Crtanje osećanja

Farhad Nuri najviše voli Pikasa. Stoga nije fer što je Pikaso imao plavu, pa ružičastu, pa afričku, pa još niz faza, a Farhad samo jednu, tamnu. Rođen je u Avganistanu 2007, a Avganistan iz 2007, to nije bitno drugačije od Gernike iz 1937. Sada je u izbegličkom kampu u Krnjači, pa njegovim životom – dakle, njegovom umetnošću – ako gledamo baš optimistično, dominira siva nijansa. „Želim da sačuvam talent. Na putu su mnogi ljudi zaboravili svoj talent, pa ga nemaju. Ako zaboravim talent, nemam ništa.“ Pikasa najviše voli „jer je crtao svoja osećanja“. Ta opaska govori o Farhadovoj umetničkoj duši koliko i njegovi crteži. Počeo je da crta kada je imao šest godina. Samo je zgrabio olovku u ruke, kao što će je nekoliko godina kasnije zgrabiti u Beogradu čim je vidi. A naći put do Beograda, to je bilo daleko komplikovanije od traženja pravog umetničkog izraza, Pikasovog ili bilo čijeg. „Otišli smo iz Avganistana prošle godine. Došli smo u Pakistan kolima, veoma težak put. Potom u Iran. Posle Irana u Tursku. Pa u Albaniju, pa u Grčku, pa na Kosovo, pa u Srbiju.“ Voleo bi da crta mrtvu prirodu – „vrata, sto, prozor...“ – i ostavićemo psiholozima da procene da li je to žudnja za domom. Žudnja da izlije boje svoje duše svakako jeste. „Hteo bih da idem u SAD, to je dobro mesto da pokažeš svoj talent i naučiš razne slikarske tehnike. I u Švajcarsku. Oni ne deportuju ljude.“ Oni ne deportuju ljude. Farhad bira životnu luku na osnovu toga hoće li ga neko iz nje proterati; njega i dvojicu mlađe braće i Hakima i DŽamilu, roditelje. Ali ti koji ne deportuju predaleko su. Uvek su predaleko. „Volim da igram fudbal i da vozim skejtbord.“ Jer Farhad, lako je zaboraviti, ima deset godina. A voli i fotografiju. Hteo bi da svira gitaru i ima dara za jezike. Jedini u porodici govori engleski – i sada ga treba zamisliti kako, desetogodišnjak, na nekoj vetrovitoj pograničnoj pustoši u ime porodice objašnjava obrijanim i nabrijanim policajcima kakav ga je vetar baš tu naneo – a naučio je i malo grčkog i malo srpskog. Farhad je dečko pun talenata, od kojih je slikarski samo najočigledniji. Baš bi voleo da pohađa kakvu slikarsku školu, mada mu – kao i većini malih genija – sam koncept škole nije baš najdraži. No Farhada u Srbiji ima još, raznih dobi i darova, a put do škole i posla ume da im bude komplikovan kao izbeglička ruta. „Imamo inženjera građevinarstva Šafika Rafata, 28 mu je godina i ovde je sa suprugom i trogodišnjim detetom. Gradio je poznate zgrade u Kabulu, a želi da ostane u Srbiji i uči srpski. Govori odličan engleski“, navodi jedan primer Edin Sinanović iz Izbegličke fondacije Srbija („Refjudžiz faundejšn Serbija“). Ta je fondacija imala ideju da grupa izbeglica nacrta nešto na torbama, koje bi potom prodavali i zarađeno iskoristili u humanitarne svrhe. LJudi su većinom crtali srca, a Šafik se pokazao kao umetnička duša, pa fondacija pokušava da mu organizuje izložbu. „NJegova reakcija bila je `Ja sam samo ovo čekao’. U početku se izgleda nije shvatalo da će neki ljudi ostajati ovde duže.“ Pitanje je koliko će Šafika i Farhada dočekati šansu. Na predlog Komesarijata za izbeglice, Vlada je u decembru usvojila uredbu koja uopšteno predviđa uključenje u školski sistem i učenje jezika, ali samo za srećnike koji dobiju izbeglički status. Ne dobiju ga svi gosti Srbije, a i krupnija vajda od te uredbe tek treba da se vidi. „Očekujemo potpunu primenu ove godine, a nedostatak plana integracije i jasne politike značio je da mnogi ne vide Srbiju kao destinaciju. Izbeglice imaju pravo na pristup tržištu rada, pravo da se uključe u formalno obrazovanje, ali kada nas ljudi pitaju šta će od toga zaista imati kada dobiju azil, iskreno im kažemo da će prava teško ostvariti u praksi“, kaže Lena Petrović iz Beogradskog centra za ljudska prava. Pritom je od 2008. do 2016. godine azil u Srbiji dobilo svega devedesetoro ljudi, od kojih je otprilike pola odlučilo da ostane trajno. Jeste napredak u odnosu na prethodne godine to što su azil prošle godine dobila 42 stradalnika, ali Edin Sinanović podseća da je samo maloletnih prognanika u Srbiji sada skoro tri hiljade. Zakon o azilu garantuje besplatno osnovno i srednje obrazovanje. „Pedesetak dece iz Krnjače upisano je u lokalne osnovne škole, ali dešava se da deca osoba koje su dobile azil teško prate nastavu, jer ne znaju dobro srpski, pa im je potrebna dodatna nastava, a sve je to novo za naše institucije“, navodi Lena Petrović. Našim institucijama generalno ne ide dobro ni ono što im je staro, pa ne čudi što je nostrifikacija ma kakve diplome priličan podvig. Sa time ima problema i državljanin Srbije koji je studirao u inostranstvu, a kamoli izbeglica. „Kada je reč o ljudima sa kojima smo mi radili, Ministarstvo prosvete nostrifikovalo je samo jednu diplomu o završenoj osnovnoj školi. Reč je bila o Tunišaninu kome je nostrifikacija bila potrebna za radnu knjižicu; hteo je u nju da upišu neku, bilo kakvu kvalifikaciju. Nije ispunjavao formalne uslove, ali pošto je u pitanju bila ,samo’ osnovna škola, izašli su mu u susret.“ Treba imati na umu da „neispunjavanje formalnih uslova“ često znači da se nesrećnik nije setio da skine diplomu sa zida dok mu se oko kuće pucalo. „Ako je u pitanju fakultetska diploma ili diploma srednje škole, gotovo je nemoguće. Neki naši klijenti su pokušali, nijedan još nije uspeo. Pokušaj jednog Iračanina iz Banje Koviljače i dalje traje, ne znamo kakav će biti ishod. A nemamo sistem provere znanja i kvalifikacija kakav postoji, recimo, u Nemačkoj“, objašnjava Lena Petrović. Razume se, bez nostrifikacije diplome o završenom fakultetu neće biti ništa od ozbiljnog posla za građevinca iz Kabula ili lekara iz Damaska, svejedno. No i kada bismo im uvažili diplome, ne bismo iscrpli skladište prepreka na putu do normalnog života. „Moraju da plate taksu od 12.000 dinara kako bi podneli zahtev za dobijanje radne dozvole. Ta sredstva, naravno, često nemaju, pa im pomažemo ili mi ili UNHCR.“ Zakon o zapošljavanju stranaca kaže da čovek može da traži posao ako devet meseci nakon što je podneo zahtev za azil još nije odlučeno da li ga zaslužuje ili ako dobije izbeglički status ili supsidijarnu zaštitu – predviđenu za one koji ne dobiju azil, ali im se prizna da nisu od kuće pobegli iz obesti – ali ni tada, naravno, ništa ne ide glatko. „Ne postoji institucionalna podrška koja bi im omogućila pristup tržištu rada. Ako nemaju punomoćnika iz nevladine organizacije ili podršku Komesarijata sa izbeglice, teško će shvatiti proceduru. Nacionalna služba za zapošljavanje trebalo bi i njima da obezbedi savetnike, ali tada je opet problem jezička barijera“, zaključuje opis ovog puta bez mnogo izlaza Lena Petrović. Edin Sinanović kaže da je pedeset odsto izbeglica u Beogradu iz Avganistana, i da govore farsi, za koji nemamo ni približno dovoljno prevodilaca. Ravnoteže radi, nemamo ih dovoljno ni za arapski, koji govore Sirijci i Iračani. Kada imamo tako bazične probleme, jasno je da o detaljnijem promišljanju izbegličke budućnosti – „da se ispita tržište rada za ljude koji govore arapski, da se vidi da li mogu da dobiju posao prevodioca ili makar radnika u libijskom restoranu“, što predlaže Lena Petrović – nema još ni govora. Izbeglice koje bi radile zasad mogu, sve u svemu, ili da se slikaju ili, ako umeju, da slikaju