Stranac radi, Srbija se gradi

Ako je građevinska industrija indikator onoga što se dešava u ekonomiji jedne zemlje i ako ona funkcioniše dobro samo ako je i u privredi dobro, onda je srpska privreda na klimavim nogama. Jer, baš takva je njena građevinska industrija. Ako uzmemo tačnim tvrdnje Vladimira Milovanovića, direktora Energoprojekta da je „građevinarstvo komponenta nacionalne ekonomije od vitalnog značaja za postizanje razvojnih ciljeva i ukupnog ekonomskog i društvenog napretka“, te da se pozitivni efekti investicija u infrastrukturu mogu očekivati samo ako se stvore uslovi da domaće firme budu glavni izvođači radova, kakvom ekonomskom rastu se onda nada Srbija. Dok su vlastima puna usta hvale kako infrastrukturu grade domaće firme, domaćim materijalima, NIN nezvanično saznaje da predstavnici ove privredne grane razmišljaju i o bojkotu predstojećeg Sajma građevinarstva, nezadovoljni upravo maćehinskim odnosom države prema sopstvenoj građevinskoj industriji. Kroz ceo tranzicioni period, Srbija nije bila sposobna da i mala izdvajanja za kapitalne investicije potroši na vreme, a infrastrukturu joj, po pravilu, grade strane kompanije. Na još nezavršenom Koridoru 10, od 18 deonica, čak 17 rade inostrane građevinske firme kao glavni izvođači, ističu u Privrednoj komori građevinske industrije Srbije (PKGIS). A retka preostala domaća građevinska preduzeća, poput Puteva Užice, Energoprojekta ili Planuma opstaju samo zahvaljujući poslovima u Rusiji, Bliskom i Dalekom istoku, a ne u svojoj zemlji, kaže za NIN Ratomir Todorović, direktor Planuma. Odnos Srbije i nekih drugih zemalja koje brinu o sopstvenoj ekonomiji, a posredno i o građevinskoj industriji, Goran Rodić, potpredsednik PKGIS, ilustruje sledećim podacima: građevinska operativa Srbije je 1983. realizovala poslove vredne 2,5 milijardi dolara, a Turska oko 200 miliona dolara. Danas, Turci urade posao vredan 30 milijardi, a mi ne više od 300 do 400 miliona dolara. „Turska država je na vreme shvatila značaj građevinske operative i ne samo da je privilegovala svoje graditelje, nego je i izvoznim podsticajima pomagala domaću operativu da gradi izvan Turske i da bude konkurentna na inostranom tržištu“, kaže Rodić za NIN. Za to vreme Srbija je svoju industriju, nekada hvaljenu širom sveta i desetkovanu 90-ih godina, u vreme ratova i sankcija, tokom tranzicionog perioda praktično dokrajčila. „Ne samo da se na tenderima, upriličenim da odgovaraju inostranim izvođačima, biraju strane firme, sa najjeftinijom ponudom, bez obzira na njihove reference i kvalitet, nego se oni u poslednje vreme biraju i kada država sama, iz budžeta, finansira izgradnju nekog infrastrukturnog objekta. Kao da ti stranci daju donacije, a ne kredite po komercijalnim kamatama koje onda vraćaju građani Srbije“, kaže Goran Rodić. On upozorava da revitalizaciju malog dela pruge u beogradskom naselju Rakovica radi kineska kompanija, koja je dovela podizvođače iz Bugarske, a slično se dešava i na deonicama železničkog Koridora 10 na jugu Srbije. Vazda je u Srbiji posao izgradnje puteva bio unosan, u protivnom ne bi kontroverzni biznismeni, uvek bliski vladajućim partijama, imali privilegije da asfaltiraju drumove diljem zemlje, dok je operativa propadala. Rodić upozorava da cela razvijena Evropa favorizuje domaću industriju, pa i sada kada je na visokom stepenu ekonomskog razvoja, a samo naša zemlja misli da inostranom operativom, koja iznosi novac iz zemlje, može ubrzati ekonomski rast i podići životni standard. Činjenica je, ističu sagovornici NIN-a, da strane kompanije imaju prednost, jer, između ostalog, osnuju u Srbiji preduzeće, čime ono stiče status domaćeg, ali sa druge strane i dalje imaju podršku banaka iz matičnih zemljama, koja domaćoj operativi nedostaje. A bez banaka ili garancija države, naša operativa nema šansu da pobedi u takvoj utakmici. „Domaće zakonodavstvo ostavlja mogućnost koju koriste mnoge druge zemlje, da se na tenderima domaćim firmama da preferencija od pet do sedam odsto, što znači da će domaća ponuda biti prihvaćena iako je za toliko skuplja od neke strane. Naša država to ne koristi, naprotiv. Ona favorizuje inostranu operativu, rukovodeći se najnižom cenom, iako to ka kraju nikada ne bude tako“, tvrdi Ratomir Todorović, uz opasku da je ubeđen da će se na kraju ispostaviti da je Koridor 10 bio dvostruko skuplji nego što je planirano. I zaista, Koridor 10 se kroz Srbiju gradi neprimereno dugo, rokovi se gotovo na svim deonicama probijaju i pomeraju, a po računici Insajdera na još uvek neizgrađenim deonicama angažovano je više od 500 podizvođača. Neretko, glavni izvođači, čija ponuda je bila najjeftinija, kasnije povećavaju cenu radova, traže isplatu odštetnih zahteva, čime ne samo da se pomeraju rokovi za završetak, nego se i znatno poskupljuje posao. Sagovornici NIN-a kao primer navode grčki Aktor, ali i austrijsku Alpinu, svojevremeno glavnog graditelja srpskih drumova, iako nijednu deonicu nije završila na vreme i uz dogovorenu cenu. Ilustrativan primer je most Beška, gde je svojevremeno, iako je domaći konzorcijum dao jeftiniju ponudu, angažovana upravo Alpina, a onda je most građen neprimereno dugo, gradila ga je kao podizvođač domaća Mostogradnja, a Alpina je tražila da joj se plati gotovo dvostruko više od ugovorene cene. „Tačno je da država kuburi sa projektima, eksproprijacijom i na terenu se često ispostavi da se ugovoreni radovi ne mogu obaviti u zadatim rokovima. Ali, činjenica je da i da strane kompanije prijave damping cenu, znajući da će posle kroz odštetne zahteve nadoknaditi novac. Ceo taj proces je nedovoljno kontrolisan i zato i danas imamo nezavršene puteve, propalu operativu i naše radnike koji su svedeni na jeftinu radnu snagu za strane izvođače“, objašnjava Rodić, dok Todorović iz Planuma ističe da država ovakvim odnosom uništava i ono malo domaće operative, koja umesto da bude glavni izvođač radova na infrastrukturnim projektima u svojoj zemlji, radi za mrvice. „Umesto da tako, radom u zemlji, stičemo referencu za dalji posao, mi dospevamo na crne liste i optužuju nas da ne radimo kako treba, iako bez osnova i na poslu na kojem smo samo podizvođači. Kako je moguće da nas svuda u inostranstvu gde smo radili cene, samo u našoj zemlji ne“. Poznavaoci tvrde da siva ekonomija i rad na crno u građevinskoj industriji dostižu i 40 odsto, kao i da strani izvođači imaju tendenciju da domaće radnike angažuju na crno da rade na njihovim projektima. I predstavnici industrije građevinskog materijala, koji uglavnom nisu želeli da govore zvanično, tvrde da je građevinska industrija devastirana, te da država ne štiti domaće proizvođače i operativu. U jednoj od ovih kompanija navode primer gradnje mosta „Mihajla Pupina“, kada je kineski izvođač osim sirovina uvozio i radnike iz Kine, čak i za mešanje maltera. Osim ekonomske krize, propasti domaće građevinske industrije doprinela je i nagla liberalizacija tržišta, potpisivanjem SSP-a bez ikakve prethodne pripreme domaće industrije na tržišnu utakmicu. Za razliku od nekih drugih zemalja centralne Evrope koje su zahtevale prelazno vreme i postepenu liberalizaciju kako bi se njihova industrija prilagodila, Srbija je dozvolila nagli uvoz materijala iz inostranstva, svesno upropašćavajući svoje firme. U Keramici Kanjiža kažu za NIN da je stanje u industriji građevinskog materijala gore nego što je bilo na početku globalne krize, dakle 2008. Roba iz inostranstva se uvozi, tvrde, bez adekvatne kontrole kvaliteta, prilikom carine nisu potrebni atesti i deklaracije, pa je roba podložna kontroli inspekcije tek kada se nađe na tržištu. „Tržišni inspektori kojih ima malo, imaju nemoguć zadatak da kontrolišu svaki komad uvoznih pločica. Zbog manjka kontrole, u Srbiju se uvoze pločice najlošijeg kvaliteta, one koje ne bi mogle biti distribuirane ni na jednom drugom mestu. Pošto su lošeg kvaliteta, lošijeg nego što se deklarišu, one su cenovno konkurentnije od domaće robe, koja mora da plati atest kvaliteta. Spremni smo da to i dokažemo. `Ajde da uzmemo bilo koju uvoznu pločicu u cenovnom rangu kao i pločice iz Keramike Kanjiža i uradimo kontrolu kvaliteta. To će najbolje pokazati stanje, odnosno dokazati koliko se bofl robe uvozi u Srbiju i lažno deklariše“, tvrde u Kanjiži. I dok u ovoj kompaniji kukaju na neadekvatnu kontrolu kvaliteta, ali i stanje gore nego s početka krize, u jednoj drugoj koja posluje, takođe, u oblasti proizvodnje građevinskog materijala, kažu da su oni tek tokom 2016. počeli postkrizni oporavak, pošto su od 2009. do 2015. imali pad proizvodnje i prodaje za oko 30 odsto. Oporavak je, međutim, usledio upravo zbog prodaje materijala za izgradnju državne infrastrukture, pa već u ovoj godini ne očekuju da ponove rezultat iz prethodne, jer se još uvek čeka da otpočne izgradnja nekih najavljenih deonica i novih auto-puteva, poput Moravskog koridora ili puta od Niša do Albanije. I za izgradnju tog puta, iako javnost nije videla nikakvu studiju opravdanosti, unapred se najavljuje angažovanje domaće operative, ali ovdašnji građevinci su skeptični. Ne bi ih čudilo da kao i mnogo puta pre toga, oni kao obveznici vraćaju uzeti kredit, a gradi neka druga operativa. U Keramici Kanjiža ukazuju i da se domaći materijal ne koristi u izgradnji „projekta od nacionalnog značaja“, Beograda na vodi. Tvrde da je za razliku od izgradnje naselja „Stepa Stepanović“, gde je domaći materijal imao prednost, ovde situacija drugačija. „Iako je početna ideja bila da se uposli domaća industrija, saznali smo da je za taj projekat planirano da se uvoze italijanske pločice. Inače vlada trend da su te italijanske pločice najkvalitetnije, iako mi u našoj prizvodnji koristimo iste sirovine kao i Italijani. I istu glinu, gas, druge italijanske sirovine, pa čak i dekore. Jedina je razlika što mi zapošljavamo domaću radnu snagu. Dakle, trebalo bi da možemo da konkurišemo na tenderu za Beograd na vodi, jer i mi proizvodimo `italijanske pločice`, ako baš hoćete“, kažu u ovoj kompaniji. NIN je odgovore potražio i u firmi Beograd na vodi. Tvrde da su do sada sarađivali pretežno sa domaćim kompanijama koje imaju kvalitet i reference jednake svetskim, navodeći da su „fundiranje na sva četiri otvorena gradilišta radile domaće firme Novkol ili PMC. Energoprojekt je glavni izvođač na objektu BW Residences, dok je Milenijum tim zadužen za Sava promenadu“. U kompaniji Beograd na vodi kažu i da se domaći građevinski materijal bira po sistemu najbolje ponude cene i kvaliteta, te da „gde god domaći materijali zadovoljavaju zahtevane standarde i cenovno su konkurentni, oni imaju prednost“, ali ne odgovoraju konkretno kod koga su nabavljali ili će nabavljati materijal za izgradnju i opremanje objekata koji se grade u okviru ovog kompleksa. Proizvođači građevinskog materijala sa kojima je NIN razgovarao žale se i na potpuno neuređenu oblast eksploatacije šljunka i peska, od ilegalnog vađenja na Moravi, do isto tako često nedozvoljene eksploatacije na Dunavu. „Verujemo da je 70 odsto ovog tržišta ilegalno. Ne samo da imate neke fiktivne registrovane firme koje se bave nabavkom šljunka, peska i drobljenog kamena, a da ne plaćaju državi rentu, porez, takse, niti prijavljuju radnike, nego imate i eksploataciju potpuno ilegalno i na dozvoljenim i na nedozvoljenim mestima“, pričaju u jednoj od firmi iz ove oblasti, uz tvrdnju da su nekoliko puta razgovarali sa predstavnicima države da se situacija u ovom sektoru uredi, ali da do toga nije došlo. Od države građevinska operativa zahteva da radi na suzbijanju rada na crno i da podstiče angažovanje proverene i referentne domaće operative, a ne firmi sa jakim partijskim vezama. Ipak, ono na čemu najviše insistiraju ovdašnji graditelji je formiranje Garantnog fonda ili banke koja bi ih finansijski podržala, jer u suprotnom nemaju nikakve šanse da opstanu i dalje se razvijaju. I proizvođači materijala imaju svoje zahteve. Za početak da se spreči nekontrolisani uvoz škarta, ali i da se u neophodnoj reindustrijalizaciji zemlje, o kojoj se i dalje više govori no radi, vodi računa o domaćoj građevinskoj industriji. „Kada se prošle godine pripremala Uredba o građevinskim proizvodima i materijalima, država se u nekoliko navrata obraćala struci i predstavnicima industrije, slušala je mišljenja i predloge privrede i stručnjaka, ali je malo šta od toga i prihvaćeno“, kažu u jednoj kompaniji iz ove oblasti. I jedni i drugi tvrde da se evro uložen u građevinsku industriju vraća trostruko, te da jedino njenim angažovanjem privreda može dobiti neophodni zamajac. U protivnom će ova industrija potpuno propasti, a ako je suditi na osnovu teorije s početka teksta, bolje ne može proći ni celokupna privreda.