Zašto nismo kao Englezi

Još nekoliko reči o pogrešnim padežima u jeziku medija, kojima se bavi rad M. Ajdžanovića i S. Stepanova, pomenut u prošlom broju. Katkad se ima utisak da pisci nesvesno teže genitivu, da bi izbegli nagomilavanje glasa -m- koji se javlja u nastavcima većine ostalih padeža: kod imenica -om i -em u jednini, -ima i -ama u množini, kod prideva –om, -em i -im u jednini, -im(a) u množini. U genitivu, naprotiv, nikakvog „m“ nema ni kod imenica ni kod prideva. Možda je u tome uzrok pogrešnih rečenica kao „Ova zemlja može da se pohvali rimskim ruševinama, izolovanom pustinjom, i planinama pokrivenih zelenilom (umesto: pokrivenim zelenilom), „Knjiga u središtu ima potragu za misterioznim rukopisom iz 17. veka o prilikama na Balkanu, zabeleženih rukom italijanskog sveštenika“ (umesto: zabeleženim), „Poznati modni brend prepoznatljiv po specifično američkom stilu, inspirisanog duhom istočne obale“ (umesto: inspirisanom) i slično. Pisci ovakvih rečenica sigurno nisu neobrazovani, i verovatno im u pisanju ne bi promakle druge padeške greške, nažalost česte u govoru, kao „Za čega ti to služi?“ (umesto: za šta), „On rukuje s mašinama“, (um.: rukuje mašinama), „Predlog koga ste izneli“ (um. koji). Kad su u pitanju duže rečenice, nažalost, pažnja popusti, zaboravi se u kom je padežu bila imenica na koju se pridev odnosi, i eto greške. Padeži su opšte obeležje indoevropskih jezika. U slovenskim jezicima su se zadržali (osim u bugarskom i makedonskom), u zapadnoevropskim su uglavnom nestali, sa izuzetkom nemačkog. Kako god bilo, jezik koji ima padeže mora ih upotrebljavati, i to po određenim pravilima, ako uopšte želi da omogući jasno izražavanje. Zato potpuno razumem kolegu Vladu Đukanovića, koji je tokom tri nedelje, u svojoj emisiji „Put u reči“ na Radio Beogradu, sarkastično komentarisao onog našeg tajkuna kome su ovde, posle više godina provedenih u Rusiji, oproštene sve optužbe, pa se vratio u Beograd i u jednoj od svojih prvih izjava rekao da mi imamo „suviše tih padeža i mladeža“, da je Vuk Karadžić pogrešio i da bi nam bilo bolje da, kao Englezi, uopšte nemamo padeže. Na sreću, a na njegovu veliku žalost, jezičku normu ne određuju ni velike sile, ni kapital bogataša, nego gramatičari.