Put opasan po svet

Promena kursa: Američki predsednik Donald Tramp iznenadio je svet odlukom da u Siriji nastupi agresivnije nego što je najavljivao Počelo je tako što je, šokiran slikama sirijskih žrtava ,Donald Tramp rešio da, usred posete kineskog predsednika Si Đinpinga, bombarduje vazdušnu bazu sirijske vojske. I potpuno je uništi. Jer je, kako je saopšteno, Bašar al Asad odgovoran za napad hemijskim oružjem na Kan Šeikun, grad pod kontrolom pobunjenika. Si Đinping je ovu neprijatnost oćutao. O susretu se zvanično nije moglo čuti više od toga da je bilo pomaka u kinesko-američkim odnosima. A nezvanično se saznalo da su se teme ticale pre svega ekonomije, ali da nije bilo dogovora oko gorućih političkih problema kao što je Severna Koreja ili Južno kinesko more. Ma šta da je bila Trampova namera kada je objavio odluku o napadu u Siriji i to baš tokom tako važne posete, morao je znati da Đinping nije čovek koga je lako uplašiti. A kada kineski zvaničnici nešto oćute to nikako nije dobar znak. Što se Moskve tiče, ispostavilo se da nije bila sasvim iznenađena napadom, iz prostog razloga što je upozorena. Rusi su požurili da objave da baza nije uništena, već je pretrpela sasvim malo štete, jer su ruski helikopteri već bili povučeni, a ono što je nastradalo tek je nešto starije tehnike. Vašington je, pak, slavodobitno saopštio da je uništeno dvadeset odsto sirijske avijacije, da je onemogućena upotreba piste, da je uništena i lokacija na kojoj su gorivo i municija. „Nasledio sam haos. Mi ćemo to srediti“, izjavio je Tramp. A onog časa kada su rakete počele da padaju na sirijsku bazu, već je mogao da se predstavi kao čovek koji rešava stvari. Popularnost mu je naglo porasla. Slučaj hemijskog oružja nije se našao pred Savetom bezbednosti. Ujedinjene nacije preskočene su i ovom prilikom, nije bilo nikakvih procedura, nije bilo istrage i nije pouzdano utvrđeno ko je odgovoran za taj napad. Nije konsultovan ni Kongres, ali niko nije ni dizao previše buke oko toga. Naročito kada su počele da stižu pohvale . Podršku je Tramp dobio sa svih strana - od najžešćih republikanaca koji su ga do sada kritikovali, preko medija koji su ga napadali i demokrata koji još uvek sasvim ne prihvataju činjenicu da ih je pobedio čovek takvog kova, do Evropske unije i mnogih svetskih lidera. Sa Trampom su se složili i Angela Merkel i Fransoa Oland u zajedničkoj izjavi da je Asad odgovoran za „ponovnu upotrebu hemijskog oružja i zločine protiv sopstvenog naroda“. Tu su i Velika Britanija, Italija, Turska, Izrael, Kanada, Saudijska Arabija, Japan, Australija, Poljska, svi odreda pozdravljaju udare na sirijsku bazu. Toliko je ostalo od dojučerašnjeg neslaganja sa politikom Baraka Obame, koga je Tramp više puta upozoravao da ne uvlači zemlju u sirijski sukob. Od predizbornih obećanja da će se boriti protiv Islamske države zajedno sa Rusijom i Asadom, od protivljenja zahtevima za promenu režima u Damasku. Do juče, Tramp je govorio da ne misli da Asad treba da bude briga SAD, niti da se kriza u Siriji može rešiti vojnim sredstvima. Samo nekoliko dana pre nego što su ispaljene rakete vlada se složila da Asad može da ostane na vlasti. Reks Tilerson, državni sekretar, rekao je da je na sirijskom narodu da odluči, a Niki Hejli, američka ambasadorka u UN, da „naš prioritet više nije odlazak Asada“. To se iznenada pretvorilo u izjave da privođenje Asada pravdi ostaje prioritet za Vašington i da su spremni da oko toga izvrše pritisak na Moskvu i Teheran. Taj zahtev podržava i Brisel, a evropski ministri inostranih poslova su ga formulisali tako da napomenu da „iako je na sirijskom narodu da odluči o svojoj budućnosti, neće biti mira dok je na vlasti ovaj režim“. Kako je to sažeo Boris DŽonson, britanski ministar spoljnih poslova, američki napad je „zajednički signal“ Zapada u cilju privođenja rata kraju. Istovremeno, iz Moskve je stigla vest da je suspendovan sporazum sa Vašingtonom o „bezbednosti letova nad Sirijom“, kojim je trebalo da se obe strane zaštite .U pitanje je sada doveden i plan za formiranje međunarodne koalicije za borbu protiv terorizma. A bez ruske pomoći ta borba je teško moguća. Navršilo se šest godina otkako je počeo sukob u Siriji. Rezultat je da je Asad još uvek na vlasti, da su njegove snage ozbiljno napredovale, da je on jedini lider u regionu koji se bori protiv Islamske države, da su se pobunjenici, za koje se u početku činilo da imaju jasan cilj, pretvorili u razjedinjene grupe koje su, umesto da pobede režim, otvorile prostor za manje i veće frakcije džihadista. Vašington se već predugo trudi da smeni Asada, upotrebljeno je sve - pobunjenici, vazdušni napadi, medijski rat, pretnje, pregovori režima i pobunjenika - ništa nije uspelo. Moskva, pak, nema nameru da odstupi i, najzad, Tramp je povukao potez koji treba da signalizuje da se ni on neće povući. Posle svih obećanja o drugačijem pristupu i kritika Obamine spoljne politike, počeo je svoju najrizičnijim mogućim potezom. Uz to je stiglo i upozorenje iz Bele kuće da su ukoliko se ponovi nešto slično prethodnom hemijskom napadu, „otvoreni za buduće akcije“. I to ne samo u Siriji. Kako je izjavio Tilerson, Amerika će braniti nevine civile „bilo gde u svetu“. Odlazak Asada možda bi mogao da bude ozbiljan zahtev, da se nije tako iznenada opet pojavio ključni uslov i da nije potpuna nepoznanica šta bi sa zemljom bilo ukoliko bi se on zaista povukao. Na tom tragu, analitičari sada podsećaju na to šta je ostalo od Iraka, Libije, Avganistana, mesta koja su u rat uvučena u ime demokratije. I u šta je već odavno pretvorena Sirija, nekada sekularna i stabilna zemlja. Koje bi to snage mogle da ponovo sastave Siriju, koja je rasparčana tako da niko više ne veruje da bi se ponovo mogla sastaviti u onu zemlju kakva je bila. Koje bi granice ostale od onoga što se sada naziva Sirijom, a što je podeljeno ne samo između vladinih snaga i opozicije, američkih i ruskih snaga, nego i između Al Nusre, Islamske države i nebrojenih manjih džihadističkih grupa koje dobijaju i gube teritorije. Ali ma kakve poteze vukao Vašington, Moskva nije spremna da se povuče. Vratila se odavno na međunarodnu scenu, a Asad je čovek koji joj obezbeđuje mnogo više od prisustva u Siriji. Tu pokazuje i koliko je snažna i da se bez nje više ne može krojiti svetska politika. Napad na sirijsku bazu samo je unazadio mogućnosti pregovora, smatraju u Rusiji. Vladimir Safronkov, zamenik stalnog predstavnika Rusije u Ujedinjenim nacijama, na vanrednoj sednici Saveta bezbednosti optužio je Ameriku da je izazvala incident samo da bi sakrila stvarne žrtve. „Zbog čega na naslovnim stranama vaših novina ne vidimo ogromne humanitarne tragedije opkoljenog Mosula, a reč je o stotinama hiljada ljudi“, rekao je on i optužio zapadne zemlje da se boje istrage o upotrebi hemijskog oružja, dok ne odstupaju od „paranoidne ideje o svrgavanju legalne vlade“. S druge strane, ruska strana u napadima vidi pokušaj novog predsednika da „umiri one koji su željni krvi u Siriji“, kako je to formulisao Konstantin Kosačov, šef međunarodnog komiteta Saveta federacije Rusije. On je upozorio da bi dalje akcije bile „veoma opasan put“. Negde između tog opasnog puta i taktike da se pridobije podrška kod kuće, kreću se analize prvog Trampovog spoljnopolitičkog poteza. Da li je zaista odustao od svojih obećanja o „Americi na prvom mestu“. saradnji sa Rusijom u borbi protiv terorizma, neizazivanju ratova, kako je tokom kampanje predstavljao svoje ciljeve. Ili je samo upotrebio trenutak da dobije ono što mu je bilo neophodno – opšte odobravanje i pohvale. Jer nije lako pregovarati sa Putinom koji je optužen da je umešan u američke izbore i da je pomogao upravo Trampov dolazak na vlast. Mnogo je lakše susresti se sa čovekom kome su bombe pokazale sa kim ima posla i da je Amerika i dalje „velika“, baš onako kako je Tramp to obećavao glasačima. Napadom je mobilisan ceo politički establišment ili bar njegov najglasniji deo. Tramp je jednim potezom smirio republikance, prvi put dobio podršku demokrata, oprao se od optužbi da je previše mek prema Moskvi, a to nije loš početak kakvu god politiku želi da sprovede. Ova nedelja doneće i posetu Reksa Tilersona Moskvi. Mediji su iznenada počeli da se interesuju da li će se sresti sa Putinom, je li ruski predsednik otkazao susret, hoće li Tilerson uopšte otputovati. Ispostavilo se da susret sa Putinom nije ni bio planiran i da će sagovornik biti Lavrov, kao što je i dogovoreno. Ali tenzije su porasle jer ta poseta dolazi u trenutku u kome je novi američki predsednik upravo pokazao zube Moskvi. Ili je bar želeo da to tako izgleda. Taj sastanak pokazaće možda u kom pravcu se zaista kreće nova američka politika. I da li su napad na bazu u Siriji i pretnje bili samo za domaću upotrebu ili je na pomolu novi sukob.