lično sam ih prodavao ispod hotela `Moskva`. Građani su obično plaćali krupnim novčanicama, ne tražeći kusur. Tadašnji Student, najznačajniji opozicioni list u Titovoj Jugoslaviji, u dobroj meri inicirao je i usmeravao junsku revoluciju. Mi smo još u maju na naslovnim stranama najavljivali moguću pobunu. Student je bio izrazito levičarske i projugoslovenske orijentacije. Sanjali smo da je moguće ostvariti društvo i slobode i jednakosti. Iako pobuna nije uspela, nešto od njenih tekovina uzidano je u demokratske promene krajem prošlog veka. Izvojevana je kakva-takva sloboda govora i štampe. Što se tiče jednakosti i socijalne pravde, tu se otišlo miljama unazad: `crvena buržoazija` protiv koje smo siktali mačiji je kašalj u odnosu na ovu novu, mafijašku. Nismo ni sanjali da ćemo živeti u društvu u kojem će postojati snažna `kontejnerska` klasa. Posle junskog poraza ništa nije dobro krenulo u Jugoslaviji: kao neka vrsta reakcije na studentsku pobunu, javljaju se nacionalni pokreti i ubrzo se usvaja ustav koji će poslužiti za razbijanje Jugoslavije. Nailazi i vreme represija: zabrana knjiga i filmova, izbacivanje sa fakulteta nepodobnih profesora, suđenja neposlušnim umetnicima i profesorima... Šezdesetosmaški Student, čiji su urednici i saradnici retki primeri jedne izuzetno darovite generacije, kipteo je od mladalačke energije i velike nade. Bilo je dirljive zanesenosti u tome što smo prizivali silni vetar – kako pauci ne bi nebo premrežili.“ Slobodan Jovanović je došao u Student na poziv nekih kolega s fakulteta koji su tamo već radili. Za kratko vreme je prešao put od novinara saradnika i izveštača, do urednika i glavnog urednika. „Sećam se da mi je prvi ozbiljan novinarski zadatak i izazov bio upravo izveštaj sa studentske skupštine o amandmanima 71. godine. Bio je to vrlo opširan izveštaj koji je izazvao veliko interesovanje javnosti, a pripremljen je i vanredni broj Studenta sa stenogramom rasprave. Taj broj je, međutim, zabranjen. Ni danas mi nije jasno kako je moj izveštaj prošao, a vanredni broj zabranjen. Bilo je to po mnogo čemu prelomno vreme koje je opredelilo kasnija dramatična zbivanja. Društvo se kolebalo kojim će putem da krene dalje, i u socijalnom i u nacionalnom pogledu. Došlo je do odstupanja od proklamovanih načela socijalne pravde, a postavilo se i pitanje kuda ide, ili tačnije šta će biti s Jugoslavijom. Tito nas je `68. prevario tako što nas je podržao, i to ne iskreno, iz stvarnih nego iz taktičkih razloga, čime je uspeo da otupi našu oštricu, da bi sve ostalo po starom – mislim na te privilegije političke i upravljačke klase koju smo mi studenti zvali `crvena buržoazija`. A `71. čak ni to nije uradio, nego je te amandmane protiv kojih smo se mi pobunili, pretočio u poznati i zloslutni Ustav iz 1974, koji je zapečatio sudbinu zajedničke države.“ Od oktobra 1973. do marta 1976, LJubomir Kljakić je radio u Studentu kao saradnik, urednički saradnik, urednik i glavni i odgovorni urednik. Na pitanje kakav je bio odgovor Studenta na razmere krize čiji smo savremenici (i učesnici) bili tokom sedamdesetih godina 20. veka, on za NIN odgovara: „Neki budući istraživači, uveren sam, daće na ovo pitanje mnogo potpuniji, i nepristrasniji odgovor. Mi koji smo radili u Studentu delili smo, često intuitivno, jednu jedinu ideju o kojoj se nismo sporili. Ova ideja je stara i jednostavna – drugačiji, bolji, ljudskiji i slobodniji svet jeste moguć. Samo od oktobra 1974. pa do marta 1976, u ostvarenje jedne takve ljudske mogućnosti, na stranicama Studenta, ulagalo je po pravilu najbolji deo sebe, približno 300 kreativnih mladih ljudi (novinara, teoretičara, naučnika, književnika, pesnika, prevodilaca, satiričara, crtača, dizajnera...), tadašnjih Studentovih saradnika. „Oslobađajuća moć proizlazi iz stvaralačke imaginacije“ kaže Karel Kosik. Za mene, to je revolucija i san o revoluciji. Onda i danas.“ Kada je 1982. godine proslavljano 45 godina od postojanja Studenta, glavna urednica je bila Jelica Stojančić koja ovaj NIN-ov izbor sagovornika okončava tvrdnjom: „Mi smo se strasno bunili, pa kako ispadne, tako je stasavao i čovek i novinar i zatirala se autocenzura. Student je za mene i dalje simbol slobode i nezavisnosti i uvek je vreme za Student. Mi ljudi pokretnog duha koji smo ga pravili, radili smo to za opšte dobro i opštu stvar, da bismo na trenutak stvorili nešto neponovljivo. Ko se bude bavio medijskom arheologijom, neka o njemu naučno sudi, ja sam ga prigrlila pristrasno.“ Student danas postoji u onlajn izdanju.