Novi akteri na političkoj sceni

Probleme treba rešavati unutar institucija sistema, govorio je Slobodan Milošević kada se suočavao sa protestima i uličnim demonstracijama koje su obeležile dobar deo njegove vladavine. Možda će zvučati čudno što ću ovo reći, ali slažem se u ovome sa Slobom. Zapravo, mislim da bismo svi voleli i želeli da se politički sukobi odvijaju unutar institucija sistema. Zašto onda, dve decenije nakon studentskih i građanskih protesta protiv izborne krađe, ponovo slušamo pištaljke i mašemo kolonama demonstranata sa prozora? Institucije, između ostalog, služe da kanališu nezadovoljstvo i da ga usmeravaju ka konstruktivnoj kritici i konkretnim rešenjima. To bi tako trebalo, ali realnost je drugačija, institucije su podrivene i ne mogu da vrše tu korektivnu funkciju. Naravno da vlast koristi institucije za sopstvene svrhe, one joj na kraju krajeva služe da vladaju, ali ako se uloga institucija u kanalisanju nezadovoljstva u potpunosti podrije, nezadovoljstvo počinje da se ispoljava vaninstitucionalno i onda imamo proteste i demonstracije. Ako institucije ostanu gluve na ovaj izliv nezadovoljstva, a podrivene institucije su po pravilu gluve na sve osim na vršioce vlasti, nezadovoljstvo se vremenom kristališe u vidu konkretne političke akcije samoorganizovanih građana. Moje iskustvo sa ovim vidom politike počinje nakon izborne krađe na lokalnim izborima 1996. Izborna volja građana na tim izborima je dovedena u pitanje i reakcija je morala da se dogodi na ulici. Usledila je zima svakodnevnih protesta i konačno kulminacija pritiska na Miloševićev režim da prizna poraz i prihvati izbornu volju građana. Danas je situacija nešto drugačija, predsednički izbori su završeni sa premijerom kao jasnim pobednikom u prvom krugu, bar kad se politički proces posmatra unutar institucija sistema. Ali osećaj bar jednog dela građanstva je da izborna utakmica nije bila fer i nezadovoljstvo ovakvim stanjem se opet manifestuje vaninstitucionalno. Taj pokušaj može biti više ili manje uspešan, to je manje bitno, bitan je proces učenja koji se odvija na protestima, a sve u cilju kanalisanja nezadovoljstva u konkretnu političku akciju sa ciljem ispravljanja problema i povratka u institucije sistema. Protesti 1996. su bili spontani, a takvi su i ovi danas. Spontanost protesta ne znači da neko od političkih aktera nije želeo da do protesta dođe i iste ohrabrivao, ali znači da nisu imali kapaciteta da to i organizuju. Koalicija Zajedno nije mogla da izvede onoliki broj ljudi na ulice, a pogotovo da obezbedi da se oni pojave svakog sledećeg dana tokom svih tih meseci. Taj element je bio spontan, to je bilo izvorno narodno nezadovoljstvo i već prvih dana se moglo videti da to ne liči na miting opozicije. Slično je i danas, opozicija je nesposobna da organizuje ovakve proteste. Da ima tu sposobnost, već bi je pokazala. Nema je ni vlast, inače ne bi tokom kampanje onoliko zavisila od autobuskog prevoza. U tom smislu protesti su spontani, nisu organizovani od strane poznatih političkih aktera već predstavljaju izlazak na političku scenu jednog novog činioca. To što su spontani, što nisu organizovani od strane neke postojeće političke snage, ne znači da su protesti neorganizovani već da su samoorganizovani. Kako vreme odmiče, pojavljuju se strukture koje preuzimaju rukovodeću ulogu u kanalisanju narodnog nezadovoljstva. Tokom studentskih protesta 1996-1997. formiran je Inicijativni, a ubrzo potom i Glavni odbor protesta sa po dva predstavnika sa svakog fakulteta Beogradskog univerziteta. Pored toga, formiran je i čitav niz službi, od redara, preko logistike, odnosa sa štampom... Ako ovaj današnji protest potraje, možemo očekivati sličnu specijalizaciju, jer građansko samoorganizovanje se ispoljava kroz ovakvu ili sličnu podelu posla i odgovornosti. Tek tad protest ima šanse da opstane nedeljama, a možda i mesecima, koliko je potrebno da se postigne željeni efekat. Na ovo nam ukazuje iskustvo od pre dve decenije. Srbija je danas zemlja podrivenih institucija i zato vidimo proteste na ulicama, institucije sistema nisu sposobne da kanališu narodno nezadovoljstvo i ono će se kanalisati van njih. To je odgovornost građana koji moraju da se samoorganizuju kao nova politička snaga, da zaštite državu i njene institucije od zloupotrebe onih koji su na vlasti. Kozi se ne daje kupus na čuvanje, pa se tako ni vladajućoj garnituri ne sme ostaviti država na čuvanje. * „Revolucionar u penziji“, jedan od osnivača i lidera Otpora, Srbiju i politiku napustio 2003, autor video-igrica za rušenje diktatora A Force More Powerful i People Power A Force