Halucinacije koje su opčinile svet

Specijalno za NIN iz Japana Suvišno je pominjati da tokijska umetnička scena pulsira intenzivno tokom cele godine i da je teško koncentrisati se na jedan od događaja. Ali ovogodišnje proleće i u međunarodnim okvirima najviše će obeležiti dve paralelne izložbe japanske umetnice Jajoi Kusame. Prva je u Vašingtonu i manjih je razmera. Druga, verovatno najveća ikada dosad, održava se u Nacionalnom umetničkom centru u Tokiju pod nazivom Moja večna duša. Serija koja je nastala 2009. i koja traje do danas broji već više od 500 radova. Za ovu divovsku retrospektivu od oko 270 radova, Nacionalni centar je odabrao oko pola iz serije Moja večna duša, dok druga polovina predstavlja presek njenih radova iz prošlosti od kojih se neki prvi put predstavljaju domaćoj publici. Izložba predstavlja pre svega neku vrstu društvenog uvažavanja, što su njeni sunarodnici želeli da joj odaju za života. To se ogleda i u kampanji koja prati izložbu, jer je Tokio okupiran tačkicama i to sve do kraja maja, koliko traje izložba. A kako i ne bi, kad je prošle godine prestižni magazin Tajms, Jajoi Kusamu smestio među 100 najuticajnijih ljudi današnjice. U 2014. magazin Art ju je imenovao za svetski najpopularnijeg umetnika, što nije ni čudo, jer u svojoj 87. godini, sa stalnom adresom u psihijatrijskoj bolnici gde boravi i radi više od 30 godina, stvara i dalje podjednako marljivo. „Manga princeza moderne umetnosti“, kako je najčešće nazivaju, rođena je 1929. u Naganu u bogatoj, tradicionalnoj porodici u kojoj je otac zlostavljao majku. Upravo ta atmosfera jednog teškog iskustva iz detinjstva sigurno je, pored njenih ranih halucinacija, najznačajnija za njen jedinstven stil koji će obeležiti epohu moderne umetnosti. Negde u svojoj desetoj godini počela je prvi put da dobija tačkaste halucinacije, koje je iscrtavala čak i po tekstilnim ubrusima koji bi stajali na stolu. Sa 18 godina objavila je prvu zbirku poezije, a 1948. upisuje Akademiju umetnosti u Kjotu, gde izučava tradicionalno japansko slikarstvo nihongu. NJeni prvi radovi nastali nakon završetka Drugog svetskog rata već u sebi imaju zrno nečeg novog i savremenog. Nakon Hirošime, nestanka i uništenja na jednoj strani i zaostavštine Dade i nadrealizma na drugoj, stvoreni su uslovi za nastanak japanske avangarde, koju će upravo Kusama predvoditi. Različite forme izraza, od kojih su tačke najupečatljivije, staviće je na pijedestal najproduktivnijih umetnika današnjice. Uzorak tačke nastao je upravo te 1950. godine, kao zamena za njen auto-portret, i predosećaj nestanka njene sopstvene slike i individualnosti u beskonačnosti kosmičkog pejzaža. Smatrajući da joj se ne smeši vesela budućnost u Japanu kao ženskom umetniku, Kusama napušta zemlju i 1957. stiže u NJujork. Tu počinje njen eksperiment sa, u početku, samo belom bojom, na velikim razmerama platna. Tako nastaje opus nazvan Beskonačna mreža (Infinity Nets). Ova enigmatična metamorfoza nije u Americi dala poseban doprinos tadašnjoj krizi ideje u crtanju. Kusamim univerzum, međutim, u funkciji je njenog mentalnog, jednoličnog halucinogenog stanja, i vrlo brzo njenu bledu iluziju zameniće provokativna punoća izraza. Sistematski kolaži napravljeni od etiketa, nađeni i bačeni reciklirani objekti, tražili su da stvore dijalog sa publikom i ponude rešenje za okove potrošačkog društva. Tim radovima upravo je ona uticala na pop kulturu koju će razviti Endi Vorhol, a svojim kasnijim ciklusima uticala je i na stil Barneta NJumana i Majkla Kelija. Zbog toga je mnogi analitičari svrstavaju u značajan deo pop arta ili kao pripadnicu umetničkog pokreta Zero. Ona to međutim demantuje i smatra da živi život usamljenog umetnika i da etikete nemaju nikakvog smisla. Značajan motiv u Kusaminom stvaralaštvu pored tačkica zauzima falus. Šou od hiljadu čamaca predstavljen na izložbi u NJujorku ranih šezdesetih, bilo je oličenje žene obmotane odećom patrijarha i njenog ličnog straha od seksa. Čamac koji je bio montiran u središte sale bio je napravljen od mnogobrojnih falusa stisnutih u belu tkaninu, a zidovi, plafon i pod bili su obloženi sa 999 postera falusa. „Ne volim seks, a istovremeno opsednuta sam seksom. Kada sam bila dete moj otac je imao ljubavnice i videla sam ih pri činu, jer me moja majka slala da ga špijuniram. Seksualna opsesija i strah od seksa sede jedan pored drugog u meni“, izjavila je Jajomi neposredno nakon postavljanja ove instalacije. Performansi koji slede, lišeni predrasuda, a često nazivani i po uličnim orgijama, obeležiće njeno stvaralaštvo šezdesetih godina. Telesni festival, Anatomijska eksplozija i Crtanje po telu, nazivi su po kojima Kusama postaje vektor seksualne liberalizacije njujorških godina mira i ljubavi. Često locirani blizu bitnih institucija, predstavljali su i protest protiv Vijetnamskog rata. Golotinja izložena pred očima javnosti bila je jedinstven doprinos ove umetnice, koja je kroz ovakav vid emancipacije dokazala svoju mentalnu, seksualnu i intelektualnu nezavisnost. Naga tela muškaraca i žena iscrtana tačkama, šetkala su se na gotovo svakom značajnom punktu po NJujorku. Performansi pod nazivom LJubav zauvek ili Himna ljubavi bili su direktna antiratna propaganda, koja joj je poslužila kao neka vrsta predloška za psihodelični film Kusamina lična destrukcija, u kojem je naracija zamenjena ljudima i životinjama sa tačkama po telu. „Tačke su simbol sveta. Kosmos. Zemlja je tačka, Mesec, Sunce, zvezde, sve je napravljeno od tačkica. Vi i ja smo tačke“, izjaviće Jajoi. Naime, kada je jednom slikala na platnu, četkica joj je slučajno pala i crvenom bojom napravila tačku na podu. Jajoi je nastavila da obeležava prvo ceo pod, pa sto, pa ceo stan tačkama, a odjednom je shvatila da je tačke iscrtala i sebi, svugde po telu. Kada je pogledala svoje išarane ruke prestravila se, počela je da plače i nazvala hitnu pomoć. Lekar koji ju je primio, potvrdio je da nema ništa slomljeno već da su njeni simptomi u vezi sa njenim mentalnim stanjem. Taj incident ju je doveo do stvaranja skulptura i performansa sa tačkama. Godine 1973. vraća se u Japan, ali to biva bolno po nju. Vrlo brzo nakon smrti njenog prijatelja, vajara DŽozefa Kornela, umire i njen otac što je dovodi do neuspešnog samoubilačkog pokušaja 1976. Godine. Tada i donosi odluku da pomoć potraži u susednoj psihijatrijskoj klinici, a njen dobrovoljni azil boravka u toj instituciji traje do danas gde, pored bolničkog ležaja, ima i svoj atelje, jer je rad njena najbolja terapija. Iz tog perioda sedamdesetih datira serija kolaža, koji evociraju na smrt, destrukciju i prikazuju jednu tragičnu dimenziju njenog života i rada. Tada objavljuje i svoja dva romana Smutljivac Goto iz ulice Kristofer i Zatvorenik iza otuđene zavese. I bez obzira na njenu ne baš optimističnu izjavu iz šezdesetih godina prošlog veka povodom njenih suicidnih napada, da je njen život tačka izgubljena u mnoštvu miliona drugih tačaka, tokijska retrospektiva i uopšte delo Jajoi Kusame odiše pozitivnom energijom i zaista je bravurozna eksploatacija halucinacija i anksioznosti iskazana na tako vedar, u ovom slučaju vrlo kontradiktoran način. I, ma koliko to i dalje zvučalo apsurdno, Kusamin tačkasti opus nosi ideju slave života i radovanja njemu.