Epski zamah

Komad Pomorandže za zbogom predstavlja, kako po svojoj temi tako i po pristupu, zanimljiv i donekle iznenađujući izuzetak na domaćim scenama. Ova adaptacija (Andrej Šepetkovski) istoimenog romana Biljane Popović, zasnovana na preciznoj istorijskoj faktografiji, u širokom epskom zamahu prati život jedne porodice kroz čitav turbulentni dvadeseti vek. Neobičan je najpre milje, to je sveštenička porodica, a zatim i mesto, reč je o Bosanskoj Krajini i Kninu. Na relativnu neobičnost ova dva aspekta nadovezuje se mnogo konvencionalniji repertoar motiva i tema koje smo imali prilike da dobro upoznamo pre svega u „nacionalnoj“ literaturi, recimo sukob seosko-urbano, patrijarhalno-moderno, zatim razni ideološki i nacionalni sukobi. Nijedna od ovih tema nije zahvaćena preterano duboko, niti se autori upuštaju u nekakvu analizu, njima je pre svega važna emocionalna reakcija gledaoca, te bez ikakvih otklona potežu za sentamentalizmom. Ovakva postavka naravno liči na već dobro poznate ideološke matrice koje su u novijoj istoriji imale ne tako pozitivnu ulogu, ali ovde u stvari nije reč o tome. Koliko god vam se opservacije u komadu činile površnim, sentimentalnim i ne preterano originalnim, one su, a to se nekako nedvosmisleno oseća - iskrene. Postoji čak primetna pažljivost u pristupu, želja da se ne pretera, da se naravno iskaže nekakva svoja istina, ali da se ostavi dovoljan prostor da postoji i nekakva tuđa, njihova istina. Fokusiranost na ženske likove samo potencira taj meki sentimentalizam, tu donekle mazohističku uzvišenost u patnji koja je izgleda neodvojiv deo nacionalnog mentaliteta. Vidljivo skromna produkcija ove relativno velike ansambl predstave donekle je ograničila zanimljiva rediteljska rešenja Nenada Gvozdenovića. Razigran mizanscen, česte promene i fragmentarnost strukture ne uspevaju da savladaju preveliki narativan zalogaj. Gotovo svaka scena je zaokružena u svojoj didaktičnosti ili narativnoj funkcionalnosti – ili saopštavamo neku istinu o istorijskom trenutku, ili prevazilazimo određeni vremenski period u životu porodice kojem nismo prisustvovali. Tako se dobija utisak feljtonizma, šetnje kroz činjenice uz pomoć jednodimenzionalnih likova. Toj jednodimenzionalnosti su se donekle odupreli svojim iskustvom ali i talentom Slobodan Ćustić i Danica Ristovski koji uspevaju da preko svoje igre sa mnogo finih detalja u plošnost svojih likova unesu toplinu i ljudskost. Uz sve gore navedeno, predstava bi se verovatno u najkraćem mogla opisati kao konzervativna, ali po iskrenom i utemeljenom izboru autora, u svoj punini te kvalifikacije, najzanimljiviji aspekt leži upravo u lociranju njenog mesta u širem kontekstu tematski sličnih predstava koje smo bili u prilici da vidimo proteklih godina.