Setni maneken iz doba senki

Mereno uobičajenim vremenskim skalama, Korto Malteze bi baš ove 2017. napunio pedesetu godinu. Naime, njegov tvorac, tumač i njegov alter ego Hugo Prat, pre tačno pola veka upoznao je Korta sa ostatkom sveta u albumu Balada o slanom moru, u priči u kojoj se Malteze upliće u opasnu avanturu sa krijumčarima i piratima na Tihom okeanu. Pola veka je svakako životna dob u kojoj se mnogo više okrećemo preko ramena nego što gledamo unapred, period kada je mnogo više iza nas nego onog ispred nas. Osim što za Maltezea ne važe ustaljene vremenske odrednice. „Moj život je započeo pre nego što sam došao na svet, a pretpostavljam da će se nastaviti i kada me ne bude“, poručuje mornar u jednom od svojih melanholičnih momenata. I upravo Pratova vizija sveta, složena i organska, koja se razvija kroz raznolikost miljea, kulisa, situacija i događaja zasnovanih na preplitanju imaginarnog i realnog uveliko nadmašuju bilo kakve standardne odrednice i Korta čine toliko vanvremenskim. To što ga njegov tvorac smešta u prve decenije 20. veka, samo je odraz umetnikovog uverenja da njegov lik ne spada u onu sortu koja pripada deideologizovanom svetu omeđenom tehnologijom, rigidnim ekonomskim principima i vremenu u kome se dobrovoljno i pred svima razgolićujemo kako ne bi na nas gledali kao na uvrnute čudake nesposobne da žive u skladu s epohom. Prat se, razume se, s razlogom pita šta bi uopšte u ovom vremenu tražio sin britanskog mornara i prelepe Ciganke sa Gibraltara, koji je u detinjstvu očevom britvom na svom dlanu urezao liniju sreće, određujući tako sudbinu kao stvar izbora. Uostalom, zar vreme u koje ga smešta Prat nije idealno za ovog „Odiseja bez cilja, setnog manekena epohe u kojoj elektricitet prekida doba senki, gusara koji u mreži meridijana traga za legendom“, kako stoji u pogovoru sjajne novele Vladimira Pištala Korto Malteze. Upoznali smo se sedamdesetih godina prošlog veka, ako me sećanje ne vara, u Stripoteci. Ne mogu reći da je Prat posredovao, pojma nisam imao ko je čovek, bilo je to više slučajno poznanstvo dvojice usamljenika – školarca prisiljenog da čitav letnji raspust guli u crnogorskoj kasabi i avanturiste, nomada, čoveka bez korena i veza, osim onih koje sam i po svojoj volji stvori. Nismo se tada najbolje razumeli, štaviše bili smo potpuni stranci. Nedorastao ovoj literaturi u slikama, malo toga sam shvatao. Mogu reći gotovo ništa. Svejedno, zapamtio sam ga i vraćao mu se u različitim situacijama i uzrastima. Stvari su s godinama postajale jasnije, mada se i danas ne bih usudio da kažem da sam sve dokučio. Zbližili smo se nekako, u svakom slučaju naučio me je mnogo čemu. Mogu reći i da mi je postao prijatelj, nisam siguran da i on taj odnos tako doživljava. Pre će biti da me tretira kao poznanika, mnogi su pokušali da mu budu prijatelji, ali Maltežanin je uvek škrtario na pokazivanju emocija i rečima, tako da nisam siguran na čemu sam… Ponovo smo se sreli početkom ove godine, neke novine su me podsetile da će mu uskoro pedeseti rođendan. Pročitao sam iznova Baladu o slanom moru i njegova ostala putešestvija, ali i Pratovu biografiju Želja da se bude beskoristan, ispisanu kroz razgovor sa Dominikom Ptifoom. Bilo je kristalno jasno da je Kortov tvorac svoj životni put maestralno pretočio u monumentalne avanture ovog mornara. Rođen u malom mestu pored Riminija, Prat je najranije detinjstvo proveo sa ujakom mornarom i avanturistom koji je bitno uticao na njegovo vaspitanje. Otac britanskog porekla, pristalica Musolinijeve fašističke ideologije i vojnik koji je bio sklon proučavanju tajnih društava i masonskih loža i majka obuzeta ezoterijom, kabalom i kartomanijom, presudno će uticati na Prata. „Sudbina Pratovih počiva negde izvan granica i razlika po rasi, religiji i jeziku“, pričao je Hugo o svom poreklu. Kasnije je svedočio da nijedna od četiri majke njegovih šestoro dece ne govori isti jezik, da nijedno njegovo dete nema njegovu nacionalnost, a da nijedno njegovo unuče ne zna ni reč italijanskog. Životni put će ga kao mladog, tokom Drugog svetskog rata, odvesti u Etiopiju gde će čak kratko vreme, doduše protiv svoje volje, biti i pripadnik fašističkih jedinica. Ostatak njegovog života obeležiće stalna putovanja i lutanja, poznanstva sa najrazličitijim ljudima i interesovanje za ezoteriju svake vrste. Ako vam se učinilo poznatim ili ste već negde pročitali sličnu priču, imate pravo. Zato su sva Pratova lutanja, Kortova suverena teritorija. U svim tim avanturama saznajemo, između, ostalog, da Kortova majka šalje sina u hebrejsku školu u La Valeti čiji je upravnik rabin Ezra Toledano, bivši ljubavnik Maltezeove majke, da se Korto negde u prvim godinama 20. veka ukrcao na brod „Venita Dorata“ i da je to njegova prva plovidba, da je tokom rusko-japanskog rata postao prijatelj sa DŽekom Londonom i da je u Trstu upoznao DŽejmsa DŽojsa preko zajedničkog prijatelja, irskog socijaliste DŽejmsa O’Konelija. Zato, između ostalog, zahvaljujući Pratovom neiscrpnom avanturizmu, Malteze u Veneciji može da vidi dva meseca koja se pojavljuju samo jedne noći u godini, zato sreće keltskog boga Oberona, čarobnjaka Merlina, a u Italiji mladog ruskog revolucionara Josifa DŽugašvilija koji u to vreme radi kao noćni portir u nekom hotelu. Zato putuje sa Raspućinom u Argentinu a u Patagoniji druguje sa odmetnicima Bučom Kasidijem, Sandesom Kidom i Etom Plejs, ljudima koji su u Americi van zakona. Zato može da oseti vrelinu Etiopije i studen Sibira, prisustvuje pogibiji Crvenog barona… Uostalom, zato može i da vodi političko-filozofske rasprave sa DŽekom Londonom, Ernestom Hemingvejom i Hermanom Heseom. I možda je upravo zato Umberto Eko jednom rekao: „Kad želim da se opustim čitam neki Engelsov esej, a kad želim da se angažujem čitam Korta Maltezea“. Sam lik izgrađen je na želji svakog od nas da prekorači ograde vremena, ideologija, prostor, ljubavi, da bude oslobođen od svake vrste ograničenja. NJegov odnos sa ženama je vrlo specifičan. Uvek flertujući i fluidan kao i sam Maltežanin, on je istovremeno intenzivno opažajan. Možda najbolju potvrdu daje baš Vladimir Pištalo u svojoj noveli kada mornar u jednoj kockarnici posmatra devojku koja mu se dopada i zbog koje će ući u opasan sukob: „Rulet vrti jedna kraljica noći, dugovrata, da bi se lako mogla pretvoriti u zmiju. Ohola je kao lama. Sva joj je pažnja zaključana u sebe. Svetle, zaslepljene oči dopola su prekrili kapci. U kosi se izdvaja jedan dimljiv pramen. Struk joj je tanak kao grlo, na pupku bi je mogao udaviti“… Moglo bi se reći da Prat ovakvim pristupom uspeva da stvori iluziju da Korto pripada svim ženama sveta i nijednoj posebno. Rekosmo na početku da bi Korto danas bio sredovečni gospodin. Da je Prat tu, ko zna, možda bi ga poslao da u Siriji trguje naftom i ukradenom barkom prebacuje izbeglice preko Mediterana u Evropu. U Ukrajini bi ga svakako privukli Rusi, jer gde su oni tu mora biti neka prelepa, i razume se, luda grofica kojoj je od svega ostala još samo titula. Sigurno bi, iako formalno podanik Ujedinjenog Kraljevstva, bojkotovao referendum o izlasku Britanije iz Evropske unije, zgađen ideološkim i nacionalnim trabunjanjem. Svakako bi se priključio kakvim anarhistima koji gaje iluziju da se još može razbiti bezočnost socijalne nejednakosti. Ali Prat nije tu i poslednje što saznajemo jeste da se Kortu gubi svaki trag u Španskom građanskom ratu. I svog tvorca napustio je naprasito i bez objašnjenja, a Prat je zapisao sledeće reči: „Korto će otići, jer u svetu u kome je sve elektronika, u kome je sve proračunato i mehanizovano, nema mesta za tipa kakav je on. Korto ne prihvata ovakav svet i život. Korto voli da odlazi, poželeće da ode i treba da ga pustimo da ode, jer je on prijatelj, i ako ne bude želeo da ostane sa nama, biće to zato što ima dobre razloge da ode“. Pratu svakako treba verovati na reč, ali opet mogu se čuti glasine da je neko na Kastrovoj sahrani primetio visoku figuru i odsjaj minđuše sa reklame za kafu i kako iza stabala bolivijske prašume zamiču široki peševi mornarskog kaputa, tamo gde je tačno pre 50 godina ubijen Če Gevara. Da li je to neko video Korta? Ili je to bio sam Prat, jednako vanvremen kao i njegov junak.