U ringu sa sopstvenim biračima

Tradicionalna gužva na kolokvijalno nazvanom desnom krilu političkog spektra, na minulim predsedničkim izborima, kao i na nekoliko prethodnih parlamentarnih, ostavlja ovim partijama sve manje prostora, a birača dovoljno tek za cenzus do dva odsto. Stranke takozvanog patriotskog bloka teško će se složiti da njemu pripada i buduća stranka Vuka Jeremića, koga predsedničkim kandidatom izvan svoje lige smatraju jer mu zameraju zalaganje za evropske integracije. Jeremić građanskim biračima nije bio po volji baš zato što je bio suviše desno, a takvoj slici je doprinela njegova poseta Pećkoj patrijaršiji više nego sve što je rekao pre i posle, a što danas i najbliži saradnici razmatraju kao možda prevelik korak udesno. Aršin za Jeremića je i njegov građanski rival Saša Janković, koji je, budući kritikovan od pristalica za nacionalističku retoriku (nakon nekoliko neodređenih stavova o Republici Srpskoj i NATO) na kraju, ipak, zločin u Srebrenici proglasio genocidom. Pošto Jeremić, kome su, ako ništa, rusko-kineske veze od velike važnosti za njegov lični uspon, pa time i politiku, to nije uradio, i u odnosu na najsrodnijeg protivkandidata, on ostaje nacionalista. Ali, ako se kriterijum za odabir ovih partija definiše kao kritičan odnos prema EU i NATO, naklonost ka Rusiji, odnos prema Kosovu i Metohiji izvan zvaničnih politika ideološki raspon između dvojice najvećih gubitnika izbora - Vojislava Šešelja i Vuka Jeremića - ostaje veći nego zbir njihovih birača. Ukupan procenat glasova koje su osvojili kandidati patriotskog bloka - njih tačno pet (poređani po skoru: iza Jeremića slede Vojislav Šešelj, Boško Obradović, Milan Stamatović, Aleksandar Popović i Miroslav Parović) manji je od 15 procenata i trijumf je globalizacije, s njom i neoliberalnog koncepta, čiji predvodnik u Srbiji ima natpolovičnu većinu podrške, posledično, i nastavku puta ka EU. Paradoks nije u trendu suprotnom od buđenja nacionalista u Evropi, nego u rezultatu koji prkosi strateškim opredeljenjima građana, kada se ona mere van izbornog konteksta. Više nije pretpostavka već je matematička činjenica da su u Vučićev glasački korpus usisani protivnici EU, kojih je u Srbiji, prema anketi Nove srpske političke misli iz decembra 2016, za dva procenta manje od onih koji i dalje podržavaju ulazak u EU (42,1 prema 44,1). Dok savez sa Rusijom i Kinom podržava čak 67,6 procenata, broj neopredeljenih u oba slučaja je isti, i ne veći od 15 odsto. Sličan nalaz o podršci ulasku u EU ima i vladina Kancelarija za evropske integracije (47 odsto), sa manje negativnih odgovora, ali svakako skoro upola manje od podrške koju je EU imala pre deset godina. Istovremeno raste otpor i s njim se učvršćuju kompatibilni stavovi - odnos prema KiM i RS, sankcijama prema Rusiji... A u istraživanju Ninamedije tik pred poslednje izbore čak 84 odsto građana se protivi ulasku u NATO, a 40 procenata veruje da je baš to uslov za evropske integracije. Urednik NSPM, Đorđe Vukadinović, smatra da je glavni razlog te disproporcije to što je desni deo spektra, i kad je participirao u vlasti, bio marginalizovan evroatlantskim delom scene. „Taj blok je, dakle, bio prisutan u najboljem slučaju na margini ili u blizini nje, bez obzira na prisustvo retorike koja je stvarala iluziju da takva politika postoji. Glavni i najteži udar zadao im je dolazak naprednjaka na vlast“. U godinama nakon tog „udara“, biračko telo, ipak, ostaje naprednjačko. „Veliki deo građana prišao je SNS-u očekujući da je to sada to, da su upravo oni izbacili ’žutu i izdajničku vlast’. Neko iz uverenja i želje, ali tu ostaje i iz interesa i onda kad shvata da sve baš nije onako kako je predstavljeno. SNS je apsorbovao najveći deo biračkog tela patriotskog bloka i javnih ličnosti i intelektualaca. Što je preostalo u tom otporu ili prozrelo lažni naprednjački patriotizam postalo je još marginalizovanije nego što je bilo. Na sve to, uticaj Rusije koji ti birači žele pre iz moralnih nego iz političkih motiva, ovim strankama dodatno izvlači tepih onda kad Moskva iz zabluda, interesa ili manira manifestno podržava Vučića“, smatra Vukadinović. Teorije iz prošlog veka, čije je polazno stanovište da anacionalne poteze mnjenje najlakše prihvata kad ih vuče bivši nacionalista, dokazale su se u Srbiji pre koju godinu. Svi Vučićevi protivnici slažu se da je on uspeo da preuzme evropsku palicu, a da i dalje drži patriotsku. Ali, aktuelno pitanje je kako mu je desnica to dozvolila? I šta kandidati i stranke takozvanog nacionalnog bloka očekuju od izbora ako ne sopstvene birače? Zašto su kandidatima poput Aleksandra Popovića i Boška Obradovića fokusi na kriminalu, korupciji, ekonomiji i socijalnim davanjima, ako nisu u briselskom procesu, koju, zajedno sa najvećim brojem Vučićevih birača, smatraju jednim od glavnih krivaca za većinu društvenih pošasti? Potpredsednik Demokratske stranke Srbije, čiji kandidat je na predsedničkim izborima jedva prešao zakonski minimum od jedan odsto, Miloš Jovanović kaže da je jedan politički ciklus sada završen i najavljuje modernizaciju i nov način delovanja nakon stranačkih izbora u maju. Kontradikcija stavova birača sa njihovim opredeljenjem na izborima, po Jovanoviću, proizlazi iz nesposobnosti stranaka da se prilagode novim okolnostima koje su nastale onda kada je Aleksanadar Vučić, prihvatajući Briselski sporazum, zatvorio jedan ciklus u srpskoj politici. „To nisu razumele ni patriotske ni proevropske stranke, čiju je politiku Vučić preuzeo. On je to pitanje izbacio iz javnog diskursa. A oni nisu uspeli da artikulišu novi način vođenja patriotske politike. Već 2014. je politička scena trebalo da se polarizuje po tim osnovama. Sad su važne životne teme - ozbiljna rešenja za ekonomiju, industriju i politički sistem“, ali one, prema Jovanoviću, zavise od odnosa prema briselskom procesu. Čak je i uprkos potonjoj kritici pouzdanih pristalica Saša Janković, razumevajući da je i takozvana građanska opcija podeljena na ta dva pola, pokušao da zahvati malo birača iz desnog korpusa, kada je za Vučićevu predizbornu posetu Angeli Merkel kazao da je plaćena imovinom na Kosovu, ali je Vojislav Šešelj izašao iz sopstvene kože i rečnika suzdržavši se čak i od paljenja stranih zastava. Pritvornost i najblaže rečeno suzdržano opoziciono delovanje navodno su, prema mišljenju istraživača, i dobar deo radikala okrenuli ka LJubiši Preletačeviću Belom i ostavili Šešelja na malo preko četiri procenta. Šokiran tom rezignacijom pristalica, Šešelj je, skupivši snagu da se četiri dana posle izbora prvi put obrati javnosti, odlučio da podrži ulične studentske proteste. Boško Obradović, koji je osvojio 2,29 procenata, pa u zbiru sa koalicionim partnerom na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima sada nema ni onih pet odsto, uporan je da ponovo „istera“ neregularnosti na čistac, a verovatno i zabrinut mogućnošću da se novi izbori za Narodnu skupštinu održe uskoro. Valja podsetiti da samo DSS sa ništa manjom desnom ponudom na izborima 2012. dobija 21 mandat, a već 2014. ostaje van parlamenta, te da je rezultat koji je Šešelj dobio 2. aprila upola manji od rezultata na parlamentarnim izborima. Vukadinović kaže da je Vučić svim resursima i sposobnostima i mešetarenjem po toj bazi biračkog spektra uspeo da je dobrim delom stavi pod kontrolu, za šta su mu primer DSS i radikali. „Uz sva raspoloženja biračkog tela, on je zabio nož u srce antievropske Srbije. I zbog svoje prošlosti, on nije hteo da pravi takav haos u proevropskom delu biračkog tela “. Vukadinović veruje da je Janković na ovim izborima dostigao maksimum izbornog rezultata tog homogenog biračkog tela i da se režim plaši da će se birači patriotskog bloka okrenuti ka ovom kandidatu. „Jankoviću određivanje prema Srebrenici nije pomoglo, jer bi u suprotnom i Čanak imao više. U rezultatu Saše Jankovića su sav proevropski korpus i sve građanske opcije. U zbiru on je dobio tačno koliko imaju DS, LDP, SDS i DJB.“ Pored negativne kampanje vlasti prema protivkandidatima, Vukadinović podvlači da glas konstruktivne kritike upravo na temama iz patriotskog kruga interesovanja nije mogao da ode daleko u kampanji zbog medijske blokade i izolacije kojoj su ti kandidati bili izloženi. Podseća da, osim toga, kandidati poput Obradovića „pomalo sektaškom intonacijom“, bez obzira na relevantan sadržaj poruka, sami sebe osuđuju na ograničen domet političkog delovanja. „Dobar deo biračkog tela Vučića doživljava kao najveću žrtvu, koga tajne službe, strane ambasade, mračne globalne sile samo što nisu srušile. Pa se svako ko ga kritikuje automatski postavlja na tu drugu stranu, stranu mračnih sila.“ Kad se rukuje s Vladimirom Putinom, a Milorada Dodika smesti uz oca i majku u TV emisiji najavljenoj kao „Vučić s porodicom“, lider SNS stiče i taktički ukalkulisan „kredibilitet“ da kontrakandidate najoštrije kritikuje baš onda kad tvrdi da su izdajnici. Za razliku od čoveka sa najširim opsegom biračkog tela, na čije dejstvovanje rezultati istraživanja javnog mnjenja utiču svakodnevno, takozvana patriotska opozicija, zasad i dalje daleko od razlikovanja budućnosti od prošlosti, ljulja se i još nije odlučila - da li će tavoriti čekajući da joj se birači sami vrate „prirodnim putem“ kad Vučiću padne rejting ili će početi od nule. U oba slučaja, u korist Vučićevog vremena.