Državna posla

Svašta se ovih dana sručilo na glavu premijera i izabranog predsednika Aleksandra Vučića. Čovek nije stigao pošteno ni da proslavi, a sačekali su ga protesti studenata, slom Agrokora i očaj radnika Šinskih vozila Goše, koji je već nedeljama jedna od udarnih vesti na ono malo preostalih medija. Ni to što je premjer osobno, doduše uz sasluženje ministara resornih, Gorana Kneževića – za privredu i Aleksandra Vulina – za rad, pohodio radnike koji su permanentno u generalnom štrajku i tom prilikom obećao jednokratnu pomoć od 60.000 dinara i overene zdravstvene knjižice, nije bio dovoljan razlog za prekid štrajka. Jednostavno, pred Vučićem se pojavio slučaj, blago rečeno, problematičnog stranog menadžmenta u privatnim kompanijama. „Rekao sam premijeru da pošalje ekspertski tim da pročešlja poslovne knjige. Sumnjam da menadžment, ali i naš finasijski direktor, nisu znali da se iz fabrike ispumpavaju pare. Uostalom, Vučić je sam doneo pismo u kome direktor Ivan Hamšild piše Vladimiru Poru, vlasniku kompanije Žosa, da Goša Slovacima duguje 10 miliona evra. Kako i zašto niko ne zna. U svakom slučaju, svi rukovodioci, uključujući i ovdašnje, priznali su taj dug, a finansijski direktor nije imao odgovor na Vučićevo pitanje zašto je dug priznat. Biće mi drago ako moji direktori budu odgovarali za to, jer Hamšild ovo nije mogao da radi bez znanja lokalne Poreske uprave i Inspekcije rada“, kaže u izjavi za NIN Milan Vujičić, predsednik štrajkačkog odbora. U praksi bi to značilo da će se slovačka firma u slučaju stečaja prva naplatiti iz stečajne mase. Ono što je dodatno problematično za državu jeste činjenica da je od plata radnika odvajan iznos za penzijsko i invalidsko osiguranje, ali da taj novac nije uplaćivan PIO fondu kome se duguje 3,2 miliona evra. „To ćemo mi da preuzmemo na sebe, to nema veze sa Gošom“, poručio je Vučić u Smederevskoj Palanci. Možda, zaista, to i nema veze sa fabrikom, ali svakako ima sa državom čija su ministarstva morala uočiti da se porezi i doprinosi ne uplaćuju pune četiri godine, te da su dugovanja slovačkog Žosa dostigla cifru od oko 5,5 miliona evra. Posebno ako se zna da su sindikati i sami radnici u više navrata dopisima upozoravali resorna ministarstva na katastrofalnu situaciju. Ovo je činjenica koja ne može a da ne izazove podozrenja ni kada je reč o dobrim namerama samih ministarstava. Ono što sada preostaje, prema Vučićevim rečima, jesu pregovori između nadležnih ministarstava i vlasnika u želji da se posreduje u rešavanju problema. A kako bi to rešenje moglo da izgleda nije teško naslutiti već samom činjenicom da je praktično preko noći Žos Trnava Gošu prodao kiparskoj kompaniji Lisnart holdings limited za 4,2 miliona evra, a da doskorašnji vlasnik Vladimir Por poručuje da dugovi Goše više nisu njegova stvar, ali i da je srpsko tržište za njega neprijatna prošlost. Da stvar bude do kraja jasna, Por decidirano tvrdi da je Goša zrela za stečaj. I upravo to je ono čega se radnici Goše pribojavaju i zbog čega i dalje štrajkuju. „Sumnjamo da je Por fabriku prodao svojoj ćerki firmi. Vučić je rekao da će pokušati da problem reši i u razgovoru sa slovačkim premijerom“, naglašava Vujičić. Prema njegovim rečima, najizglednija varijanta je da država fabriku kupi za jedan evro, a zatim potraži strateškog partnera – nešto poput modela koji je primenjen u Železari Smederevo. U međuvremenu, još jednom smo se na tragičan način mogli osvedočiti kako su srpska preduzeća svojevremeno prodavana svakoj fukari koja bi pokazala džak para i to bez potvrde o poreklu novca. Pred državom je jednostavan izbor – zajednička akcija ili zajedničko trpljenje. U suprotnom, treba znati da nijedna revolucija nije oborila ono što već nije bilo rasklimatano. A Goša je daleko od izolovanog slučaja.